Osnovni kurs 2: Kako su se razvile Ujedinjene nacije?

Ostali tekstovi u okviru ovog Osnovnog kursa bave se razvojem Ujedinjenih nacija od osnivanja do danas:

Liga naroda kao preteča Ujedinjenih nacija

U jednom kratkom tekstu izdatom uz publikovanje Povelje Ujedinjenih nacija Hartmut Krüger (Kriger) navodi:

"Osnivanje Ujedinjenih nacija nije prvi pokušaj osnivanja svetske mirovne organizacije. Budući da su bili pod utiskom zastrašujućih ljudskih i materijalnih gubitaka nakon Prvog svetskog rata, političari su se zalagali za saradnju među nacijama i sprečavanje ratova. Američki predsednik, Woodrow Wilson (Vodrou Vilson), u proglasu u 14 tačaka izdatom 8. januara 1918. godine pozvao je, između ostalog, i "na osnivanje sveopšte asocijacije nacija sa međusobnom garancijom političke nezavisnosti i teritorijalnog integriteta kako za velike tako i za male države". 

Koliko je revolucionarna bila zamisao o kolektivnoj odgovornosti za mir i bezbednost postaje posebno jasno ako se prisetimo da po međunarodnom pravu do Prvog svetskog rata vođenje ratova, pa čak i sprovođenje agresija nije bilo ništa nemoralno ukoliko bi se izvršila formalna objava rata, već da je rat važio za sasvim legitimno političko sredstvo.

Statut Lige naroda iz 1919/20. godine obavezivao je države-članice da poštuju teritorijalnu i političku nepovredivost svih država-članica. Ukoliko dođe do kršenja ovih obaveza, Liga naroda je trebalo da "preduzme odgovarajuće mere". Države-članice trebalo je da svoje nesporazume i konflikte rešavaju na nivou međunarodnog prava i jurisdikcije. Sve države-članice su se složile da vojnim merama pribegavaju tek nakon tri meseca po donošenju sudske odluke. Pakt Briand-Kellog iz 1928. godine, koji su potpisale sve značajnije države-članice Lige naroda, doneo je potpuni bojkot rata."

[Hartmut Krüger, Einleitung; in: Charta der Vereinten Nationen, Reclam Stuttgart 1982, S. 3]

Liga naroda ima velike zasluge kada je reč o osnivanju Ujedinjenih nacija s obzirom na to da je sa sobom donela mnoge novine na koje su idejni tvorci Ujedinjenih nacija mogli da se oslone. Ovo važi i za organe, ali i za osnovni princip izgradnje sistema kolektivne bezbednosti. U sledećem tekstu autora Sven-a Gareis-a (Sven Garajs) i Johannes-a Varwick-a (Johanes Farvik) biće nešto više reči o tome:

Organi Lige naroda

"Razumevanje kolektivnog sistema bezbednosti Ujedinjenih nacija i namera i normi koji se nalaze u temeljima ovog sistema bilo bi nepotpuno ukoliko, bar u kratkim crtama, ne predstavimo Ligu naroda. Ove organizacije su veoma slične jedna drugoj, a Ujedinjene nacije su pokušale da premoste strukturalne i normativne slabosti svoga preteče - Lige naroda.

S jedne strane, gornja tvrdnja je u potpunosti tačna, no zaboravlja se da je i Liga naroda pokrenula veoma značajne razvojne procese, te ostvarila organizacijske preduslove na koje su Ujedinjene nacije mogle da se nadovežu. Ovo posebno važi za osnovne namere Lige naroda, a one su bile ostvarivanje režima za zaštitu od rata na nivou međunarodnih pravnih normi i prenošenje odgovornosti očuvanja mira na jednu međunarodnu organizaciju (...).



Glavni organi Lige naroda bili su ... Skupština, Savet i Stalni sekretarijat. U Saveznoj skupštini bile su putem delegacija zastupljene sve države-članice, a svaka od delegacija imala je jedan glas. U nadležnosti Savezne skupštine bila su mnogobrojna pitanja iz gotovo svih oblasti delovanja Lige naroda i pitanja koja su se ticala mira u svetu. Savezna skupština se bavila svim sadržajima i davala preporuke za dalji rad Lige naroda.

Savet Lige naroda sastojao se od stalnih i ostalih država-članica. U godini 1920, kada je na snagu stupio Statut Lige naroda za punovažno potpisivanje mirovnih sporazuma bilo je predviđeno pet stalnih (Francuska, Velika Britanija, Italija, Japan i SAD) i četiri ostala člana Saveta. Ove članove Saveta trebalo je da odredi Savezna skupština glasanjem, ali po svojoj slobodnoj proceni. Doduše, SAD je tada odlučio da se ne uključi u Ligu naroda, pa je mesto jednog stalnog člana ostalo upražnjeno.

Zaključci i odluke Saveta su se, po pravilu, donosili jednoglasno. Ukoliko je jedna od država-članica bila uključena u konflikt o kojem je Savet trebalo da odluči, ova bi država-članica bila isključena iz procesa odlučivanja. Na taj način nije bilo moguće korišćenje prava na veto u donošenju odluka koje se tiču dotične države-članice. Savet Lige naroda imao je isti obim nadležnosti kao i Savezna skupština.  

Stalni sekretarijat pod vodstvom generalnih sekretara, što su bili Sir James Eric Drummond (Sir Džejms Erik Dramond - do 1933. godine) i Francois Joseph Avenol (Fransoa Josef Avenol), bio je upravni organ Lige naroda. Generalnom sekretaru bila je podređena međunarodna služba podeljena na stručna odeljenja, a osoblje ove službe se sastojalo od stručnog kadra iz država-članica Lige naroda."

[Sven Gareis/Johannes Varwick, Die Vereinten Nationen. Aufgaben, Instrumente und Reformen; Bundeszentrale für politische Bildung Schriftenreihe Band 403, Bonn 2003, S. 92-95]

Kolektivni sistem bezbednosti Lige naroda

"Radi obezbeđivanja mira u svetu i međunarodne bezbednosti Statutom Lige naroda napravljen je dualni sistem kolektivne bezbednosti. Ovaj dualni sistem bezbednosti s jedne strane usmeren je prema mirnom rešavanju sukoba u cilju zaštite od rata, a sa druge strane predviđene su sankcije u cilju okončanja već započetih ratova.

Parcijalna zabrana rata iz Statuta Lige naroda obavezivala je sve države-članice na učešće u tzv. procesu cooling-off (procesu hlađenja) konflikata koji bi mogli da dovedu do rata. Cilj ovog postupka bio je da se odluke o konfliktima prenesu u nadležnost Međunarodnog suda ili Saveta Lige naroda.

U roku od šest meseci Savet mora da istraži dotični konflikt i da sačini izveštaj o njemu. Tokom ove faze, a ni tri meseca nakon toga niti jedna od strana u konfliktu ne sme da započne rat. U slučaju da jedna od strana u konfliktu prihvati odluku Međunarodnog suda ili jednoglasno donesenu preporuku koju daje Savet, na snagu stupa zabrana rata."

[Sven Gareis/Johannes Varwick, Die Vereinten Nationen. Aufgaben, Instrumente und Reformen; Bundeszentrale für politische Bildung Schriftenreihe Band 403, Bonn 2003, S. 95-96]

Slabosti sistema

"Jedna od najznačajnijih slabosti ovih pravila bila je da se ona nisu odnosila na sve forme upotrebe nasilja. Sve što je bilo ispod praga definicije rata, bilo koja druga forma upotrebe nasilja nije bila zahvaćena ovim zabranama. To je, u svakom slučaju, ostavilo otvoreno pitanje kada prestaje dozvoljena upotreba nasilja, a počinje zabranjeni rat. 

Ove nejasnoće bile su od izuzetnog značaja za efikasnost kolektivnih mera bezbednosti. Statut je davao mogućnost Ligi naroda da uvede sankcije protiv jedne ili više država-članica ako bi ove, i pored preduzetih mera mirnog rešavanja konflikta, započele rat. Spektar ovih kolektivnih mera kretao se od ekonomskog, preko političkog bojkota države-članice pa do mera vojne prisile, a mera su morale da se pridržavaju sve države-članice. 

Doduše, zbog nedostatka jasne definicije agresije vladala je velika nesigurnost prilikom odlučivanja o tome da li su ispunjeni preduslovi za određivanje sankcija i do koje mere bi trebalo da se upotrebi vojna sila. Praktična primena uvođenja sankcija od strane Lige naroda ostala je samo na jednom slučaju: uvođenje embarga protiv Italije u Abisinijskom ratu iz 1937. godine. Uvođenjem ovog embarga se nije ostvario cilj - okončanje italijanske agresije.  

Čak ni u slučaju japanske invazije na severnu Kinu početkom tridesetih godina Liga naroda nije reagovala i nije mogla da spreči izbijanje japansko-kineskog rata 1935. godine, posebno ne nakon istupanja Japana iz Lige naroda (1933). Sovetska agresija na Finsku dovela je do istupanja USSR-a iz Organizacije, a s obzirom i na Drugi svetski rat koji je počeo u septembru 1939. godine, Liga naroda kao kolektivni sistem bezbednosti mogla da se smatra neuspehom."

[Sven Gareis/Johannes Varwick, Die Vereinten Nationen. Aufgaben, Instrumente und Reformen; Bundeszentrale für politische Bildung Schriftenreihe Band 403, Bonn 2003, S. 96-97]

Hartmut Krüger ovako opisuje rad Lige naroda u oblasti obezbeđivanja mira: "Liga naroda nije mogla da reši svoj najvažniji zadatak - da spreči ratove. Svi napori na polju ograničavanja naoružanja i razoružanja ostali su bezuspešni. Nedelotvorne su ostale i odredbe Statuta Lige naroda, koje su trebale da spreče tajnu diplomatiju. U ovom fenomenu su mnogi videli uzroke za Prvi svetski rat, pa su tako međunarodni ugovori morali da budu javni, a automatski bi bili poništavani ukoliko se kose sa pravilima Statuta Lige naroda."

[Hartmut Krüger, Einleitung; in: Charta der Vereinten Nationen, Reclam Stuttgart 1982, S. 4]

Razlozi za neuspeh Lige naroda

"Za neuspeh ovog prvog pokušaja ustanovljavanja globalnog sistema bezbednosti okrivljuju se deficiti i nejasnoće u normativnoj oblasti Statuta, kao što je, na primer, parcijalna zabrana rata. Međutim, veoma je važno da se imenuju i strukturalne slabosti unutar same Organizacije. Pre svega, Ligi naroda nikada nije uspelo da poveže tadašnje moćne države. Liga naroda nikada nije mogla da postane univerzalna Organizacija. Na sednici Savezne skupštine, 18. aprila 1946, donesena je odluka o samorazrešenju."

[Sven Gareis/Johannes Varwick, Die Vereinten Nationen. Aufgaben, Instrumente und Reformen; Bundeszentrale für politische Bildung Schriftenreihe Band 403, Bonn 2003, S. 97]

Značaj Lige naroda

Uprkos neuspehu, konačna ocena ove nove Organizacije u međunarodnoj politici nije ni u kom slučaju negativna. To pokazuje i sledeći tekst autora Sven-a Gareis-a (Garajs) i Johannes-a Varwick-a (Johanes Farvik).

"Čak iako države u vreme osnivanja ove Organizacije nisu bile spremne da daju dovoljno prostora i pruže pravu šansu za ostvarenje globalnog sistema zaštite od rata i očuvanja mira, što je bila revolucionarna misao vodilja Organizacije, niti su bile spremne da Organizaciju prihvate kao Clearing House za pitanja globalne bezbednosti, Liga naroda predstavlja idejno-istorijski preokret u međunarodnim odnosima.

Poslednji neuspeh Organizacije, nakon čega je došlo do izbijanja Drugog svetskog rata, nije doveo do ubeđenja da su ideje i norme na kojima se zasnivala Liga naroda bile samo utopija. Upravo suprotno - izbijanje i tok Drugog svetskog rata naglasili su potrebu za efikasnijim kolektivnim sistemom bezbednosti. Poveljom Ujedinjenih nacija svet je napravio sledeći pokušaj ka uspostavljanju globalne organizacije za zaštitu mira."

[Sven Gareis/Johannes Varwick, Die Vereinten Nationen. Aufgaben, Instrumente und Reformen; Bundeszentrale für politische Bildung Schriftenreihe Band 403, Bonn 2003, S. 97-98]

[Autor: Ragnar Müller]

[Početak stranice]