Zadaci i ovlasti Međunarodnog suda
definisani su u poglavlju XIV
UN-ove Povelje i u Statutu Suda
koji je sastavni dio Povelje. To znači da svaka država koja postane član
Ujedinjenih nacija istovremeno postaje ugovorna strana Međunarodnog suda.
Međunarodni sud se u mnogome razlikuje od "običnih" sudova. Ovo je vidljivo
prije svega iz činjenice da se samo države mogu pojaviti pred sudom kao
strane u sporu. Još važnija je činjenica da se države moraju povinovati
jurisdikciji Međunarodnog suda:
"... karakter međunarodnog prava predviđa da je povinovanje Međunarodnom
sudu neophodno za postizanje odgovarajućeg sporazuma između strana u sporu.
Ukoliko samo jedna država nije spremna na to, Međunarodni su se ne može
angažovati u sporu. Presude Međunarodnog suda su obavezujuće za strane u sporu,
ali ne zahtijevaju opću primjenu na sve ostale države-članice."
[Sven Gareis/Johannes
Varwick, Die Vereinten Nationen. Aufgaben, Instrumente und Reformen;
Bundeszentrale für politische Bildung Schriftenreihe Band 403, Bonn 2003, S.
56]
Ovako teški uslovi rada rezultirali su time da Međunarodni sud nije mogao
odigrati značajnu ulogu pri ispunjavanju glavnog zadatka Ujedinjenih nacija -
osiguranja mira. Tradicionalna ideja da se konflikti između država rješavaju
pred Međunarodnim sudom, a ne na bojnom polju, nažalost, kao ni u slučaju
preteče Međunarodnog suda - Stalnog međunarodnog suda Lige naroda, nije
zaživjela.
Gareis i Varwick s tim u vezi pišu sljedeće: "Sa 65 presuda donesenih tokom
pet desetljeća postojanja Međunarodni sud nije imao aktivnu ulogu u međunarodnoj
politici, ali je, ipak, svojim odlukama i pomoću 23 pravne analize dao doprinos
razvoju međunarodnog prava i obavio izuzetno dobar posao u oblastima kojima se
bavio."
[Sven Gareis/Johannes
Varwick, Die Vereinten Nationen. Aufgaben, Instrumente und Reformen;
Bundeszentrale für politische Bildung Schriftenreihe Band 403, Bonn 2003, S.
56]
Ostali tekstovi o UN-ovim glavnim organima:
