Martin Luther King

Dr. Martin Luter King Jr. ubraja se među izuzetne ličnosti 20. veka. Njegovu uspešnu nenasilnu borbu protiv diskriminacije crnaca u Sedinjenim Američkim Državama vodio je inspirisan Gandijevim mislima i metodama. 1964. godine on je dobio Nobelovu nagradu za mir. Sledeći tekst skicira najbitnije detalje iz njegovog života i delovanja. On je kao i Gandi bio žrtva atentata. Šta još možete pronaći u ovom odeljku prikazano je u sledećoj tabeli:

Život i delo: Ovde ćete naći najbitnije detalje vezane za njegov život i delo koji su linkovima povezani sa ostalim delovima odlomka, kao i sa tekstom koji govori o pozadini njegovog delovanja.		Citati i govori: Pored klasične zbirke citata i govora ovde ćete naći njegova dva najznačajnija govora i konačno govornu probu koju možete sačuvati na računaru.
Pozadina: Pored kratke hronologije pokreta za ravnopravnost građana ovaj odeljak nudi i centralane informacije koje su bitne za delovanje Martin Luter Kinga.		Materijali: U ovom odlomku prikupljeni su tekstovi o Kingu, posebno tekst koji je napisao prof. H. Grose o značenju Martin Luter Kinga za nas danas, koji biste u svakom slučaju trebali pogledati.
Lista linkova: Odabrani izvori informacija u Internetu o Martin Luter Kingu opisani su na ovoj stranici, da bi Vam olakšali rešerširanje.	Citat	"Mrak ne može proterati mrak; samo svetlo to može. Mržnja ne može proterati mržnju; samo ljubav to može." [Dr. Martin Luter King Jr.]

15. januara 1929. rođen je sin baptističkog propovednika Džejmsa Kinga i njegove žene u Atlanti, u državi Džordžija. Po običajima zemlje on je dobio ime izuzetne ličnosti: Martin Luter. (...)

Martin Luter imao je priliku posećivati školu i na kraju je dobio i priliku da studira. On se sa ciljem pripremao za budućnost. Kada je nakon odličnog završetka studija mogao birati između nekoliko vrlo primamljivih mesta za rad, odlučio se za jedno mesto u Montgomeriju. Nije mogao ni slutiti da će ovaj grad doneti odlučujuće preokrete životu.
Montgomeri, glavni grad Alabame, smešten u južnom delu SAD-a, tada je patio od sve većih i sve zaoštrenijih napetosti među rasama. Mladi sveštenik baptističke crkve bio je svedok stalnih mučenja kojima su bili izloženi pripadnici njegove zajednice.
Ali King u ovu situaciju nije došao nespreman. Za vreme studija često je posmatrao probleme koje su crnci imali u zemlji. On je s tim u vezi razmišljao o strukturalnim promenama, koje je za miran suživot u zemlji smatrao hitnim i neizbežnim. Jako vredne upute dobio je prateći život i delo Gandija. Sve više je bio ubeđenja da sila može kao posledicu imati samo opet silu. Nenasilje kao sredstvo da se dođe do cilja sve mu se više činilo kao jedni mogući put za rešavanje društvenih problema u Americi. King se, zastupajući taj svoj stav, pozivao čak i na učenje Isusa. A za primenjivanje svega koristio se Gandijevim metodama.

Do prvih sukoba došlo je jako brzo. 1. decembra 1955. godine u Montgomeriju se desila gotovo svakodnevna priča. U jednom od mnogobrojnih autobusa koji svaki dan radnike i radnice voze sa radnih mesta kućama sedela je Rosa Parks, šnajderica u jednoj trgovačkoj kući. Bila je umorna od posla i malo je kunjala. Nakon što je deo autobusa koji je bio rezervisan za belce bio pun, vozač je pozvao nekoliko crnaca da svoja mesta ustupe belcima, da krenu ka kraju autobusa i da se dalje voze stojeći. Tri crnca su poslušala ono što im je vozač rekao, očigledno su bili naviknuti na ovakve uslove. Rosa Parks je, ipak, bila suviše umorna. Mirno, ali odlučno ona je odbila vozačev zahtev. Vozač autobusa je zovnuo policiju, ova je napravila zapisnik i podigla tužbu protiv nje. I to je bio svakodnevan slučaj. Ipak, ovaj slučaj je uzdrmao dosta toga. Crnačko stanovništvo se odlučilo na bojkot Omnibus-društva, da bi konačno ostvarilo svoja prava. Svi su pozvani na veliki skup. Većina prisutnih odlučila se na štrajk. Predsednik ove građanske inicijative bio je mladi baptistički sveštenik Dr. Martin Luter King. On je predložio nenasilno provođenje štrajka.

I danas je jako interesantno za pročitati kako crni građani Montgomerija nisu imali problema da se snađu i bez autobusa; pešice ili biciklima; u grupama ili sa svojim sopstvenim automobilima oni su najvažnije linije održavali uvek živima. Skoro godinu posle, pala je odluka Najvišeg suda u korist štrajkačkog pokreta. 21. decembra 1956. godine crnci su se opet po prvi put vozili autobusima Montgomerija. Sada, ipak, bez diskriminirajućih ograničenja koja su bila prisutna u ranijim godinama.
Martin Luter King potpuno se založio u ulozi predsedavajućeg. Kada je za vreme bojkota Omnibus-društva na njegovu kuću pokušan atentat i time ugrožen život njegove porodice, široki krugovi crnačkog stanovništva pozivali su na oružani sukub. King je preklinjao okupljenu masu: "Ovaj problem ne možemo rešiti, ako na silu odgovorimo silom".

Kinga su svuda pozivali na demonstracije, predavanja i molitve, On je neumorno prihvatao svoj zadatak, okupljao je oko sebe slušaoce, jačao njihovo samopouzdanje i pozivao na nenasilje. Pobeda u Montgomeriju dala je hrabrosti i volje pokretu za građanska prava. Sada je to značilo ne zastati na pola puta, nego se izboriti i za prava crnačkog stanovništva u celoj zemlji. U augustu 1963. desio se vrhunac organizovanjem nenasilnog marša na Vašington. Stotine hiljada ljudi se odazvalo pozivu. Okupili su se pod vedrim nebom. Martin Luter King je održao govor koji je nakon ovih jedinstvenih demonstracija u Americi ostavio za sobom zaista dalekosežne utiske. On je Ustav i Objavu nezavisnosti uporedio sa čekom, koji se trenutno ne smatra važećim za crno stanovništvo Amerike, nego jednostavno ima pečat na kojem piše "Bez pokrića". "Ali mi ne želimo verovati da je ova banka pravednosti bankrotirala". Uzvikom "Freedom now" (...) on je "udario" po brutalnosti policije, sprečavanju pristupa u javne ustanove, ograničenju dostupnosti, rasnoj podeli i oduzimanju prava glasa. Zaključio je svoj govor, koji je u međuvremenu postao svetski poznat, rečima: "Ja imam san da će jednog dana sinovi ranijih robovlasnika zajedno sa nama moći sedeti za istim bratskim stolom na brdima Georgije. Imam san da će jednog dana i sama država Misisipi, u kojoj vlada nepravednost i gde ona sa plamenom tlačenja živi svojim punim bićem, imam san da će se i ta država jednog dana pretvoriti u oazu slobode i pravednosti. Imam san da će moje četvero dece jednoga dana živeti u društvu u kojem se niko prema njima neće ponašati ovako ili onako zbog boje njihove kože, nego da će ih se tretirati onako kako to oni svojim karakterom zasluže. To je naša nada. I moja je namera da ću se jednoga dana vratiti na Jug sa ovim uverenjem, da možemo preći breg očajanja i pretvoriti ga u stenu nade."

[Celokupan tekst poznatog govora naći ćete u odlomku Citati i govori: Ja imam san]

(...) Pokret za građansku ravnopravnost imao je sve više i više uspeha. Zakon o građanskim pravima iz 1964. predviđa da ustanove koje nude jelo, smeštaj, zabavu ili benzin, ni u kakvom slučaju ne smeju provoditi diskriminaciju. Svako ko može dokazati da ima završenih šest razreda osnovne škole poseduje dovoljno obrazovnih preduslova da bi mogao učestvovati na izborima. Svako diskriminisanje u oblastima radne i politike zapošljavanja bilo je kažnjivo.
1965. godine donešen je dalji zakon o crncima u južnim državama koji su dobili mogućnost većeg učešća na izborima. Treću pobedu King više nije doživeo. 10. aprila 1968. godine prihvaćen je predlog zakona, koji je objavljivao završetak diskriminacije kod prodaje kuća i unajmljivanja stanova.

Celi svet bio je uzdrman vešću, Dr. Martin Luter King umro je kao žrtva atentata

Svet je sa izuzetnom pažnjom pratio događaje u Americi. Ovo se pokazalo i dodelom Nobelove nagrade. Kada je Martin Luter King sa svojom suprugom Koreta učestvovao na dodeli Nobelove nagrade u Oslu, oni su nakon toga posetili više evropskih gradova i pokušali pri tome osvojiti što je moguće više pristalica za građanski pokret za ravnopravnost i njegove nenasilne metode.
4. aprila 1968. godine celi svet je uzdrmala vest da je Dr. Martin Luter King poginuo kao žrtva atentata. Došao je u Memphis na veliki skup građana. Akcija politike protiv crnih čistača navukla je oblake na horizontu. King je računao sa tim da bi njega jednoga dana mogla sustići nasilna smrt. Ipak, ni to ga nije moglo zadržati u istupanju za svoje građane koje je jako poštovao. On je bio ubeđen da je jednog dana moguće prevazići rasnu diskriminaciju.
"Sa Martin Luter Kingom umro je i princip nenasilja. Verovanje da je još uvek moguće spasiti ovaj princip bilo bi laganje samoga sebe." Ove oštre reči napisao je jedan novinar nakon Kingove smrti. Porast ratničkih sukoba čini se da potvrđuje tvrdnje ovog novinara. A šta bi bilo kada bi zahtev za nenasiljem potpuno zanemeo? Ideja nenasilja ne sme umreti.

[preuzeto iz: Gerhard Zimmermann, Oni su se opirali, Neukirchen-Vluyn 1995., 55ff.]