Stampa 1998

Pobeda istine

Zločini režima apartheida su jasni, ipak i borci za slobodu na sebe su natovarili veliku krivicu

[Der Spiegel, Broj 45/1998.]

U visoko zakopčanoj odori sa svešteničkom kapom na beloj kosi, biskup Tutu je istupio sa oštrim rečima pred oči javnosti: On se nije decenijama borio protiv tiranije da bi se priključio i odao drugoj tiraniji, crkvenik je dao do znanja svima onima koji su pred državnim pozorištem u Petoriji čekali sat istine. Njegov bes bio je usmeren ka starim drugovima, bivšim pripadnicima pokreta za oslobođenje Afričkog nacionalnog kongresa, današnjim vladarima zemlje.

U dugim i napornim pregovorima sa pripadnicima belačkog režima ANC je pre preuzimanja vlasti 1994. godine postigao dogovor da se obrazuje jedan neovisni Odbor čiji će zadatak biti da istraži zločine koje je počinio režim apartheida u poslednjim godinama. Da bi se izbegla pobednička pravda, onima koji priznaju svoju krivicu bila je zagarantovana amnestija. Ipak, četiri godine kasnije duhovni oci komisije u čudnim pregovorima sa svojim sopstvenim tlačiteljima nisu hteli prihvatiti ono što je komisija istražila kao istinito. Nekoliko sati pre predaje konačnog izveštaja Komisije predsedniku Nelsonu Mandeli, ANC je pokušao sudskim putem sprečiti objavljivanje izveštaja.

U dokumentu koji je sadržavao 3500 stranica, pre svega, su prozvani pripadnici bivšeg apartheid režima, policajci, vojnici i političari, ali su po osnovu svedočenja preživelih svedoka i pripadnika porodica poginulih, na kojima dokument i počiva, bili pomenuti i pripadnici ANC-a i drugih organizacija koje su pripadale pokretu otpora. Time se, po ANC-u, kriminalizirala prevedna borba protiv nepravednog režima. To da su i civili ponekad pali kao žrtve, za tim se svakako moralo žaliti, ali u toku jedne ratne situacije to okarakterisati kao povredu ljudskih prava nije bilo u redu.

Time su partije svih političkih položaja kako belaca, tako i crnaca pokušale zamesti rezultate komisije. Umesto da pomire naciju, oni su pravili nove frontove. I za ANC se pokušaj da Tutua i njegove saradnike putem sudske odluke spreče da objave istinu i javnu debatu o zločinima, završio krizom kredibiliteta. Sudac Wilfred Thring je uprkos svemu dokazao nezavisnost i dozvolio objavljivanje izveštaja bez dalje cenzure i oklevanja. "Ovo je pobeda istine i ljudskih prava", slavili su suradnici Tutua.

Oni su, po biskupu, do najsitnijih detalja na svetlo dana izneli sve užase za koje su ljudi sposobni: mučenja koja su teroristi provodili sa mokrim vrećama i elektro-šokovima, iscenirana samoubistva skakanjem kroz prozor nakon saslušanja koja su provodili policajci i pripadnici apartheid režima, samovolju i hladnoklrvnost državnih komadosa - ubica, koji su pored lomače na kojoj su spaljivali svoje žrtve pili pivo.

Jedan mali dio ovog kataloga odnosio se i na metode otpora koje su koristili pripadnici ANC-a. Ipak, visoki funkcioneri ANC-a i čak članovi vlade morali su sebi i drugima priznati da su provodili mučenja izdajnika u sopstvenim redovima, te da su znali i odobravali bombaške napade na civilne ciljeve. Izveštaj se jako oštro odnosio ka jednoj ženskoj galskoj figuri otpora: Winnie Madikizela-Mandela nije uspela osvjedočiti komisiju o svojoj nevinosti na dobro insceniranom saslušanju krajem prošle godine. 18 slučajeva teških povreda ljudskih prava, između ostalog 8 ubistava, pripisana su bivšoj ženi Nelsona Mandele i njenoj udarnoj trupi, javnosti poznatoj kao fudbalski tim. "Svakog onog ko je oponirao na ovaj ili onaj način Madikizela-Mandela i klubu, oni bi označavali kao informanta, proganjali ga i ubijali", tako je glasio izveštaj. Obzirom da "majka nacije" nije zatražila amnestiju, moraće računati sa kaznom.

Isto tako i pretposlednji predsednik apartheid režima Bota (slika lijevo) morao se naći pred sudom. Ljutiti starac (sa madimkom krokodil) tek u augustu je osuđen na novčanu kaznu jer je odbijao da da izjavu. Njemu je komisija pripisala da je za vreme 10-togodišnjeg mandata kao predsednik Nacionalnog odbora za sigurnost znao za postojanje državnih komandosa ubica i da im je održao dvosmislen govor da bi ih ohrabrio u njihovom delovanju.

Mandelinom prethodniku Frederiku Vilemu de Klerku, poslednjem belom predsedniku zemlje, suprotno tome, uspelo je da izbriše delove teksta koji su ga teretili. Kao većina njegovih partijskih prijatelja on se distancirao od onoga što je činio njegov režim i tvrdio je da je o tim zločinima saznao tek kasnije. Ipak, Tutu se ne predaje: "I njegovo ime će se na kraju pojaviti".

Ipak, izveštaj komisije mogao je na svetlo dana izneti samo mali dio istine od svega onoga što se dešavalo u periodu kada je rasna pripadnost i boja kože odlučivala o sudbini, o slobodi. Još su mnogi zahtevi za amnestiju ostali neprerađeni, još uvek je malo poznato o strukturama komandosa unutar režima apartheida, a gotovo svi izdajnički dokumenti mogli su biti uništeni od strane vojske i državne sigurnosne službe pre predaje dužnosti.

Južna Afrika stoga stoji tek na početku procesa savladavanja prošlosti. Potpredsednik Thabo Mbeki u petak je dao osnovni ton za ponašanje prema kritičarima. Komisija je, po jedinom ANC-ovom vođi u egzilu i dizajniranom nasledniku Mandele, na potpuno pogrešnom putu, što se tiče njene ocene otpora. Sam Mandela, koji će nakon izbora u proleće odstupiti sa funkcije, opet je pokazao pravu veličinu: sada su svi Južnoafrikanci "zaista slobodni."