Razvoj Ujedinjenih nacija (II):

Ujedinjene nacije tokom Hladnog rata (1946-1988)

Velika očekivanja koja su prilikom osnivanja postavljena pred Organizaciju vrlo su brzo izneverena. Konflikt Istok-Zapad, koji je najkasnije 1947. godine postao sasvim očigledan, u prvom je desetleću prilično otežavao konstruktivan rad tela UN-a.

"Jedinstvo saveznika i velesila koje je nastalo tokom Drugog svetskog rata razbilo se odmah pri pokušaju raspodele ratnog plena, a time i nada u 'jedinstven svet', koji je trebalo da bude institucionalno utelovljen u Ujedinjenim nacijama i zaštićen od izbijanja novog rata od strane ove Organizacije. Iako su Ujedinjene nacije odmah po završetku rata ostvarile i neke uspehe, kao što je povlačenje trupa Sovetskog Saveza iz Irana, regulisanje pitanja Trsta i povlačenje britansko-francuskih trupa iz Sirije i Libanona, ipak su bivša braća po oružju - zapadne velesile i Sovetski Savez - završila u jednoj konfliktnoj situaciji koja će, kao što je poznato, u sledećih 40 godina biti veoma važna za sve međunarodne odnose i rad Ujedinjenih nacija.

Ideološke i političke rasprave između ova dva bloka predstavljale su dominantnu temu u svim telima UN-a, a posebno u Savetu bezbednosti. Zbog toga je trpeo glavni zadatak koji je Organizacija postavila pred sebe - obezbeđivanje mira u svetu. 'Miroljubive velesile', koje su po Statutu imale najveću odgovornost za održanje mira u svetu, počele su, tokom svojih borbi oko različitih sfera uticaja, da krše mir u zemljama Trećeg sveta.

[Günther Unser/Michaela Wimmer, Die Vereinten Nationen. Zwischen Anspruch und Wirklichkeit, Bundeszentrale für politische Bildung, Bonn 1995, S. 37]

Blokada u radu Saveta bezbednosti do koje došlo zbog Hladnog rata ne sme sa nas dovede do zaključka da su prve četiri decenije rada Ujedinjenih nacija jednostavno izgubljene i da istorija UN-a počinje epohalnim preokretom tokom 1989/90. Ovakva ocena bi zanemarila značaj rada Organizacije u oblastima poštovanja ljudskih prava, napretka i razvoja međunarodnog prava i dekolonijalizacije. Iako, dakle, poglavlje VII Povelje UN-a kao jezgro kolektivnog sistema bezbednosti nije moglo da se primenjuje, Organizacija je našla druga važna težišta svog rada. Uprkos blokadi ili upravo zbog nje preduzele su se neke mere koje imaju veoma važan uticaj na današnju sliku Organizacije kao foruma za rešavanje i prevazilaženje globalnih problema.

Nakon Staljinove smrti 1953. lagano opuštanje napetosti između dva bloka ("mirna koegzistencija") uslovilo je i olakšavanje uslova rada Ujedinjenih nacija. Nakon dugogodišnje zabrane pristupanja novih članica, 1955. godine omogućeno je pristupanje 16 novih članova. Zemlje Istočnog bloka počele su da sudjeluju na nekim programima finansiranim od strane UN-a i u radu posebnih organizacija, iako su tokom prvog desetleća postojanja Organizacije bojkotovale ove programe. Osim toga, 1953. godine za novog Generalnog sekretara UN-a je izabran Dag Hammarskjöld (Hamarskjeld). Ovaj Šveđanin do danas važi za najboljeg vršioca dužnosti Generalnog sekretara.  

S obzirom na to da je ovakva vrsta angažmana Ujedinjenih nacija na održanju mira moguća samo uz prethodni pristank strana u konfliktu, te da UN-ovi vojnici ne smeju da prilikom tih operacija upotrebljavaju oružje, osim u slučaju samoodbrane, one su u budućim godinama predstavljale veliku većinu UN-ovih angažmana za razliku od vojnih akcija UN-a."

[Günther Unser/Michaela Wimmer, Die Vereinten Nationen. Zwischen Anspruch und Wirklichkeit, Bundeszentrale für politische Bildung, Bonn 1995, S. 45]

Povod za prvi angažman "Plavih šlemova" predstavljala je Suecka kriza 1956. godine. Tokom tog angažmana UN-trupe su delovale kao ispitivači između konfliktnih partija. Nakon toga su usledili dalji angažmani, pri čemu se stalno proširivala oblast delovanja mirovnih misija. Pregled mirovnih misija, čiji je broj po završetku Hladnog rata naglo porastao [vidi sljedeći tekst u okviru ovog Osnovnog kursa], možete da nađete na stranici naslovljenoj Hronologija.

Od sredine pedesetih godina pitanja dekolonijalizacije predstavljaju težište rada. Nakon što je put kolonija u nezavisnost bio obeležen krvavim (oslobodilačkim) ratovima, uz pomoć Ujedinjenih nacija uspjelo je skretanje na mirnodopski kolosek.

"Sam proces dekolonijalizacije imao je dalekosežne posledice i po samu Organizaciju. Države koje su postale samostalne priključile su se Ujedinjenim nacijama, tako da je od 1955. do 1962. godine broj članova Organizacije porastao za 50. 1965. godine Ujedinjene nacije su već imale 118 članova, a zastupljenost članova što se tiče njihovog geografskog položaja se bitno promenila. 1945. godine UN se sastojao prvenstveno od država Sjeverne i Južne Amerike i Evrope, a sa velikim talasom dekolinijalizacije Organizaciji su se priključile i države Azije i Afrike, te Okeanije i Kariba. Na taj način je UN prerastao iz tela kojem su najpre pripadale savezničke snage iz Drugog svetskog rata u pravu organizaciju svetskih razmera."

[Günther Unser/Michaela Wimmer, Die Vereinten Nationen. Zwischen Anspruch und Wirklichkeit, Bundeszentrale für politische Bildung, Bonn 1995, S. 51-53]

To je, naravno, u potpunosti promenilo lice Ujedinjenih nacija. Od tri oblasti rada [vidi Osnovni kurs 1] najvažnija - obezbeđivanje mira - je bila gotovo potisnuta blokadom rada Saveta bezbednosti, a oblast rada koja je podrazumevala ekonomski i socijalni razvoj je postala težište.

Sa većinom glasova u Generalnoj skupštini zemlje u razvoju isposlovale su osnivanje UNCTAD-a (Konferencije Ujedinjenih nacija za trgovinu i razvoj). Ova organizacija trebalo je da predstavlja ravnotežu organizacijama Bretton Woods -  Svetska banka i Međunarodni monetarni fond. U ovim organizacijama broj i jačina glasova zavisi od količine kapitala država, pa je time skoro potpuno bio uskraćen uticaj siromašnim državama.

Od dve već postojeće institucije - tehnički razvojni program EPTA i posebni fond koji je osnovan 1959. godine - 1966. je osnovan Razvojni program UN-a UNDP. Konflikt Istok-Zapad je i dalje postojao i i dalje je otežavao rad UN-a, ali je sada bio prisutan i konflikt Sever-Jug.

"Zapadne države su se uvek suprotstavljale automatskoj dvotrećinskoj većini zemalja Trećeg sveta. Zemlje u razvoju su se žalile zbog 'ignorisanja manjine', jer zapadne države nisu imale interesa za rešavanje problema velike većine čovečanstva. Industrijske zemlje, a pre svega SAD kao najveći finansijer UN-a, žalile su se zbog 'tiranije većine' zemalja Trećeg sveta u svim organima UN-a. S obzirom na to da su zemlje u razvoju doprinosile sa manje od 3% celokupnom budžetu Organizacije, Amerikanci nisu bili spremni da prihvate njihove preporuke i odluke o važnim pitanjima, a posebno o pitanjima budžeta."

[Günther Unser/Michaela Wimmer, Die Vereinten Nationen. Zwischen Anspruch und Wirklichkeit, Bundeszentrale für politische Bildung, Bonn 1995, S. 67-69]

S obzirom na to da su Deklaraciju o reformi novog svetskog ekonomskog poretka usvojile sve države - dakle i industrijske države zapada - zemlje Trećeg sveta bile su veoma optimistične u pogledu stvarnog sprovođenja pojedinačnih koraka reforme. Međutim, zbog diplomatski veoma spretno izraženog, ali i veoma tvrdog otpora industrijskih zemalja po ovom pitanju, tokom sledećih godina, na UNCTAD-ovim konferencijama o svetskoj trgovini ili prilikom pregovora sa Svetskom bankom, tokom pregovora sa Međunarodnim monetarnim fondom i u Opštem sporazumu o carinama i trgovini (GATT) zemlje Trećeg sveta nisu mogle da ostvare značajniju promenu struktura svetskog ekonomskog sistema i morale su da se zadovolje manjim ustupcima od strane zapadnih zemalja. UNCTAD-ova Konferencija 1983. godine u Beogradu dala je konačan signal da su nastojanja zemalja Trećeg sveta da stvore "novi svetski ekonomski poredak" propala, a to je imalo dalekosežne posledice za životne uslove stanovništva u mnogim zemljama Trećeg sveta."

[Helmut Volger, Zur Geschichte der Vereinten Nationen; in: Aus Politik und Zeitgeschichte 42/1995, Bundeszentrale für politische Bildung Bonn, S. 7-8]

Ovi problemi podele širom sveta i nepravde koja je rezultat toga ostali su do danas nerešeni. Oni su se, šta više, još zaoštrili tokom procesa koji su prisutni u poslednjem desetleću i koji su nazvani globalizacija [više informacija o tome možete da nađete u okviru tematskog kompleksa "Globalizacija" na D@dalosu].

Razultati u oblasti obezbeđivanja mira

Rezultati u pogledu na glavni zadatak Ujedinjenih nacija - obezbeđivanje mira i bezbednosti u svetu, u prvim desetlećima postojanja Organizacije izgledaju veoma ambivalentno. Možemo da govorimo o tome da se Organizacija dokazala tokom Berlinske, Suecke i Kubanske krize, ali je Misija u Kongu bila prevelik zalogaj, što je rezultiralo kasnijim problemima u mirovnim misijama [hronološki pregled svih mirovnih misija možete da nađete na stranici naslovljenoj Hronologija].

Berlinska kriza: Ujedinjene nacije kao forum za pregovore

"U slučaju blokade Berlina koja je na inicijativu zapadnih velesila razmatrana pred Savetom bezbednosti u septembru 1948. godine, Sovetski Savez je sprečio donošenje rezolucije koristeći se pravom na veto, ali je nakon toga došlo do diplomatskih aktivnosti u vezi sa ovim pitanjem u organima Ujedinjenih nacija. U oktobru 1948. godine Generalni sekretar Lie je, na molbu američkog predstavnika u UN-u Jessup-a (Džesp), preko svojih saradnika - iz Sovetskog Saveza, Sobolew-a (Sobolev) i iz Amerike Feller-a (Feler) - posredovao u razgovorima sa zamenikom sovetskog Ministra vanjskih poslova Wyschinskij-em (Vičinskij). Ipak, ova inicijativa je ostala bez uspeha.

Kada se američki Predsednik Truman 31. januara 1949. godine odlučio da Staljinu da indirektnu ponudu za pregovore, ovu je ponudu spomenuo tokom intervjua za jednu američku novinsku agenciju. SAD je tada svesno odabrao tajni put pregovora koristeći forume Ujedinjenih nacija. Američki predstavnik Jessup ponovo se sastao sa sovetskim predstavnikom u UN-u, Malik-om, i sa njim razgovarao o uslovima blokade. Uprkos tome što je Savet bezbednosti bio blokirano vetom, kojemu je pribegao Sovetski Savez, Ujedinjene nacije su se u Berlinskom konfliktu pojavile kao instrument za prevezilaženje spora."

[Helmut Volger, Zur Geschichte der Vereinten Nationen; in: Aus Politik und Zeitgeschichte 42/1995, Bundeszentrale für politische Bildung Bonn, S. 4]

Kolektivni sistem bezbednosti: Osnovna ideja i osnovni problem

Berlinska kriza pokazuje da važne funkcije Ujedinjenih nacija nisu bile na nivou "spektakularnih" mirovnih misija. Namera je bila da se stvori fukcionalan, kolektivni sistem bezbednosti, sa osnovnom idejom da potencijalni agresor ostane ostavljen sam i da mu se suprotstavi front svih članova UN-a, zbog čega je (u idealnom slučaju) trebalo da dođe do odstupanja od rata. U slučaju agresije izvršene nad nekom državom, u odbranu te države trebalo je da stanu svi članovi UN-a. 

Ovakav sistem (do sada) nije funkcionisao, a stručnjaci tvrde da on iz strukturalnih razloga ne može ni funkcionisati, što je potvrdila i dosadašnja istorija Ujedinjenih nacija. Naime, ili ovaj sistem nije potreban (kada se svi članovi slažu) ili ne funkcioniše (kada se članovi ne slažu).  

Uprkos tome, nakon agresije Severne Koreje na Južnu Koreju 1950. godine došlo je do vojne akcije Ujedinjenih nacija pod vodstvom SAD-a. Savet bezbednosti je ovlastio SAD za izvršenje ove akcije. Ipak, ovaj slučaj predstavlja izuzetak, jer Sovetski Savez u to doba nije sudelovao na sednicama Saveta protestujući tako što Narodnoj Republici Kini nije dato mesto Tajvana kao stalnog člana Saveta bezbednosti, pa je rezolucija o angažovanju trupa u Korejskom ratu donesena bez glasanja Sovetskog Saveza.

Suecka kriza: Ideja mirovnih trupa

"Jednu od najvažnijih proba za sistem obezbeđivanja mira predstavljala je Suecka kriza 1956. godine. Uprkos umiješanosti dva stalna člana Saveta bezbednosti (Velike Britanije i Francuske) u ovaj konflikt, Savetu bezbednosti je uspelo održavanje rada i delovanja, zahvaljujući jačem političkom pritisku koji je SAD usmerio ka ovim članovima i zahvaljujući tome što su SAD i Sovetski Savez, nakon što su Velika Britanija i Francuska koristeći se pravom na veto blokirale rad Saveta bezbednosti, sazvali vanredno zasedanje Saveta bezbednosti, pozivajući se na postupak iz rezolucije  'Uniting-for-Peace'.  

Generalna skupština na predlog Generalnog sekretara Hammarskjöld-a donela je odluku da pošalje UN-trupe za nadgledanje i održanje već ranije dogovorenog primirja. Ovo su bile prve trupe UN-a, a to je podrazumevalo dalji razvoj Povelje. To su bile trupe koje nije trebalo da sprovode vojne sankcije u skladu sa poglavljem VII, već je u saglasnosti sa konfliktnim stranama trebalo da obezbede održanje primirja. Danas je to, bez sumnje, najvažniji instrument Ujedinjenih nacija."

[Helmut Volger, Zur Geschichte der Vereinten Nationen; in: Aus Politik und Zeitgeschichte 42/1995, Bundeszentrale für politische Bildung Bonn, S. 6]

Konflikt u Kongu: Prevelik zalogaj za mirovne trupe

Oko 20 000 vojnika - pripadnika ONUC-misije najpre su poslati u Kongo da bi nadgledali povlačenje belgijskih trupa, a na taj zadatak su se nadovezali sledeći: obezbeđenje teritorijalnog integriteta Konga, sprečavanje izbijanja građanskog rata, pomoć vladi prilikom strukturiranja upravnih službi.

Sa rezolucijom broj 161 Saveta bezbednosti od februara 1961. godine mirovnim trupama je po prvi put bila dozvoljena upotreba oružja i u slučajevima koji nisu samoodbrana. U daljem toku misije ovo odobrenje je dovelo do toga da i same mirovne trupe postanu jedna od konfliktnih strana. Nakon početnih uspeha ONUC je postao prvi 'major peacekeeping failure (veliki neuspeh u oblasti očuvanja mira)' (Džet). Ujedinjene nacije su se sve više uplitale u unutardržavne konflikte Republike Kongo.

Pouka koju su Ujedinjenje nacije izvuke iz misije u Kongu, a koju je William Durch (Vilijam Durh) pomalo preterano označio kao 'Vijatnam UN-a', bila je trajna. Misija koja bi po veličini i kompleksnosti bila slična onoj u Kongu nije bila autorizovana od strane UN-a više od tri desetleća nakon neuspeha ove misije. Nakon toga su i ciljevi mirovnih misija bili skromniji. Ujedinjene nacije su se pozivale na Hammarskjöld-ove principe i tražile su pre bilo kakvog angažmana pristanak konfliktnih strana."

[Sven Gareis/Johannes Varwick, Die Vereinten Nationen. Aufgaben, Instrumente und Reformen; Bundeszentrale für politische Bildung Schriftenreihe Band 403, Bonn 2003, S. 122-123]

Kubanska kriza: Uspešno posredovanje

Ujedinjene nacije su u Kubanskoj krizi odigrale odlučujuću ulogu: Inicijativa U Thant-a dovela je do to sprečavanja direktne konfrontacije, obema stranama dala je dovoljno vremena da potraže i druga rešenja i dala im je prostora da se usaglase oko mirnog rešenja problema ne oduzimajući im istovremeno njihovu raniju verodostojnost."

[Helmut Volger, Zur Geschichte der Vereinten Nationen; in: Aus Politik und Zeitgeschichte 42/1995, Bundeszentrale für politische Bildung Bonn, S. 6-7]

Ambivalentni rezultati, autori: Gareis i Varwick

"Ako pregledamo istoriju Ujedinjenih nacija tokom prva četiri desetleća postojanja Organizacije, dobićemo pomešanu sliku. Pre svega, važno je da se napomene da je svaka misija poseban slučaj za sebe i da ne može da se deluje u svakoj situaciji po već unapred razrađenom planu. Idealna predstava realnosti iz UN-ove Povelje (posebno ona koja se tiče poglavlja VII) u praksi se pokazala kao gotovo neupotrebljiva, zbog čega je i razvijen novi instrument Ujedinjenih nacija - Plavi šlemovi, koji nisu bili predviđeni prvobitnom Poveljom.

Angažmani Ujedinjenih nacija imali su prvenstveni cilj da pomognu konfliktnim partijama da pronađu rešenje, odnosno da 'umire nasilniički deo konflikta' [Kühne (Kine)]. Angažmani Plavih šlemova bili su instrument za smirivanje konflikata, a ne za njihovo rešavanje. Razlog za to nije bila skromnost, niti nedostatak poverenja u sposobnost rešavanja konflikata, već konceptualno oklevanje, strateško razmišljanje i ograničavanje na samo ono što je sigurno moguće da se ostvari. Cilj smirivanja konflikta je u većini slučajeva ostvaren, doduše u mnogim slučajevima, kao što je, na primer, slučaj Kipra, to je uslovilo trajno prisustvo mirovnih snaga. Da su u mirovnim misijama ova ograničenja prekoračena - kao što je to urađeno u slučaju Konga - rezultati bi bili negativni."

[Sven Gareis/Johannes Varwick, Die Vereinten Nationen. Aufgaben, Instrumente und Reformen; Bundeszentrale für politische Bildung Schriftenreihe Band 403, Bonn 2003, S. 124]

Kriza Ujedinjenih nacija

Ograničenje mogućnosti obezbeđivanja mira putem Ujedinjenih nacija tokom sedamdesetih i osamdesetih godina još je više poraslo. Bilo je govora o krizi Ujedinjenih nacija, koja je tokom osamdesetih godina imala egzistencijalne razmere za Organizaciju. Ovo je ukratko objašnjeno u sledećem tekstu:  

"U oblasti obezbeđivanja mira Ujedinjene nacije su se tokom sedamdesetih i osmadesetih godina našle u velikoj krizi. Organizacija je ostala prisutna sa svojim mirovnim misijama na Bliskom istoku i na Kipru, ali i pored prisustva trupa nije mogao da se spreči vojni sukob. Ujedinjene nacije nisu mogle da daju svoj doprinos ni smirivanju novonastalih konflikata u Nikaragvi, zapadnoj Sahari, Kambodži i Afganistanu, ali ni ratu između Iraka i Irana. 

Ovome još treba da se dodaju stalne kritike unutar SAD-a usmerene ka upravnom aparatu Ujedinjenih nacija. Ti glasovi kritičara naglašavali su da ovaj aparat ne funkcioniše efikasno i delotvorno, te da rasipa novac (...) [za više informacija o problemima Ujedinjenih nacija vidi Osnovni kurs 5]. Ono što je bilo od izuzetnog značaja za ovu krizu Ujedinjenih nacija je odbijanje SAD-a 1986. godine da plati doprinos Organizaciji."

[Helmut Volger, Zur Geschichte der Vereinten Nationen; in: Aus Politik und Zeitgeschichte 42/1995, Bundeszentrale für politische Bildung Bonn, S. 8]

Postizanjem kompromisa je sprečena potpuna nelikvidnost Ujedinjenih nacija, ali je Organizacija ostala u seni međunarodne politike. Ovo se naglo promenilo završetkom konflikta Istok-Zapad ...

[Autor: Ragnar Müller]

[Početak stranice]