|
| |
Razvoj Ujedinjenih nacija
(III):
Ujedinjene nacije po završetku Hladnog rata
(1989-2004)
Epohalne promene koje su se desile 1989/90. "gurnule su Ujedinjene nacije
ponovo u centar političkih zbivanja nakon više decenija blokade rada.
Savet bezbednosti ... dobio je
sposobnost odlučivanja i delovanja kakva mu do tada nije bila poznata" (Gareis/Varwick).
Inicijativa je pokrenuta od strane Sovetske unije. Sledeći tekst autora Helmuta Volger-a
(Folger) opisuje ovaj period:
"Do kraja osamdesetih godine mogućnosti Ujedinjenih nacija, pre svega u oblasti obezbeđivanja mira i
bezbednosti u svetu, bile su relativno ograničene
budući da glavni organ UN-a - Savet bezbednosti - nije bio u stanju da delotvorno
radi zbog nedostatka saradnje između dva stalna člana, SAD-a i SSSR-a. Doduše, u
ovoj fazi je došlo do ograničene saradnje nakon kubanske krize, ali je ova
saradnja uvek i iznova dospevala u nove krize.
Tako, na primer, Savet bezbednosti nije mogao da deluje u afganistanskom
konfliktu ili u ratu u Zalivu ratu između Iraka i Irana, jer su u oba ova konflikta
bili upleteni i interesi velesila: u afganistanski konflikt SSSR je bio
umešan kao agresor, a SAD kao dostavljač oružja za afganistanski pokret
otpora; u ratu između Iraka i Irana obe velesile su bile dostavljači oružja.
 |
Do radikalne
promene kursa UN-ove politike došlo je zahvaljujući novom spoljnopolitičkom
konceptu SSSR-a pod vodstvom Gorbatschow-a (Gorbačov), na koji je
odgovorio i SAD u Ujedinjenim nacijama. Najbolji izraz ove nove politike
SSSR-a predstavljao je govor Gorbatschow-a održan 7. decembra 1988. godine
pred Generalnom
skupštinom UN-a (...).
On je naglasio nove izazove i mogućnosti pred kojima stoje Ujedinjene nacije
i založio se za jačanje Organizacije."
[Helmut Volger, Zur Geschichte der
Vereinten Nationen; in: Aus Politik und Zeitgeschichte 42/1995, Bundeszentrale
für politische Bildung Bonn, S. 9]
Nakon početnog oklevanja od strane SAD-a pod vodstvom Regana, do saradnje
je došlo pod vodstvom Džordža Buša. "Broj iskorišćenih prava na
veto se spustio na nulu, a poput eksplozije je porastao broj rezolucija i
mera koje su usvojene koncenzusom" (Gareis/Varwick).
Prvi rat u Zalivu između Iraka i Irana priveo se kraju, a okončan je i
konflikt u Afganistanu.
U obe ove ratom zahvaćene oblasti poslate su mirovne misije, a broj mirovnih
misija bio je u stalnom porastu: Plavi šlemovi postali su najvažniji
instrument međunarodne politike, dok su ranije predstavljali samo marginalnu
pojavu. Godine 1988. Plavi šlemovi su dobili i Nobelovu nagradu za mir.
Pored toga, došlo je do uspešnog prevezilaženja konflikata u Angoli,
Namibiji, Kambodži i u zapadnoj Sahari. Veliki optimizam se ponovo osećao
kao i u fazi osnivanja Ujedinjenih
nacija. Džordž Buš je govorio o "new world order" (novi
svetski poredak) u kojem će Ujedinjene nacije da igraju jednu od najvažnijih
uloga.
"Napad Iraka na Kuvajt razorio je iluziju i nade o svetu bez
međudržavnih konflikata, a raspadi država u Africi (Somalija) i Evropi
(Jugoslavija) koji su završili oružanim sukobima postavili su sasvim nove
izazove pred Organizaciju. Ujedinjene nacije morale su se sve češće suočavati
sa unutardržavnim konfliktima. |
Postepeno proširivanje nadležnosti
Saveta bezbednosti na postupke koji su još pre nekoliko godina potpadali pod
zabranu uplitanja u unutardržavna pitanja koja se spominje i u
Povelji uslovili su stvaranje nove generacije
UN-ovih mirovnih misija (...). U periodu između 1988. i 1992. godine stvoreno je
14 novih misija, što je više nego u četiri protekle decenije zajedno. Samo tokom
1993. godine tim misijama se pridružilo još šest sledećih angažmana UN-a i
uprkos odlaganju slanja trupa iz sredine devedesetih godina broj UN-ovih mirovnih misija
je do 2001. godine porastao na ukupno 54."
[Sven Gareis/Johannes
Varwick, Die Vereinten Nationen. Aufgaben, Instrumente und Reformen;
Bundeszentrale für politische Bildung Schriftenreihe Band 403, Bonn 2003, S.
125]
Svetske Konferencije tokom devedesetih godina
 |
"Tokom
sedamdesetih i osamdesetih godina Ujedinjene nacije su morale da se hvataju
u koštac sa otporom industrijskih zemalja prema multilateralnim programima
pomoći koji su, pre svega, predstavljali finansijsko opterećenje za njih,
te da ublažavaju rastuće socijalne, ekonomske i humanitarne probleme koji su
nastali u mnogobrojnim državama-članicama usled nastojanja da se napravi
nova struktura u svetskom ekonomskom sistemu [vidi
prethodni tekst]. Tokom devedesetih godina javlja se pokušaj da se na
svetskim konferencijama, koje su veoma intenzivno pripremane, pronađu
rešenja za akutne globalne probleme
[pregled najvažnijih svetskih konferencija možete da nađete u
Tematskom kompleksu "Globalizacija"].
Na svim ovim konferencijama jednako se beleže i uspesi i neuspesi. Kao
jedan od uspeha svakako treba da se spomene učešće nevladinih organizacija,
prisutnost političara iz država-članica i veliki interes masovnih medija za
ove konferencije. Samo delomičan uspeh ostvaren je u pogledu
međunarodno-pravno obavezujućih sporazuma. U pravilu su se
učesnici
konferencija zadržavali na usvajanju deklaracija i programa delovanja. Ipak,
na Konferenciji o zaštiti životne sredine u Riju usvojene su dve okvirne
Konvencije o zaštiti umetnina i klime, kojima je za delotvorno sprovođenje
potrebna sadržajna dopuna na daljim konferencijama."
[Helmut Volger, Zur Geschichte der
Vereinten Nationen; in: Aus Politik und Zeitgeschichte 42/1995, Bundeszentrale
für politische Bildung Bonn, S. 11]
Uprkos nedostatku pravne obaveze u pogledu mnogih deklaracija o svetskim
problemima Ujedinjene nacije su se razvile u forum za
prevezilaženje globalnih problema u kontinuitetu. U svim
koceptima Global Governance Ujedinjene nacije igraju najvažniju ulogu
kao jedina globalna organizacija. Jedna od najvećih poteškoća u političkim
formama koje pokušavaju da odgovore na probleme globalizacije sastoji se u
organizovanju efikasnog, ali ipak demokratskog vladanja izvan nacionalne
države. Razvijanje novih inovativnih modela u ovoj oblasti predstavlja jedan
od najvažnijih problema za političke nauke. |
Rezultati u oblasti
obezbeđivanja mira
I u ovoj fazi razvoja Ujedinjenih nacija u oblasti obezbešivanja mira rezultati su
veoma pomešani. Početni uspesi iz ove faze kao što je uspešna operacija u
Namibiji prilikom prelaska države na samostalno upravljanje pali su u senu
nakon neuspeha Organizacije u Somaliji i Bosni. Ovi neuspesi ugledu su
Organizacije naneli veliku štetu.
Kao i prilikom misije u Kongu 1960. godine [vidi
prethodni tekst] Plavi šlemovi su dobili suviše zadataka za koje nisu bili
opremljeni ni obučeni i koje nisu mogli ni da ostvare. "Dok su klasične mirovne
misije imale zadatak ispitivača između strana u konfliktu, mandati
Plavih
šlemova 'druge generacije' su imali veoma široku oblast delovanja.
Novi zadaci misija bili su pomoć državama u tranziciji, pomoć prilikom procesa
pomirenja unutar jedne države, pomoć demokratskim procesima konsolidovanja,
razoružavanje i reintegracija pripadnika vojnih jedinica sukobljenih strana,
povratak i integracija izbeglica i vremenski ograničeno preuzimanje
pojedinačnih nadležnosti u državama."
[Sven Gareis/Johannes
Varwick, Die Vereinten Nationen. Aufgaben, Instrumente und Reformen;
Bundeszentrale für politische Bildung Schriftenreihe Band 403, Bonn 2003, S.
127]
Ovakve mirovne misije druge generacije nisu upotrebljene samo u Namibiji, već su
relativne uspehe ostvarile i u Nikaragvi, El Salvadoru, na granici između
Kuvajta i Iraka, nakon operacije oslobađanja Kuvajta pod mandatom Saveta
bezbednosti, te u Kambodži gde je angažirana do danas najskuplja misija UN-a
koja je u potpunosti organizovala prelaznu upravu. Zajdničko za sve ove navedene
angažmane bilo je to što su sadržavali jedan element klasičnih mirovnih
misija,
naime ovi angažmani UN-a se nisu dešavali tokom, već nakon ratnih
konflikata u određenim oblastima.
"Dalji razvoj doktrine Peacekeeping-a (održavanja mira) 'druge generacije'
imao je više stepenastu prirodu nego misije u postkonfliktnim situacijama,
dakle, misije koje su se dešavale u mirnodopskim okolnostima nakon zaključivanja
mirovnog sporazuma. Neki od mirovnih angažmana koji su pokrenuti nakon 1992.
godine kosili su se sa načelima koncepcije Plavih šlemova (...).
Tokom misije UNOSOM II u Somaliji prvi put nakon angažmana u Kongu mandat
mirovnih trupa bio je povezan sa poglavljem VII Povelje UN-a i sa upotrebom
vojne prisile. Ova prva humanitarna intervencija Ujedinjenih nacija nije postigla
svoj cilj - razoružavanje sukobljenih strana i uspostavljanje trajne humanitarne
pomoći stanovništvu. Nakon pogibije 24 pakistanska vojnika, Plavi šlemovi su se
odrekli svoje neutralnosti i sami su postali strana u konfliktu (...). UNOSOM II
je doživio neuspeh upravo zbog ove protivrečnosti: umesto da obezbede
održanje već dogovorenog mira između strana u konfliktu, Plavi šlemovi su
morali da prisile strane u konfliktu da dogovore taj mir, a pod pritiskom velikih
gubitaka i sami su postali strana u konfliktu.
Angažman UNPROFOR-a u bivšoj Jugoslaviji na samom početku je bio pokušaj da
se sprovede klasični peacekeeping (održanje mira). Ipak, veoma brzo se
pokazalo kako su veliki neuspesi određenog instrumenta u
okruženju za koje nije namenjen. Plavi šlemovi su jednostavno dislocirani, a
da pre toga nije postignut nikakav pouzdan sporazum sa stranama u konfliktu.
Misija koja je 1992. godine započela u Hrvatskoj proširivanjem mandata je
postala intervencija za zaštitu civilnog stanovništva od masivnog kršenja
ljudskih prava u Bosni i Hercegovini.
[Butros Butros-Gali,
UN-ov Generalni sekratar
1991-1996] |
Generalni sekretar
je više puta upozoravao da mirovnim trupama ne treba da se davaju zadaci za
koje nisu stvorene. Sukcesivno proširivanje mandata UNPROFOR-a pod pritiskom
događanja nije se pratilo odgovarajućom vojnom opremom niti jasnim pravnim i
političkim pravilima, pa su Plavi šlemovi u više slučajeva bivali taoci ili
su dospevali u oblasti tzv. ničije zemlje, tj. između dva fronta, pri čemu
nije bilo jasno da li se radi o frontu između regularnih vojnih snaga
sukobljenih strana ili o frontovima između tzv. warlords (gospodara
rata).
Neuspesi misija u Somaliji i bivšoj Jugoslaviji simbolizuju početak krize
peacekeeping-a
i obezbeđivanja mira putem Ujedinjenih nacija. Iskustva koja su napravljena
sa tzv. peacekeeping-om 'treće generacije', prilikom kojeg je mandat Plavih
šlemova proširen mogućnošću upotrebe vojne prisile, različita
su. Slike
ubijenih američkih vojnika iz Somalije ili vojnika mirovnih trupa koji su u
Bosni i Hercegovini uzeti kao taoci, a koje su obišle celi svet,
smanjile su spremnost velikog broja država da svoje vojnike šalju u misije
UN-a.
|
 |
Okupacija UN-ove
zaštićene zone Srebrenica od strane bosanskih Srba u julu 1995. godine
(tokom koje je ubijeno najmanje 7.000 Bosanaca koji su se uzaludno nadali
zaštiti od strane Ujedinjenih nacija) predstavlja simbol neuspeha
Ujedinjenih nacija u konkretnoj konfliktnoj situaciji."
[Sven Gareis/Johannes
Varwick, Die Vereinten Nationen. Aufgaben, Instrumente und Reformen;
Bundeszentrale für politische Bildung Schriftenreihe Band 403, Bonn 2003, S.
128-130]
U Ruandi je i pored pisustva UN-ove mirovne misije ubijeno preko 800 000
ljudi pre nego što je usaglašeno vojno delovanje. "Zbog ovih neuspeha u
javnosti je stvorena loša slika o Ujedinjenim nacijama, a porede se sa
papirnim tigrom" (Gareis/Varwick). Postalo je jasno da mirovne misije novog
tipa zahtevaju i potpuno novu koncepciju. Gareis i Varwick ukratko kažu:
"Iako ukupan rezultat obezbeđivanja mira putem Ujedinjenih nacija ni u kom
slučaju nema samo negativan predznak, mora da se naglasi da je Organizacija
tokom devedesetih godina bila u dubokoj krizi što se tiče svoje najvažnije
nadležnosti."
[Sven Gareis/Johannes
Varwick, Die Vereinten Nationen. Aufgaben, Instrumente und Reformen;
Bundeszentrale für politische Bildung Schriftenreihe Band 403, Bonn 2003, S.
131] |
Uprkos intenzivnim naporima da se
sprovede reforma i uvedu inovativni koncepti (posebno od strane Butrosa Galija "Program
za mir") ova kriza je dovela do toga da se fokus u oblasti
obezbeđivanja
mira pomeri sa Ujedinjenih nacija i Saveta bezbednosti na regionalne saveze i
grupe država. Ova tendencija postala je jasnija tokom rata na Kosovu, a pojačala
se SAD-ovim "ratom protiv terorizma". Na taj način ne samo da se Ujedinjene
nacije nalaze u opasnosti, već i celokupna zamisao da sve države snose
zajedničku odgovornost za mir i bezbednost u svetu. Gareis i Varwick
naglašavaju sledeće:
"Zamisao Ujedinjenih nacija da izgrade globalni sistem za obezbeđenje mira,
sa sveobuhvatnim nadležnostima i legitimnim zahtevom da se na međunarodnom
nivou poštuju i slede pravila i norme ukrojene u Povelju UN-a, stavljena je pod
znak pitanja. Prebacivanja da su industrijske nacije potpuno instrumentalizovale
Ujedinjene nacije za ostvarivanje i zadovoljavanje svojih interesa postala su
sasvim glasna. Zbog toga Ujedinjenim nacijama preti opasnost da budu
marginalizovane oblasti zbog koje su 1945. godine i osnovane.
Sa ovakvim razvojem nije povezana samo briga o mogućem raspadu Međunarodne
organizacije. Mnogo je više reč o principijelnoj problematici, da li
pitanja međunarodne bezbednosti i mira treba u budućnosti da se rešavaju uz pomoć
kolektivnog sistema za obezbeđivanje mira ili je potrebno da se stvar preusmeri se na nivo
država, odnosno na osnivanje regionalnih saveza država (...).
Ukoliko ova opcija bude prepuštena državama ad hoc, ovaj put će se
pre ili kasnije okrenuti od međunarodnog pravnog sistema koji se razvio nakon
Drugog svetskog rata i za čiju neophodnost postojanja ipak postoji
kakav-takav koncenzus među državama."
[Sven Gareis/Johannes
Varwick, Die Vereinten Nationen. Aufgaben, Instrumente und Reformen;
Bundeszentrale für politische Bildung Schriftenreihe Band 403, Bonn 2003, S.
132]
[Autor: Ragnar Müller]
[Početak
stranice]
|
