Položaj žene u UN-ovim dokumentima o ljudskim pravima

Kontraverzan položaj prava žena unutar ljudskih prava ogleda se i u razvoju međunarodnih sporazuma i dokumenata, putem kojih su ustanovljena prava žena, a svest o povredama prava žena uz pomoć UN-a proširena je u celi svet. Tekst je podeljen u sledeće odlomke:  

• Povelja o jednakopravnosti i zakletva protiv diskriminisanja žena (1945-1979)
• Praktična primena prava žena (od 1975): 
  - Sporazum o otklanjanju svake forme diskriminisanja žena 
  - Svetska konferencija o ljudskim pravima u Beču 1993. 
  - UN-ova Povelja o otklanjanju nasilja nad ženama iz 1993. 
  - Četvrta svetska UN-ova Konferencija žena: "Delovati u smislu jednakopravnosti, razvijati mir"
• Mogućnosti sankcionisanja povreda prava žena na međunarodnom nivou

[Početak stranice]

Povelja o jednakopravnosti i zakletva protiv diskriminisanja žena (1945.-1979.)

Već pri osnivanju UN-a priznat je princip jednakopravnosti polova (Preambula i Član 1.3 UN-ove Povelje: Državna zajednica obavezuje se na garantovanje jednakopravnosti muškarca i žene). U Opštoj povelji o ljudskim pravima iz 1948. godine spominje se zabrana diskriminisanja osoba, između ostalog i po osnovu njihovog pola. 

Realnost za žene širom sveta, ipak, je izgledala nešto drugačije. Nažalost, na ovu činjenicu obraćalo se veoma malo pažnje u UN-ovim institucijama za zaštitu ljudskih prava. Prava žena unutar UN-a obrađivala su se od strane posebno odvojenih gremija (Komisije za žene), čiji su predlozi i sugestije retko usvajani; UN-ovi dokumenti nisu bitno promenili položaj žena. Povrede ljudskih prava koje su bile karakteristične po tome što su polno specifične, odnosno povrede ljudskih prava kod kojih je žrtva uvek bila istog pola nisu se posebno obrađivale unutar UN-a. Ovo opšte zanemarivanje prava žena unutar UN-ovog aparata potaklo je Komisiju za žene da 1972. godine uputi zahtev Generalnom sekretaru UN-a: Godina 1975. trebala je biti proglašena međunarodnom godinom žena, a aktivnosti na polju zaštite prava žena trebale su se pojačati. 

[Početak stranice]

Praktična primena prava žena (od 1975.)

Međunarodna godina žena, 1975., potom dekada žena koja je potom usledila od 1976. do 1985. godine, te tri svetske Konferencije žena koje su održane pod motom "Jednakopravnost, razvoj, mir" svakako obeležavaju prekretnicu u razvoju prava žena. Unutar UN-a pojačane su aktivnosti koje se tiču prava žena i aktivnosti za žene. 

Ovo je predstavljalo veliki napredak, s obzirom na činjenicu da do povreda prava žena uglavnom i ne dolazi od strane države, već se dešavaju u tzv. "privatnoj sferi". Ono što je bitno je, da je usvojen akcioni plan i program koji države potpisnice ne obavezuje samo na pravno (de jure) već i na stvarno (de fakto) provođenje jednakopravnosti između muškarca i žene. 

Slabost sporazuma očitava se u njegovom sprovođenju i kontroli njegovog sprovođenja. To je sporazum koji je bio prihvaćen sa najviše zadrški, mnoge od 165 država potpisnica Ugovora nisu ga prihvatile u potpunosti. Sve države potpisnice obavezne su jedanput godišnje stručnoj komisiji UN-a predati izvještaj o stanju prava žena u njihovoj zemlji. Zbog strukturalnih problema vreme obrade ovih izveštaja traje relativno dugo, pa tako mnoge države i ne ispunjavaju ovu svoju obavezu. Ostale mere ispitivanja tačnosti izveštaja ili sankcionisanja nisu bile predviđene. Odbor Konvencije za prava žene u odnosu na neke druge organe UN-a raspolaže sa relativno niskim budžetskim sredstvima. Dalje, ovaj Odbor nije ovlašten da koristi informacije koje bi mogao prikupiti od strane nevladinih organizacija u pojedinačnim državama. 

[Početak stranice]

Svetska konferencija o ljudskim pravima u Beču 1993.

Stanovište država učesnica bilo je, pre svega, da se uslovi života žena ne mogu poistovetiti sa "teškim" kršenjima ljudskih prava, te da ne podležu istim mehanizmima preispitivanja. Po osnovu duboko ukorenjene kulturalne i socijalne tradicije uslovi života žena trebali bi se dugoročno promeniti socijalnim i ekonomskim merama. Nasilje nad ženama u Konvenciji nije se eksplicitno osuđivalo. 

Kao rezultat dugogodišnje kampanje "Prava žena su ljudska prava" međunarodnom pokretu žena uspelo je na Drugoj svetskoj Konferenciji UN-a tema Nasilje nad ženama postane tema o kojoj diskutuju vlade država članica UN-a. Tako zaključci Bečke konferencije po prvi put u istoriji UN-a sadrže jasnu osudu nasilja nad ženama, te nasilje nad ženama karakterišu kao povredu ljudskih prava. Ovde je sasvim jasno rečeno da su "ljudska prava devojčica i žena neotuđivi, integralni i nedeljvi deo ljudskih prava". Nakon ove Konferencije UN su u decembru 1993. godine usvojile Povelju o otklanjaju nasilja nad ženama. Nakon Bečke povelje i akcionog plana, prava žene su postala nedeljivi deo ljudskih prava, čije se kršenje ne sme prihvatati pod izgovorom kultutnih i tradicionalnih običaja. 

[Tekst Bečke povelje naći ćete u delu sa dokumentima uz Tematski kompleks Ljudska prava]

[Početak stranice]

UN-ova Povelja o otklanjanju nasilja nad ženama iz 1993.

U decembru 1993. godine Generalna skupština UN-a donela je sopstvene formulacije zaključaka Bečke konferencije tzv. "Povelju o otklanjanju nasilja nad ženema". Tom Poveljom sledeće forme nasilja nad ženama u javnoj i privatnoj sferi predstavljaju kršenje ljudskih prava: 

• Telesno, seksualno i psihološko nasilje u porodici, uključujući telesno i seksualno zlostavljanje devojčica u zajedničkom kućanstvu, 
• nasilne radnje vezane za devojački miraz,
• silovanje u braku,
• osakaćivanje genitalija i ostale tradicionalne delatnosti štetne za ženu, 
• nasilje izvan braka i ostale nasilne delatnosti vezane za izrabljivanje, 
• telesno, seksualno i psihološko nasilje u zajednici, uključujući i silovanje, seksualno zlostavljanje, seksualno uznemiravanje na radnom mestu, u obrazovnim ustanovama i drugde,
• trgovina ženama i prisilna prostiticija,
• državno ili od strane države zanemarivano telesno, seksualno ili psihološko nasilje, bez obzira od koga dolazi.

Od marta 1994. godine Odbor za ljudska prava ima stalnu nameštenicu čiji zadatak je sastavljanje izveštaja o kršenju prava žene širom sveta, a njen mandat je celokupna Povelja o otklanjanju nasilja nad ženama. 

[Početak stranice]

U septembru 1995. godine održana je 4. Svetska konferencija žena na kojoj je učestvovalo oko 47.000 predstavnika iz celoga sveta, što je čini do sada najvećom UN-ovom konferencijom. U "Povelji o otklanjanju nasilja nad ženama" prava žena su upisana kao integralni deo ljudskih prava. Ipak, to je izazvalo bujicu diskusija o različitim kulturnim definicijama širom sveta. Potpisivanje Kataloga akcione platforme sa 150 stranica teksta od strane 189 država, pre svega, treba zahvaliti brojnim nevladinim organizacijama koje su bile prisutne na Konferenciji. Ratifikovanjem ovog kataloga prihvaćene su sledeće obaveze: 

• unapređenje jednakopravnosti polova u politici, privredi i društvu, 
• zaštita prava žena,
• borba protiv siromaštva žena, posebno u zemljama u razvoju,
• proširenje shvatanja nasilja nad ženama kao povrede ljudskih prava,
• otklanjanje razlika koje su specifične za polove u oblasti vaspitanja i zdravstva.
  

Akcioni plan predstavlja dobru osnovu, na koju se mogu pozvati pojedinačne osobe ili organizacije koje se bore za zaštitu prava žena. Ipak, u slučaju neispunjavanja obaveza propisanih u akcionom planu ne postoji mogućnost sankcionisanja.

Informacije na Internetu (engleski): http://www.igc.org /beijing/un/un.html

[Početak stranice]

1) Fakultativni protokol uz "Povelju o odstranjivanju nasilja nad ženama"

Uprkos ciljevima i zvaničnim debatama, po uzoru na slične tekstove četiri godine nakon usvajanja Povelje usvojen je i tzv. "fakultativni protokol" koji omogućava pojedincima ili organizacijama za zaštitu prava žena da se obrate Odboru, ukoliko se osećaju diskriminisane po bilo kojem pitanju koje se pominje u Povelji. Ipak, uslovi za podnošenje ovakve tužbe su veoma visoko postavljeni: 

• Država, čije državljanstvo ima podnosilac tužbe morala je ratifikovati Sporazum i fakultativni protokol. Do sada je oko pedeset država potpisalo oba dokumenta, a ratifikovanje je i dalje u toku.  
• Svi unutrašnjo-državni pravni putevi moraju biti iscrpljeni pre podnošenja tužbe Odboru. Ovo je slučaj čak i kada nije moguće podneti tužbu unutar matične države u specifičnom slučaju, npr. kad je sud unutar države spreman prihvatiti tužbu samo ako je ona odobrena od strane bližeg rođaka muškog pola, ili čak i onda kada nacionalni sudovi iznad pravnih zakona stavljaju "tradiciju i običaje". 

Ukoliko dođe do izuzimanja prava iz Sporazuma pojedincu ili grupi od strane jedne države potpisnice, Odbor za prava žena može zahtevati poduzimanje posebnih mera za osiguranje prava žena. Osim toga, Odboru je dozvoljeno da, ukoliko pronađe dokaze o "teškom kršenju ili sistematskom povređivanju prava žena" započne vlastitu istragu po tom pitanju.  

2) Međunarodni sud Ujedinjenih nacija

U tzv. "Slučaju - Foča" po prvi put u istoriji pojedinačne osobe su osuđene zbog seksulanog nasilja u vezi sa ratnim delovanjem. U ovom slučaju seksualno nasilje je navedeno kao teška povreda ljudskih prava i Ženevske konvencije (kao "mučenje" i "ropstvo"), za koje je nadležan sud za zločine na teritoriji bivše Jugoslavije. 

[Autor: Dorete Vezeman; Redakcija: Ragnar Miler]

[Početak stranice]

Teme:  Ljudska prava  I  Uzori  I  Demokratija  I  Partije  I  Evropa  I  Globalizacija  I  Ujedinjene nacije  I  Održivi razvoj

Metode:    Politička didaktika    II    Pedagogija mira    II    Metode

     

Ovu online ponudu političkog obrazovanja razvila je agora-wissen, študgartsko društvo za političko opismenjavanje putem novih medija (GbR). Ukoliko imate pitanja ili nekih sugestija, molimo Vas da nam se obratite.