Ljudska prava

Prava žena

Ljudska prava i prava žena...

4 problema:

Kontraverzna je tvrdnja da međunarodne odredbe o ljudskim pravima isključuju žene. Upravo suprotno: od samog početka deo UN-ove deklaracije bila i naredba da se ni jedan čovek ne sme oštetiti po osnovu njegove polne pripadnosti. Međutim, jednako kontraverzna je i činjenica da se još i danas širom sveta upravo žene i to zbog njihove polne pripadnosti ograničavaju u svojim ljudskim pravima, i to čak u jednom od najvažnijih i osnovnih prava - pravu na život i telesnu nezavisnost. Feministkinje kritikuju koncept ljudskih prava. Po njihovom mišljenju koncept ljudskih prava je previše oslonjen na zapadnjačko građansko društvo i orentisan prema problemima muških članova porodice. 

1) Nasilje nad ženama je privatna stvar?

Prvi gravirajući problem je podela na dve sfere, koja postoji u gotovo svim današnjim društvima: "javno" i "privatno". Tradicionalno, ženama se dodeljuje sfera "privatnog", a muškarcima sfera "javnog". Zaštita privatne sfere je kostituisana kao jedno od veoma bitnih ljudskih prava. Ipak, koliko god je ova zaštita privatne sfere bitna, kako bi se sprečilo uplitanje države u istu, ona istoj toj državi omogućava da kršenje prava žena ne posmatra kao kršenje ljudskih prava, već da to označi kao privatni problem u koji se država ne može i ne želi mešati. Nasilje nad ženama velikim se delom dešava upravo u "privatnoj" sferi.  

2) Nasilje nad ženama od strane fizičkih lica...

Drugi problem tiče se glavnog smera ljudskih prava kao zaštite pojedinca od direktnog upada državne moći. Zaštita pojedinca od fizičkih lica ili nedržavnih organizacija najpre uopšte nije bila predviđena. Međutim, ono što je specifično za povrede ljudskih prava nad ženama je da njih ne izvršava država, niti pravna lica, već u velikom broju slučajeva upravo fizička lica, koja opet ostaju zaštićena od bilo kakve kazne, jer im to garantuju njihova ljudska prava, dakle garantuju im  zaštitu pojedinca od državne moći. Upravo na ovakve povrede ljudskih prava žena, država ostaje gluha.  

3) Specifične povrede ljudskih prava žena...

Treći problem leži u činjenici da je dosadašnji koncept ljudskih prava slabo primenjiv na povrede ljudskih prava žena. Postoje pre svega povrede ljudskih prava žena koje su iste kao i povrede ljudskih prava muškaraca, a to su kada žene po osnovu svoje rasne ili religijske pripadnosti ili čak zbog svojih političkih stavova bivaju progonjene od strane države. Ovakvim povredama ljudskih prava žena bave se nacionalne i međunarodne organizacije. Međutim, postoje i povrede ljudskih prava koje su specifične za žene, na primer, kada se položaj žena pogoršava samo po osnovu njihove polne pripadnosti. Primeri za to su silovanja, seksualna mučenja u zatvorima i izbegličkim logorima. A osim toga postoje i povrede ljudskih prava koje se vrše samo nad ženama, kao na primer, pobačaji ženskih fetusa ili nasilje nad ženama u braku.   

4) Problem kulturne tradicije...

Četvrti problem postoji u vekovima staroj i duboko ukorenjenoj tradiciji povreda ljudskih prava žena u mnogim zemljama. Međunarodno poštivanje ovakve tradicije često je izazivalo revolt i pobune kod stanovništva. Protiv ovakve tradicije može se boriti jedino intenzivnim i dugoročnim merama koje se tiču svih sfera ljudskog života. Mnoge nezapadnjačke vlade neprestalno ukazuju na to je da koncept ljudskih prava jako obojen zapadnjačkom kulturom i da se ne može primeniti na njihove kulture i u njihovim sredinama. Po njima se tako "jednakost" između žene i muškarca nikako ne može preneti u njihove kulture. Oni se zalažu za tzv. "jednaku vrednost" muškarca i žene, pri čemu je bitno zadržati razlike među polovima. Ovo jednostrano argumentovanje često se prihvata od strane zapadnjačkih vlada pod motom tolerisanja. Međutim, bitno je naglasiti da ovakvo argumentovanje često vodi do opravdavanja teških povreda ljudskih prava žene, što opet ne predstavlja nikakvo kulturno nasleđe, već izvor represivnih vladajućih sistema (npr. Alžir ili Afganistan). Često se umetno konstruišu ovakvi odbrambeni sistemi zasnovani na tobožnjem kulturnom identitetu i tradiciji da bi se odvratila pažnja od stvarne socijalno-ekonomske nejednakosti i asimetričnih vladajućih odnosa.  

Zapostavljanje prava žena...

Svi pomenuti problemi usko su povezani jedan s drugim i doveli su do toga da do početka 90-tih godina povrede ljudskih prava žena uopšte nisu posmatrane kao takve. Na primer, ovakve "povrede ljudskih prava žena" u Ujedinjenim nacijama raspravljane su unutar odvojenih gremija, koji su strukturalno bili izolirani od ostatka Ujedinjenih nacija i nisu imali zadovoljavajući budžet, ili su ovi problemi, pak, posmatrani kao dio socijalno-ekonomskog odela UN-a. Čak i najuticajnije organizacije za zaštitu ljudskih prava kao Amnesty International ili Human Rights Watch nisu poklanjali povredama ljudskih prava žena dovoljno pažnje zbog svoje orentacije prema zaštiti građanskih i političkih ljudskih prava. Tako se, na primer, seksualni napadi u oružanim konfliktima ili ratovima nisu smatrali povredom ljudskih prava. Njima je pripisivan pridev "privatne sfere" ili "izuzetno nepovljnih okolnosti" - dakle, počinioci nisu delovali u zvaničnoj funkciji, nego kao fizička lica, čime je to postajao slučaj za nacionalne sudove. 

Kritika koncepta ljudskih prava sa stanovišta žena...

Borci za ljudska prava i prava žena od kraja 80-tih godina kritikuju koncept ljudskih prava i insistiraju na njihovom preoblikovanju i daljem razvoju u smislu poklanjanja više pažnje zaštiti prava žena. Najpre je potrebno dodati nove odredbe koje se tiču diskriminisanja žena u međudržavne pravne Ugovore. Putem ovih odredbi ženama bi trebala biti dodeljena ista pozicija kao i muškarcima - sa jednakim pravima i mogućnostima. Jer, dok se god prava žena ne budu posebno obrađivala u internacionalnim konvencijama, ni pojedinačne nacionalne države neće se osećati pozvanima da kažnjavaju prekršaje u ovoj sferi prava.  

Mnoge feministkinje pokušavaju učiniti postojeće međunarodne strandarde zaštite ljudskih prava korisnim i za žene, i to proširujući konkretne odredbe i na povrede ljudskih prava žena. Tako, na primer, prisilna prostitucija može spadati i pod "ropstvo", nasilje u kući i silovanje pod "mučenje". Drugi pokušavaju razrešiti "ograničenja pravne odgovornosti". Dok god muški počinioci krivičnih dela nad ženama mogu računati na blagonaklonost državnih organa, država je u svojoj funkciji prisilne moći obavezna da stvori delotvorne zakone za zaštitu svih svojih građana, uključujući i zaštitu od polnog nasilja. Osim toga, mnoge feministkinje kritikuju prednost građanskih i političkih prava nad socijanim i ekonomskim pravima i zalažu se za davanje iste važnosti ovim pravima. Uzimajući u obzir duboko ukorenjenu društvenu podređenost žena muškarcima, upravo su socijalna i ekonomska prava bitna za postizanje zaštite ljudskih prava žena. 
Većina feministkinja u osnovi priznaje paradigmu ljudskih prava. One postulišu dostojanstvo i integritet pojedinca, njegovu autonomiju i pravo na samoodređenje. Samo osiguravanje ove ideje odgovarajućim zakonima može garantovati da se o telu i životu žene ne može odlučivati bez njene saglasnosti. Zbog toga je bitno stalno braniti univerzalni karakter prava žena kao ljudskih prava nasuprot relativističkog argumentovanja, na primer u nekim islamskim državama. 

Ostali materijali:

• Tekst o UN-ovoj politici u oblasti prava žena: "Položaj žene u UN-ovim dokumentima o ljudskim pravima"
• Dokument na temu prava žena: "Sporazum o otklanjanju svake forme diskriminisanja žena"