Zadaci i ovlaštenja Međunarodnog suda
pravde
definisani su u poglavlju XIV
UN-ove Povelje i u Statutu Suda
koji je sastavni deo Povelje. To znači da svaka država koja postane član
Ujedinjenih nacija istovremeno postaje ugovorna strana Međunarodnog suda
pravde.
Međunarodni sud pravde se u mnogome razlikuje od "običnih" sudova. Ovo je vidljivo
pre svega iz činjenice da samo države mogu da se pojave pred sudom kao
strane u sporu. Još važnija je činjenica da države moraju da se povinuju
jurisdikciji Međunarodnog suda pravde:
"... karakter međunarodnog prava predviđa da je povinovanje Međunarodnom
sudu pravde neophodno za postizanje odgovarajućeg sporazuma između strana u sporu.
Ukoliko samo jedna država nije spremna na to, Međunarodni sud prevde ne može
da se
angažuje u sporu. Presude Međunarodnog suda pravde su obavezujuće za strane u sporu,
ali ne zahtevaju opštu primenu na sve ostale države-članice."
[Sven Gareis/Johannes
Varwick, Die Vereinten Nationen. Aufgaben, Instrumente und Reformen;
Bundeszentrale für politische Bildung Schriftenreihe Band 403, Bonn 2003, S.
56]
Ovako teški uslovi rada rezultirali su time da Međunarodni sud pravde nije mogao
da odigra značajnu ulogu pri ispunjavanju glavnog zadatka Ujedinjenih nacija -
obezbeđivanja mira. Tradicionalna ideja da se konflikti između država rešavaju
pred Međunarodnim sudom pravde, a ne na bojnom polju, nažalost, kao ni u slučaju
preteče Međunarodnog suda - Stalnog međunarodnog suda Lige naroda, nije
zaživela.
Gareis i Varwick s tim u vezi pišu sledeće: "Sa 65 presuda donesenih tokom
pet desetleća postojanja Međunarodni sud pravde nije imao aktivnu ulogu u međunarodnoj
politici, ali je, ipak, svojim odlukama i pomoću 23 pravne analize dao doprinos
razvoju međunarodnog prava i obavio izuzetno dobar posao u oblastima kojima se
bavio."
[Sven Gareis/Johannes
Varwick, Die Vereinten Nationen. Aufgaben, Instrumente und Reformen;
Bundeszentrale für politische Bildung Schriftenreihe Band 403, Bonn 2003, S.
56]
Ostali tekstovi o UN-ovim glavnim organima:
