|
| |
Razvoj
Ujedinjenih nacija (I):
Osnivanje Ujedinjenih nacija
(1941-1945)
Günther Unser (Ginter Unzer) i Michaela Wimmer
(Mihaela Vimer) su u sledećem tekstu predstavili fazu osnivanja Ujedinjenih
nacija tokom Drugog svetskog rata:
"Dva svetska rata nanela su neopisivu štetu
čovečanstvu i koštala su života više od 100 miliona ljudi u periodu od samo
pola veka. Osnivači Ujedinjenih nacija i autori
Povelje
pokušali su da ostvare želje za mirom i da nakon kraja Drugog
svetskog rata zajedničkim projektom obezbede svetski poredak sa trajnim
mirom (...).
 |
U
augustu 1941. godine na Bermudskim ostrvima su se
sreli američki predsednik Franklin D. Roosevelt
(Frenklin D. Ruzvelt) i britanski premijer Winston Churchill
(Vinston Čerčil) kako bi definisali svoje posleratne ciljeve. Iako je nakon
nemačke invazije na Sovetski Savez u junu 1941. godine došlo do sklapanja
sporazuma između Moskve i Londona, na sastanku održanom na Bemurdskim
ostrvima nije bilo predstavnika Sovetskog Saveza.
Rezultat ovog sastanka zapisan je u zajedničkoj deklaraciji
pod imenom 'Atlantik-Povelja'. Obe
države su se u ovoj Deklaraciji pozvale na pravo svakog naroda na
samoopredeljenje, slobodnu svjetsku trgovinu i ekonomsku saradnju,
uzdržavanje od upotrebe sile i osnivanje opšteg sistema bezbednosti. |
Na samom kraju
Deklaracije naglašeno je da je 'do osnivanja trajnog međunarodnog sistema
bezbednosti' neophodno razoružavanje agresorskih država, a to je već
nagovestilo osnivanje međunarodne Organizacije. Na samom početku i Roosevelt
i Churchill su pokazivali jako malo
interesovanja za uključivanje drugih država u projekat mira i deljenje zajedničke
odgovornosti za međunarodni mir i sa ostalim državama. Ovo se izmenilo nakon
japanskog napada na Pearl Harbour (Perl Harbor) i
stupanja SAD-a u rat. Porasla je svest o tome da trajan mirovni poredak
zahteva koaliciju država na nešto široj osnovi i uključivanje Sovetskog
Saveza.
Tako
se 1. januara 1942.
godine 26 država pod vodstvom SAD-a, Sovetskog Saveza, Velike Britanije i
Kine obavezalo na poštovanje 'Povelje Ujedinjenih nacija' i na nastavak
borbe protiv neprijateljskih država - posebno protiv Nemačkog Rajha,
Italije i Japana - i to sa svim raspoloživim sredstvima do konačne pobede.
Istovremeno, sve ove države su priznale načela američko-britanske
Deklaracije o mirovnom poretku nakon rata i složile se da je neophodno
'osnivanje trajnog sistema za zaštitu međunarodne bezbednosti'. Tokom Drugog
svetskog rata još se 21 država priključila ovoj Deklaraciji.
Na inicijativu Amerikanaca planovi za osnivanje Međunarodne
organizacije počeli su vrlo brzo da se razrađuju. Tako je SAD već 1943.
godine podneo na razmatranje prvi nacrt Statuta. U oktobru 1943. godine na
Konferenciji u Moskvi predstavnici SAD-a, Sovetskog Saveza, Velike
Britanije i Kine su se složili da što je moguće pre osnuju međunarodnu
organizaciju za mir i bezbednost.
Ovoj Organizaciji su - u smislu Univerziteta - mogle da se
priključe sve suverene i miroljubive (što je najpre isključivalo
'neprijateljske države' iz Drugog svetskog rata), ali su četiri velesile
već u razradi koncepta obezbedile vršenje odlučujućeg uticaja za sebe, pa
je tako trebalo da ove velesile u ulozi 'svetskog policajca' i uz pomoć
sopstvenih trupa preuzmu odgovornost za obezbeđivanje mira, a druge
države da sprovedu razoružanje pod prismotrom neutralne komisije. Na
Konferenciji u Teheranu u novembru 1943. godine ovaj koncept je još
jedanput potvrđen. Stručnjaci četiri velesile preuzeli su na sebe zadatak da
razrade principe i strukture osnivanja svjetske Organizacije, pri čemu je
trebalo da se odstrane nedostaci Lige naroda.
 |
|
Najvažniji događaji na putu do osnivanja
UN-a:
1941: Churchill i Roosevelt
usvajaju Atlantik-povelju u
kojoj mogu da se nađu prvi začeci novog mirovnog poretka i saradnje.
01.01.1942: Ime „Ujedinjene
nacije“ se po prvi put pojavljuje u Deklaraciji
saveznika u Drugom svetskom ratu. Ovom deklaracijom 26 država se
obavezalo na dalju brobu protiv agresorskih država. Do kraja rata
savezu je pristupilo još 25 država.
30.10.1943: Prva Konferencija ministara
vanjskih poslova država-saveznica održana u Moskvi. SAD, Sovetski
Savez, Velika Britanija i Kina proglašavaju da je neophodno osnivanje
opšte međunarodne organizacije u koju će se priključiti sve miroljubive
države, a radi obezbeđivanja i održanja mira i bezbednosti u svetu.
01.12.1943: Na konferenciji u Teheranu Roosevelt,
Churchill i Stalin (Staljin) i
Ujedinjene nacije preuzimaju odgovornost za obezbeđivanje mira u
svetu.
sept. 1944:
Predstavnici SAD-a, Velike Britanije, Sovetskog Saveza i Kine na
sastanku u Americi razrađuju osnovna načela Povelje Ujedinjenih
nacija.
feb. 1945: Churchill, Roosevelt
i Stalin tokom Konferencije na
Jalti se usaglašavaju o specijalnom statusu velesila u Savetu
bezbednosti (pravo na veto).
april–juni
1945: Na Konferenciji u San Francisku predstavnici
50 država saveza razrađuju Povelju Ujedinjenih nacija.
26.06.1945: Povelja je potpisana od strane 50
država-osnivača (Poljska kasnije biva proglašena za 51.
državu-osnivača).
24.10.1945: Nakon ratifikacije od strane većine
država potpisnica Povelja Ujedinjenih nacija stupa na snagu.
[Auswärtiges Amt, ABC der
Vereinten Nationen, Berlin 20004, S. 47] |
|
Na Konferenciji na
Jalti, održanoj u februaru 1945. godine, Roosevelt, Churchill
i Stalin su se usaglasili oko poslednjih
spornih tačaka. Tu je, pre svega, bilo reči o modusu glasanja u najjačem
telu buduće Organizacije - Savetu bezbednosti. Na insistiranje Sovetskog
Saveza za stalne članove Saveta bezbednosti (Sovetskom Savezu, SAD-u, Velikoj
Britaniji, Francuskoj i Kini) predviđeno je pravo na veto prilikom odlučivanja o
svim važnim pitanjima. U nastupajućim će se godinama ovo pravo na veto pokazati kao
smetnja za rad Organizacije, ali bez tog ustupka ujedinjenje nije bilo moguće.
Još pre završetka rata četiri velesile su pozvale sve države
koje su do tada potpisale Deklaraciju o osnivanju Ujedinjenih nacija u San
Francisko kako bi predstavile svoj konept Statuta. Tokom ove Konferencije, koja
je trajala od aprila do juna 1945. godine, 50 država je predložilo preko 1000
izmena. Na taj način je i 'koncept svetskog policajca', koji je bio rezervisan
za četiri velesile, pretrpeo neke izmene, ali malim i srednjim državama ipak
nije uspelo da u potpunosti ukinu privilegovani status velesila.
Na Konferenciji održanoj 26. juna 1945. godine svi učesnici su
jednoglasno usvojili Povelju. Poljska je Povelju potpisala kao 51.
država-osnivač, jer ranije nije mogla da sudeluje na Konferenciji. Organizacija
je dobila ime Ujedinjene nacije (United Nations Organization - UNO), pa
je,
nakon što je odgovarajući broj država ratifikovao potpisanu
Povelju, ona 4. oktobra 1945. godine, stupila na snagu."
[Günther Unser/Michaela Wimmer, Die
Vereinten Nationen. Zwischen Anspruch und Wirklichkeit, Bundeszentrale für
politische Bildung, Bonn 1995, S. 25-31]
[Početak
stranice]
|
