Nobelova nagrada

Desmond Tutu

Govor na dodeli Nobelove nagrade za mir

[Decembar 1984., Oslo, Norveška]

[Originalan tekst govora na engleskom jeziku naći ćete na stranici Nobel Prize]

Vaše Veličanstvo, članovi kraljevske porodice, gospodine Predsedavajući, moje dame i gospodo:

Pre nego sam napustio Južnu Afriku, zemlju koju nesebično volim, mi, kao vodeći Komitet južnoafričkog crkvenog Saveta, imali smo hitan sastanak sa vođama svih crkava članica. Sastanak smo sazvali zbog situacije u našoj zemlji koja se iz dana u dan pogoršava i koja je samo ove godine odnela skoro već 200 ljudskih života. Posetili smo neke izazivače nereda u Vitvatersrandu. Sa drugima sam razgovarao u Ostrandu. Posetili smo dom jedne starije gospođe. Ona nam je ispričala da je pazila na svoju unučad i na decu suseda dok su im roditelji radili. Jednoga dana policija je bila u poteri za nekim učenicima koji su bojkotovali školsku nastavu, ali su oni nestali između kuća crnačkog dela grada. Policija je vozila niz ulicu u kojoj je stanovala starija gospođa. Ona je sedela u kuhinji dok su se deca igrala pred kućom. Njena kćerka utrčala je u kuću i rekla joj da odmah izađe. Stara dama požurila je iz kuhinje u dnevnu sobu. Njen unuk je upravo ulazeći na vrata padao mrtav. Ubijen je od strane policije metkom u leđa. Bilo mu je šest godina. Nekoliko sedmica kasnije jedna majka belkinja, koja je želela registrovati svoju služavku crnkinju, vozila se crnačkim delom grada. Crni izazivači nemira gađali su njen automobil kamenjem, prevrnuli ga i ubili njenu bebu, koja je bila stara svega nekoliko meseci - prva belačka žrtva najnovijih nemira u Južnoj Africi. Ove smrti su dve nepotrebne smrti. One su deo visoke cene apartheida.

Svaki dan policija obilazi i smeta crnačkim majkama u ilegalnom kampu KTC kod Kapštata u njihovom nestabilnom plastičnom smeštaju, koji su one same sebi uredile jer svoju bračnu zakletvu shvataju ozbiljno. Njih se degradira na svaki način, moraju sedeti na svojim prašnjavim madracima dok im policija pred noge prosipa ono malo namernica što imaju u domaćinstvu, na njihovim krilima su bebe slabo umotane ostavljene pod kišnim nebom Kapa. Svaki dan policija je provodila ovo bezosećajno uništavanje. Kakav su to užasan zločin počinile ove žene da ih se maltretira i diskriminiše na ovaj način? One su samo htele biti zajedno sa svojim muževima, sa očevima njihove dece. U svakoj zemlji sveta njih bi neko pohvalio, ali u Južnoj Africi, u zemlji koja za sebe tvrdi da je hrišćanska i čak ima i praznik koji zove porodičnim danom, sa ovim hrabrim ženama postupa se na takav način. A pri tom svemu sve što one zahtevaju je stabilan porodični život. Nažalost, to je u njihovoj rodnoj zemlji kažnjiv prekršaj, živeti sa svojim muževima, sa očevima svoje dece. Crnački porodični život se na taj način potkopava i uništava i to ne nenamerno, već namernom politikom vlade. Deo ove nagrade su ljudska bića, Božija deca koja moraju da plate cenu apartheida. To je ogromna cena.

Ja dolazim iz prekrasne zemlje kojoj je Bog podario predivne prirodne resurse, nepregledne daljine, bregove, ptice pevačice, zvezde koje jako svetle, plavo nebo sa sunčanim sjajem, zlatnim sunčanim sjajem. Ovih Božijih dela ima dovoljno, dovoljno za sve, ipak, apartheid je nekima dozvolio i potvrdio njihov egoizam, tako da za sebe po osnovu svoje moći uzimaju neproporcionalno veliki deo ovih bogatstava. Uzeli su za sebe 87 % zemlje, iako oni jedva čine 20% stanovništva. Ostatak se morao zadovoljiti sa preostalih 13% teritorija. Apartheid raspolaže politikom razgraničenja: 73% stanovništva su isključena iz svake forme značajnijeg učešća u političkom procesu odlučivanja u svojoj rođenoj zemlji. Novi Ustav koji predviđa tri doma za belce, obojene i Indijce, crnce spominje samo jednom da bi ih do kraja teksta potpuno ignorisao. Time je ovaj novi Ustav precenjen, Ustav koji se na Zapadu pohvaljuje kao korak u pravom pravcu, iza njega su samo rasizam i enticitet. Ustavna komisija se sastoji od četiri bela člana, dva obojena, jednog Indijca i nula crnaca. Ovaj Ustav potvrđen je zakonom, ali on samo uslovljava vladavinu belačke manjine.

Od crnaca se očekuje da oni svoju političku volju pokazuju u za život neuvetnim, osiromašenim Homelands, u getima mizerije, neiscrpnim rezervoarima jeftine crnačke radne snage, u kojima se Južna Afrika takoreći balkanizira. Crncima se sistematski oduzima njihova južnoafrička nacionalna pripadnost i od njih se prave stranci u njihovoj sopstvenoj zemlji. [Connie Mulder, ministar za Bantu administraciju i razvoj, 1978. godine je rekao: 'Logična konsekvenca naše politike je, da... niti jedan crnac neće imati južnoafričko državljanstvo. ... Svaki crnac u Južnoj Africi na kraju će biti smešten na ovaj počasni način u novu državu i vlada neće više imati moralnih obaveza da se politički brine o ovim ljudima.' (South African Hansard, Postupak južnoafričkog parlamenta, Kapštat, 7. februar 1978., citirano od strane Džon Dugarda i štampano u The Apartheid Handbook, Rodžera Omonda, Penguin 1985.)] Ovo je konačno rešenje apartheida, onako kako je i nacionalsocijalizam imao konačno rešenje za Jevreje u Hitlerovom arijevskom ludilu. Stranci mogu imati samo neka prava, ali politička ni u kom slučaju.

U sleđenju ideološkog rasističkog sna apartheida preko tri miliona Božije dece iskorenjeno je i oterano sa svog ognjišta, njihovi domovi su uništeni, a oni su "bačeni" u nove kampove za nastanjivanje, u Homelands. Svesno kažem "bačeni", jer se samo stvari i smeće bacaju, a ljudska bića ne. Apartheid je, pak, ustanovio da ljudska bića samo zato što im je koža crne boje treba da se tretiraju kao stvari, a ne kao da su od neprocenjive vrednosti jer su načinjeni po uzoru na sliku Boga. Ova "smetljišta" daleko su udaljena od rada i izvora ishrane. Deca tamo umiru od gladi i često pate od neizlečivih posledica pothranjenosti. Ovo im se ne dešava slučajno nego zbog namerne politike vlade. Oni umiru od gladi u zemlji koja bi mogla biti žitnica cele Afrike, u zemlji koja je u normalnim uslovima netto-izvoznik hrane.

Otac ostavlja svoju porodicu u Homelandu, gde se oni pate i pokušavaju preživeti, dok on, ako ima sreće pronalazi posao kao radnik najamnik u belačkom gradu, gde 11 meseci živi neprirodnim životom u domovima samo sa muškarcima, gde pada pod teret alkoholizma, prostitucije ili nečeg još lošijeg. Ova nomadska radna politika predstavljena je kao politika vlade i čak je i od Dutch Reformed Church, koja inače nije jako kritična prema vladi, proglašena i osuđena kao rak našeg društva. Ovaj rak našeg društva koji između ostalog izjeda i životnu snagu crnačkog porodičnog života je namerna politika vlade. To je deo cene apartheida, koji se tiče ljudske patnje.

Apartheid je proizveo diskriminaciju u obrazovanju kao što je Bantu-obrazovanje, odgoj po telesnim karakteristikama, koji osigurava da vlada godišnje za jedno crno dete izdvaja samo desetinu onoga što izdvaja za jedno belo dete. To je odgoj koji je jako odlučno odvojen i nejednak. Vlada se prema ljudskom potencijalu, prema potencijalu Božije dece odnosi krajnje rasipno, jer se veliki broj dece jednostavno odgojem sprečava da iskoristi do kraja svoje prirodne potencijale... Južna Afrika već sada plaća visoku cenu ove politike jer nedostaje stručne radne snage, što je direktni rezultat kratkoročnog programa rasističke vlade. Moralni univerzum u kojem mi živimo, te dobrota i pravednost su od velikog značaja u Božijem univerzumu, kojeg poštujemo. Tako su se južnoafrička vlada i njene pristalice uhvatile u svoju sopstvenu zamku.

Apartheid se održava mnoštvom užasnih zakona, kao što je Population Registration Act, koji određuje da se svi Južnoafrikanci moraju etnički klasifikovati i to nakon što su registrovani po rasnim kategorijama. Česti su slučajevi da u jednoj porodici jedno dete biva kvalifikovano kao belo, a drugo sa nešto tamnijom puti kao obojeno, čime u društvu biva isključeno iz jedne privilegovane kaste. Rezultat toga bila su mnogobrojna samoubistva dece. I ovo je previsoka cena koja se mora platiti za rasističku čistoću, pri čemu je opet dvojbeno da li iti jedan rezultat, ma kakav on bio na kraju može opravdati ovakva sredstva. Postoje zakoni kao prohibicija mešanih brakova, koji venčanje bele osobe sa osobom druge rase smatraju ilegalnim. Rasa postaje preprekom da bi se ostavarilo važeće venčanje i da bi brak bio priznat. Dve osobe koje se vole, po osnovu njihove različite rase bivaju sprečene da svoju ljubav učvrste i institucijom braka. Tako se nešto lepo čini bednim i ružnim. Immorality Act, opet, određuje da su neverstvo i prekid braka ilegalni ukoliko se radi o dve osobe različitih rasa. Policija se na taj način dovodi na nivo voajera, koji je obavezan da parove uhvati na delu. Mnogi belci rađe su počinili samoubistva, nego dozvolili da budu konfrontirani sa katastrofalnim posledicama, koje sigurno sa sobom nosi jedan ovakav postupak. Cena je previsoka i teško ju je tolerisati.

Jedan ovakav loš sistem koji se normalnim metodama nikada ne bi mogao odbraniti počiva na mnoštvu drakonskih zakona kao što je zakona o sigurnosti, kakav se zasigurno može naći samo u Južnoj Africi. S jedne strane postoji zakon koji ministru za red i mir daje pravo da jednu te istu osobu hapsi do beskonačnosti, ukoliko on misli da je ta osoba opasna po sigurnost države. Te osobe se drže u zatvoru onoliko dugo koliko je to ministru volja, bez mogućnosti da ih posete članovi porodice, ponekad su čak zatvoreni i u samicama, bez mogućnosti da vide lekara ili advokata. To je kazna koja sledi nekome kada se dokaz, kojeg ministar očigledno ima, ne može izneti niti ispitati na javnom sudskom procesu. Možda bi on zaista odgovarao rigoroznim pravilima, a možda i ne. Mi to nikada ne treba da saznamo. Ovo je mnogo udobniji način za jedan tlačiteljski režim. Ministar bi morao biti zaista neobičnog kova kada bi odoleo iskušenju da iskoristi ovu svoju moć i da zaista dozvoli da se dokaz koji on ima razmatra u toku javnog sudskog pretresa; ovako on radi, polako, po slovu zakona i izigrava i suca i tužitelja. Mnogo ljudi, previše ljudi je u toku boravka u zatvoru na misteriozan način izgubilo život. Sve je ovo preskupo u odnosu na ljudski život. Ministar je u poziciji da nekoga stavi u pritvor, bez straha da će i on sam biti po sistemu checks and balances podvrgnut odgovarajućem procesu. Ovakve osobe se onda nakon svog boravka u zatvoru za jedno izvesno vreme (tri do pet godina) proglašavanju "neljudima" i njihove misli ne smeju se citirati. Oni ne smeju učestvovati ni na kakvim skupovima, što znači da istovremeno ne smeju razgovarati sa više od dve osobe. Više od dve osobe koje razgovaraju sa uhapšenikom već predstavljaju skup! Oni u tom periodu bez specijalne dozvole ne smeju prisustvovati venčanju ili sahrani svog sopstvenog deteta. Od šest sati navečer do šet sati ujutro oni moraju boraviti u svojoj kući, za vreme praznika moraju celi dan ostati kod kuće, a za vreme vikenda od šest sati petka uvečer do šest sati ponedeljka ujutro. Ne mogu ići na odmor van oblasti koju im je ograničio sudac. Ne mogu ići u kino ili na piknik. Ovo je teška kazna koja čeka osobe koje su pod sumnjom da su pretnja sigurnosti države boravile izvestan period u zatvoru, a da im se pri tom ne saopštava kakav to dokaz vlada poseduje protiv njih ili da se taj dokaz javno iznosi na sudskom pretresu. To predstavlja ozbiljnu eroziju i povredu ljudskih prava, od kojih crnci u svojoj rodnoj zemlji imaju samo neka. Oni nemaju prava da se slobodno kreću i udružuju. Nemaju prava da učestvuju pri donošenju odluka koje se tiču njihovog života. Kratko rečeno u ovoj zemlji koja je na mnoge načine bogata nedostaje pravednosti.

Jednom su razgovarali jedan Sambijac i jedan Južnoafrikanac. Sambijac se hvalio sa njihovim ministrom pomorskog saobraćaja. Onda je Južnoafrikanac upitao: "Ali vi nemate mora, nemate ni pomorsku flotu, kako onda da imate ministra za te poslove?" Sambijac mu ljutito odgovori: "Pa šta, i vi u Južnoj Africi imate ministra pravde, ili griješim?"

Naši ljudi se od 1921. od osnivanja African National Congress bore mirnim putem protiv ovog sistema. Koristili su konvencionalne metode mirnog protesta - peticije, demonstracije, deputacije, pa čak i kampanju pasivnog otpora. Znak poštovanja i odlučnosti našeg naroda da napravimo miran i nenasilan preokret je i da su oba Južnoafrikanca koja su do sada dobila Nobelovu nagradu za mir crni. [Drugi nosilac Nobelove nagrade za mir iz 1960. godine je Albert Lutuli, predsednik African National Congress.] Naš narod je možda i previše miroljubiv. Odgovor vlade na sve naše pokušaje bilo je ignorisanje i pojačavanje nasilja, nasilja u formi policijskih progona, suzavca, hapšenja bez sudskih procesa, egzila i čak i pogubljivanja. Naš narod je 1960. mirno protestovao zbog uvođenja zakona o pasošima i 69 ih je ubijeno. Tog 21. marta u Šarpevileu, mnogima je pucano u leđa kada su pokušali uteći. Naša deca protestovala su zbog razlika u obrazovanju, pri čemu su mirno pevali i nosili plakate. Mnogi od njih su 1976. 16. juna, a neki i kasnije ubijeni ili uhapšeni. Više od 500 ljudi izgubilo je živote u toku ovog ustanka. Mnoga deca su pobegla u inostranstvo, a njihovo mesto boravka njihovim roditeljima još nije poznato. Trenutno naš narod pravi bojkote i protestuje upravo zbog ovih razlika u obrazovanju i zbog isključivanja crnaca iz novih konstitucionalnih olakšica, protiv lokalne crnačke prividne vlade, protiv rastuće stope nezaposlenosti, rastućih cena najamnine i opšteg poreza na sva dobra koja neko poseduje. Napravili su uspešan dvodnevni štrajk radnika. Preko 150 ljudi je ubijeno. Ovo je zaista previsoka cena koja se morala platiti. Na Zapadu je bilo jako malo reakcija i pokoje ogorčenje zbog ovakve reakcije i nepoštovanja ljudskog života.

Samo mala opaska: Da li bi mi neko možda mogao objasniti nešto što me jako zbunilo? Kad nestane neki sveštenik i kad nakon toga bude pronađen mrtav, da li se na Zapadu o tome izveštava u medijima? [pominjanje otmice i ubistva Oca Jerzy Popieluszko od strane poljske tajne službe u oktobru 1984. godine]. Raduje me da smrt samo jedne osobe proizvede toliko brige. Ali u istoj sedmici kada je sveštenik pronađen mrtav, policija je u Južnoj Africi ubila 24 crnca, koji su učestvovali na mirnom protestu, a daljih 6000 je uhapsila. ... i to je sav izveštaj koji vi u najboljem slučaju uopšte dobijete. Pokušava li nam neko saopštiti ono u što ja neću da verujem, da crnci nisu vredni i da njihova krv nije vrednija od vode, da kad dođe do toga ne treba da verujemo belcima jer su se oni svi zakleli protiv nas? Ja ne želim verovati da je ovo poruka koju nam neko želi saopštiti.

Kako god da bilo. Mi pred sobom imamo zemlju u kojoj nedostaje pravednosti, a samim tim i mira i sigurnosti. Nemiri će izbijati iz dana u dan i biće stalna karakteristika Južne Afrike, dok ne bude ukinut apartheid koji je uzrok svemu ovome. Uskoro se građanstvo više neće plašiti vojske. Vodiće se građanski rat. Južnoafrikanci će stajati na obe strane. Kada su ANC i PAC zabranjeni 1960. godine, oni su objašnjavali da nisu imali drugog načina, do da započnu oružanu borbu. Mi, u Crkvenom savetu, rekli smo da se suprotstavljamo svim vrstama sile: kako sili tlačiteljskog i nepravednog sistema, tako i sili koja pokušava uništiti ovaj sistem. Tome smo još dodali da mi razumemo one koji ovo vide kao njihov posljednji i jedini izlaz. Sila i nasilje u Južnoj Africi nije uvozni produkt - putem tzv. terorista ili boraca za slobodu, u zavisnosti od toga da li čovek govori o tlačiteljima ili o potlačenima. Južnoafrička situacija sama od sebe je nasilna i sva sila proizilazi iz apartheida, sila po kojoj se moraju provoditi preseljavanja, podeljeno obrazovanje, hapšenje bez sudskog procesa, sistem radnika najamnika itd.

Na granicama naše zemlje vlada rat. Južnoafrikanci stoje nasuprot Južnoafrikanaca. Južnoafrički vojnici bore se protiv Nambijaca, koji su se suprotstavili iliegalnoj okupaciji njihove zemlje od strane Južne Afrike, koja je htela proširiti svoj tlačiteljski, eksploatatorski i nepravedni sistem apartheida.

Nema mira u Južnoj Africi, jer tamo nema pravednosti. I ne može biti pravog mira i sigurnosti dok svim stanovnicima te lepe zemlje ne bude zagarantovana pravednost. Biblija ne poznaje mir bez pravednosti, jer ovo bi značilo "Mir, mir gdje nema mira". Božiji Šalom-mir sadrži pravednost, celinu, potpunost života, učešće u procesu odlučivanja, dobrotu, smeh, radost, saosećanje, deljenje i pomirenje.

Govorio sam iscrpno o Južnoj Africi jer je to zemlja koju najbolje poznajem, ali i zato što je to jedan mikrokosmos sveta i primer za nešto što bi u drugim zemljama naišlo na različite ocene - tamo gde vlada nepravednost nema mira. U El Salvadoru, u Nicaragui i drugde u latinskoj Americi vladaju tlačiteljski režimi, koji su probudili opoziciju u ovim zemljama. Zemljaci izigravaju jedni druge, ponekad na sebe privlače interese i pažnju drugih sila koja im i nije od neke pomoći, sila koje žele proširiti sfere svojih uticaja. Ovo smo videli i na Bliskom Istoku i u Koreji, na Filipinima, u Kambodži, Vijatnamu, Severnoj Irskoj, Afganistanu, Mozambiku, Angoli, u Zimbabveu i iza železne zavese.

Zbog globalne nesigurnosti sve nacije uvučene su u svetsku utrku za naoružanjem, rasipnički troše milijarde dolara za instrumente kojim mogu uništavati, dok milioni gladuju. I pri tome bi samo jedan mali deo onoga što se izdaje za budžete samoodbrane bio dovoljan da napravi razliku, te da Božiju decu stavi u položaj da zadovolje svoje minimalne potrebe, da se obrazuju i da im se da šansa da vode ispunjen i sretan život. Svakodnevno nas prati spektakl srama čovečanstva, koji se proteže u dugim redovima, ali sa ključem u ruci za rešavanje te situacije i za ispunjavanje onoga što znači ljubav prema bližnjem svom. Premalo i prekasno. Kada ćemo naučiti, kada će ljudi ovoga sveta ustati i reći:" Dosta je! Bog nas je načinio kao zajednicu. Bog nas je stvorio da bismo mi stvorili ljudsku porodicu i da bismo zajedno postojali, jer smo stvoreni jedni za druge. Nismo stvoreni za isključivu samostalnost, nego za zavisnost i ovaj zakon kršimo dovodeći sami sebe u opasnost. Kada ćemo naučiti da eskalirajuća trka u naoružanju zapravo znači globalnu nesigurnost? Danas smo bliži nuklearnom holokaustu nego u vreme kada je bilo manje tehnologije i manje izdataka.

Dok se god ne budemo zalagali za to da sva Božija deca, sva naša braća i sestre, svi pripadnici naše ljudske porodice treba da uživaju u osnovnim ljudskim pravima, u pravu na ispunjen život, u pravu da se slobodno smeju kretati, u slobodi da budu ljudi u čovečnosti koja se treba meriti samo sa čovečnošću Isusa Hrista, sve do tada smo na putu koji vodi našem samouništenju i nismo mnogo udaljeni od globalnog samoubistva. A sve bi moglo biti drugačije.

Kada ćemo naučiti da su ljudska bića od neprocenljive vrednosti, jer su stvorena po ugledu na Boga, i da je besramno odnositi se prema njima kao da su niže vrednosti i da će se to konačno vratiti onima koji su se tako ponašali? Time da se prema drugima ponašaju nehumano, oni se zapravo ponašaju nehumano prema samima sebi. Možda tlačenje tlačitelja čini i više nehumanim nego što to isto tlačenje ima posledica kod potlačenog. Mi trebamo jedni druge da bismo zaista bili slobodni, da bismo postali humani. Jer mi možemo biti humani samo u društvu, u zajednici u komuni, u miru.

Bog nas poziva da radimo sa njim da bismo zajedno u njegovom carstvu Šalom, povećali pravednost, dobrotu, suosećanje, deljenje, smeh, radost i pomirenje, tako da i carstva ovoga sveta postanu carstva našeg Boga i njegovog Hrista, i da on vlada za veke vekova. Jer onda bi bila ispunjena vizija svetog Johanesa Božijeg (Evanđelje po Johanesu).