Konstruktivna greška koncepta kolektivne bezbednosti

"Uvek i iznova se naglašavala činjenica da dva preduslova koja se vežu za sistem kolektivne bezbednosti - usaglašavanje i prisiljavanje - isključuju jedan drugi, jer su jedan drugom potpuno suprotni. To znači da ili će se velesile složiti, a onda nije potrebna prisila, ili će doći do prisile, ali onda nije reč o usaglašavanju. Ukoliko se, pak, velesile slože, ali ne i neke manje države-članice unutar sistema, onda, opet, nije reč o usaglašavanju u smislu kolektivne bezbednosti, već o diktakturi velesila unutar sistema. Ako, pak, velesile nisu postigle usaglašavanje među sobom, onda ne postoji nikakava mogućnost funkcionisanja sistema.

Konačno, može da se tvrdi da je porast bipolarizacije sistema država do kojeg je došlo nakon 1946. godine učinio nemogućim funkcionisanje sistema kolektivne bezbednosti čak i pre nego što je on zaista postojao, jer ovaj sistem može funkcionisati samo ako unutar njega postoji dovoljan broj jednako jakih aktera (...).

Oba ostvarenja koncepta kolektivne bezbednosti - Liga naroda i Ujedinjene nacije - jasno su pokazala da kolektivni sistem bezbednosti ne može da ima uspeha na globalnom nivou. Shvatanje ovog koncepta u sebi skriva samo to da on pretpostavlja koncenzus koji nije postojao u svetu.

Ovaj koncept može da se primeni i regionalno, na primer u Evropskoj uniji. EU nema sistem kolektivne bezbednosti, ali joj ovakav sistem nije ni potreban, pošto je bezbednost unutar EU-a već odavno zagarantovana kroz druge forme saradnje (...).

Ako su se principi postupaka sistema kolektivne bezbednosti pokazali neupotrebljivim, jer su bili preuranjeni, ne mora da znači da isto važi i za cjelokupan koncept Organizacije (...). Ujedinjene nacije, koje su rezolucijom 'Uniting for peace' iz 1950. godine postavile princip kolektivne bezbednosti na nešto šire osnove uključujući Generalnu skupštinu u odlučivanje, zamenile su ovaj princip 1956. godine principom 'peace-keeping'.

Ne postoji dovoljno viskoa ocena da se oceni značaj ovog postupka. On, pre svega, pokazuje da mirovno-strategijska funkcija internacionalnog sistema nije vezana samo za upotrebu sile, već da je mnogo efikasnija što se više udaljava od upotrebe sile (...).

Dag Hammarskjöld je 1956. godine uveo promenu postavljajući funkciju obezbeđivanja mira na princip koncenzusa tj. usaglašavanja. Trupe za osiguranje mira mogle su da se angažuju samo u oblastima u kojima su obe strane u konfliktu izrazile svoju saglasnost sa njihovim angažmanom. Zadatak trupa nije bio da se pronađe rešenje konflikta, već da se spreči upotreba sile u konfliktu.

Ovaj zadatak nije više bio u perspektivi onoga što je htelo da se postigne sistemom kolektivne bezbednosti i koristio je potpuno drugačija sredstva od onih predviđenih Poveljom UN-a. Odustalo se od pripisivanja krivice jednoj ili drugoj strani u konfliktu i od kažnjavanja, a angažman UN-ovih trupa bio je uslovljen davanjem saglasnosti obe strane u konfliktu (...).

Hammarskjöld na ovaj način ne samo da je obezbedio prvi stvaran i trajan uspeh (ma koliko se on činio malenim)  Ujedinjenim nacijama u oblasti obezbeđivanja mira, već je i samoj Organizaciji ponudio novo, prikladnije razumevanje njenih stvarnih mogućnosti u oblasti mira i bezbednosti."

[Ernst-Otto Czempiel, Friedensstrategien. Systemwandel durch Internationale Organisationen, Demokratisierung und Wirtschaft, Paderborn u.a. 1986, S. 96-98]