|
| |
Generalna skupština Ujedinjenih nacija
U Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija sve države-članice su zastupljene
ravnopravnim delegacijama svojih vlada. U ovom organu, koji je organizacijski
centar sistema Ujedinjenih nacija, svaka država ima jedan glas.
Ujedinjene nacije su međunarodna
organizacija klasičnog, starog kova, što znači da ovu svetsku organizaciju čine
države i da se u njenim organima nalaze predstavnici vlada tih država. To važi i
za Generalnu skupštinu koja se često i pogrešno naziva 'svetskim parlamentom'.
Ona ni u kom slučaju nije parlament, već forum za međudržavne kooperacije i
kosultacije, iako se rad u plenumu priprema od strane mnogobrojnih odbora - što
je karakteristika parlamenata.
Pored glavnih i
ostalih odbora, strukturu Generalne skupštine upotpunjuju mnogobrojne posebne
i pomoćne organizacije. Ova diferencijacija mnogobrojnih tela jedna je od
glavnih karakteristika sistema Ujedinjenih nacija. Član 7. UN-ove
Povelje glavnim organima UN-a daje mogućnost da, po potrebi, formiraju
posebne i pomoćne organe, što je u istoriji Organizacije veoma često
korišćeno.
Godišnje sednice Generalne skupštine održavaju se početkom septembra u
sedištu Organizacije - u Njujorku. Najpre se biraju predsedavajuća tela, održava se
opšta debata, koju, po pravilu, vode ministri vanjskih poslova
zemalja-članica. Za ovu debatu vlada najveće interesovanje medija. Period
zasedanja se uglavnom završava u decembru, ali Generalna skupština ima
svoje sednice tokom gotovo cele godine. |
|
Glavni odbori
 |
1. odbor:
Razoružanje i međunarodna bezbednost |
|
2. odbor:
Ekonomija i finansije |
|
3. odbor:
Socijalna, humanitarna i kulturna pitanja |
|
4. odbor:
Specijalna politička pitanja i dekolonijalizacija |
|
5. odbor:
Uprava i budžet (interno) |
|
6. odbor:
Pravo |
|
|
Odluke se, po pravilu, donose
većinom glasova, a kod važnih pitanja zahteva se dvotrećinska većina. Važna
pitanja su, na primer, prijem novih članova ili izbor novih (ostalih) članova u
Savet bezbednosti. Doduše,
poslednjih godina ustalila se praksa da se odlučuje koncenzusom bez formalnog
glasanja.
Genaralna skupština interno, tj. unutar sistema Ujedinjenih nacija
donosi obavezujuće odluke (npr. o budžetu pomoćnih organa), a eksterno
daje preporuke, koje po međunarodnom pravu nisu obavezujuće za države-članice.
To, naravno, ne znači da su preporuke Generalne skupštine bez ikakvog značaja.
Primer za to je "Opšta
povelja o ljudskim pravima" usvojena 1948. godine od strane Generalne
skupštine.
"Iako Generalnoj skupštini nedostaju čvrsti instrumenti poput sankcija, to
ne znači da njene preporuke i deklaracije ostaju bez ikakvog dejstva. Pritisak
javnosti zajedno sa političkim i moralnim autoritetima učinio je da mnogobrojne
deklaracije i preporuke Generalne skupštine naiđu na univerzalno prihvatanje, te
je unapredio razvoj političkih i pravnih standarda."
[Sven Gareis/Johannes
Varwick, Die Vereinten Nationen. Aufgaben, Instrumente und Reformen;
Bundeszentrale für politische Bildung Schriftenreihe Band 403, Bonn 2003, S.
49]
Ostali tekstovi o UN-ovim glavnim organima:
[Autor: Ragnar Müller]
[Početak
stranice]
|
