Poštovani gospodine Premijer,

ovo će biti moje drugo pismo Vama do sada. 1972. godine kada mi je uskraćen pasoš i kada zbog toga nisam mogao prihvatiti ponuđeno mesto vanrednog direktora Teološkog odgojnog fonda, molio sam Vas da se za mene zaliožite kod organa odgovornih za izdavanje pasoša. Vaša intervencija je bila uspešna, jer je kratko nakon toga ministar unutrašnjih poslova promenio svoju odluku i mojoj porodici i meni dodelio pasoše. Zbog toga Vam pišem pun nade da će i ovo pismo slično onom prvom imati uspeha za sve nas. 

Obraćam Vam se u dubokoj predanosti i s velikim poštovanjem kao anglikanski dekan u Johanesburgu i time kao otac više hiljada hrišćana svih rasa u diocezi Johanesburga. Vama se obraćam kao nekome ko je od strane nekih crnaca (tj. Afrikanaca, Indijaca i obojenih) u određenoj meri prihvaćen kao govornik, koji zna da izrazi njihove najdublje čežnje kao i onaj koji nosi istu svetost kao i oni. 

Pišem Vama jer znam da ste Vi uzoran i plemenit suprug i otac, uskoro ded, koji je upoznao radost i patnje porodičnog života, smeh i radost u njemu, ali i njegove brige. Vama pišem kao nekome ko se do sada jasno i otvoreno zalagao za sretan i čvrst porodični život kao osnovicu zdravog društva. Vi ste raširili ruke da obgrlite Vašu decu i Vaše unuke i da ih od srca poljupcem pozdravite. Vi ste voleli, plakali, bdeli nad krevetom bolesnog, bili ste ponosni otac na venčanjima Vaše dece, prolevali ste suze na grobu jednog čoveka čija Vam je smrt slomila srce. Ukratko, Vama pišem kao čoveku koji je jednako pošteno stvoren po ugledu na isto oličenje dobra, razrešen od istog Sina jednog Boga, koji je za nas sve umro na krstu, a potom vaskrsnuo iz mrtvih i vlada desnom rukom svoga Oca; posvećen istim Svetim Duhom koji na nas sve deluje da bi naša srca pretvorio od srca od kamena u srca od krvi i mesa. Ja zbog toga pišem Vama kao jedan hrišćanin drugome, jer našim krštenjem mi smo postali jedno, sedinjeni u telu našeg Gospodara i Svetitelja Isusa Hrista. Taj Isus Hrist, dobroćudan prema svemu onome što mi uradimo, sve ono što nas razdvaja omalovažio je - rasu, pol, kulturu, status itd. U tom Isusu Hristu mi smo zauvek povezani kao spašeno i sveto čovečanstvo - belo i crno. 

Pišem Vam kao pripadnik rase koja je osetila šta su patnje ponižavanja, šta su razočarenja i šta znači biti potlačen narod. Istorija Vaše rase dovoljno govori o tome koliko je teško udovoljiti želji jednog naroda za mirom i samoodređenjem, kada se ova želja jedanput probudi u tom narodu sa bilo čime drugim, osim sa pravom na mir i samoodređenje. Vaš narod pružio je ogroman otpor i nepoznatom je izložio svoje čelo, izloživši se tako mnogobrojnim opasnostima, da ne bi dalje morao služiti. I konačno, izašao je kao pobednik iz toga. Vaš narod bi u dubini svoga bića trebao da zna bolje nego i jedan drugi narod bele rase - ukoliko mu iz sećanja jednostavno nisu izbrisane lekcije iz davne, a i bliske prošlosti - da ništa, ali apsolutno ništa ne može sprečiti jedan narod da ostvari slobodu, da bude slobodan koji će na svojim ramenima nositi dostojanstvenu glavu, koja može preuzeti obaveze i odgovornosti, koje su sastavni i prateći deo slobode, koju taj narod želi od sveg srca. Za većinu crnaca sve ovo je neostvarivo u rezervatima, jer oni veruju da bitno mogu doprineti blagostanju Južne Afrike, koja, opet, pripada svima nama. Crncima nikako nije jasno zašto se belci označavaju kao jedna nacija kada se sastoji iz mnoštva nacija - od  Grka, Italijana, Portugalaca, Francuza, Nemaca, Engleza itd. - dok se se od crnaca nasilno pokušava napraviti više nacija -  nacija Xhosas, Zulu, Tswana itd. Xhosasi i Zulusi su, na primer, jedni drugima mnogo bliži, nego što su to - recimo - Italijani i Nemci jedni drugima u belačkom društvu. Mi svi - i belci i crnci - pripadamo Južnoj Africi i crnci nikome neće dati niti jedan delić ove vrlo drage im zemlje iz prostog razloga što je toliko vole. Nedavno je rasno pomešana fudbalska momčad Južne Afrike pobedila momčad iz Argentine koja nam je bila u poseti. I to je možda bio prvi put u istoriji južnoafričkog sporta da su Južnoafrikanci svih rasa gromoglasnim navijanjem podržavali svoju momčad protiv zajedničkog protivnika.  

Nebo se zbog toga nije srušilo. Da li je samo fantazija da ugledamo jednakost u kojoj će svi Južnoafrikanci dobiti jednak deo ove predivne zamlje, da bi ga na taj način bolje branili od zajedničkog neprijatelja i da bi se borili za povećanje zajedničkog blagostanja? 

Pišem Vam jer je naš ambasador pri Ujedinjenim nacijama, gospodin Botha, izjavio da je Južna Afrika odustala od rasne diskriminacije. Ova izjava nije obradovala samo nas, nego i celi svet. Nažalost, do sada jedva da ima dokaza o tome da je neko nešto prevazišao ili od nečega odustao. Nije prevelik pomak napred u prevladavanju rasne diskriminacije, ako se uklone neki natpisi sa klupa u parkovima. To su samo površne promene koje život crnaca ne menjaju principijelno. Očevi i muževi još uvek su odvojeni od svojih najdražih, jer još uvek moraju pokušavati da zarade nešto kao radnici najamnici; to je užasan sistem koji je sinoda nizozemske reformisane Crkve jedanput označila kao rak društva u Južnoj Africi, sistem koji ima nesagledive posledice za održanje crnačkog porodičnog života, a time šteti i samom društvu o kojem sam ranije govorio. Ove pokrete ka prevazilaženju rasne diskriminacije, iako dugo čeznemo za njima, ne vidimo kada pogledamo prepune škole u crnačkim Townships, nemoguće uslove stanovanja i beznadežno nedostupna sredstva javnog saobraćaja. 

Pišem Vam da u potpunosti izrazim svoje divljenje za Vaše uložene napore u pokušaju ostvarivanja dijaloga i smirivanja napetosti. Mnogi od nas ovde žele Vas podržati u Vašim naporima, ali, iskreno, mi to ne možemo učiniti, dok god se smirivanje napetosti ka vani ne bude odnosilo i na smirivanje napetosti unutar zemlje. Crnci su zahvalni za sve što je za njih učinjeno, ali sada žele neotuđivo pravo, da sami za sebe odlučuju zajedno građanima Južne Afrike svih rasa.

Pišem Vam, jer i ja kao i Vi činim sve za pravo pomirenje sa pravednošću za sve i za mirnu promenu u pravedno i otvorenu južnoafričko društvo, u kojem će predivna bogatstva i blagostanje naše zemlje biti ravnomerno raspodeljeni. Pišem Vam i da Vas uverim, koliko je to u mojoj moći, da sigurnost naše zemlje ne zavisi od vojnog potencijala, i sigurno ne od toga da državna sigurnosna policija dobije neograničena ovlaštenja, da radi zapravo ono što joj se sviđa, bez polaganja računa pred sudovima naše zemlje, pred sudovima koji u celom svetu imaju dobar glas zbog svoje pravdenosti. Zbog toga zahtevamo da se oslobode svi uhapšeni ili da ih se izvede pred sud, gde treba da budu osuđeni ako su počinili krivična dela. U našoj zemlji vlada veliki nemir zbog činjenice da se ljudi mogu jednostavno hapsiti bez da budu optuženi, i da se nakon toga mogu i dalje zadržati u zatvoru ili da uglavnom bivaju pušteni, ukoliko budu optuženi. Iako ih to ne štiti od daljih progona policije. Jer, čak i ako ih neko proglasi nevinima, oni se odmah stavljaju pod pritisak, daljim praćenjem od strane policije, kućnim pritvorom ili novim hapšenjem. Koliko dugo, po Vašim očekivanjima, jedan narod može trpeti ovakve patnje i nepravdu? Veliki deo belačkog stanovništva ispunjen je strahom i nesigurnošću, uprkos njihovim lepim kućama, blagostanju, njihovim privilegijama i ostalom. I to će ostati tako dok Južnoafrikanci svih rasa ne budu slobodni. Belci u ovoj zemlji neće biti slobodni dok ne budu slobodni svi delovi našeg društva. Tek tada moći ćemo svi uživati u sigurnosti bez izdavanja astronomskih suma za njeno održanje; ogromne sume koje se mogu upotrebiti na mnogo pametniji način i na način koji će celokupnom društvu doprineti da postane bolje, koje će Južnoj Africi dati ulogu vodećeg i dokazati celom svetu da ljudi različitih rasa mogu živeti zajedno. Mi trebamo jedni druge i crnci su pokušali da objasne belcima da se na žele baciti u more. Koliko dugo još treba da pokušavaju ovo objasniti, dok trpe najgora poniženja i nepoštovanja? Kažu, da i najstrpljivijem prijatelju nekad ponestane strpljenja.  

Pišem Vam jer imam noćne more, da će  - ukoliko se ubrzo ne desi nešto drastično - doći do prolevanja krvi i upotrebe nasilja. Jedan narod može trpeti samo do određene mere i više ne. Istorija Vašeg sopstvenog naroda to pokazuje, kako sam ranije već pomenuo, Vijetnam to demonstrira jednako kao i Portugal. Voleo bih, kunem se Bogom, da grešim i da sam istoriju shvatio isto tako pogrešno kao i položaj u mojoj voljenoj domovini, u mojoj otadžbini, u Južnoj Africi. Narod kojega se beznađem, nepravednošću i tlačenjem otera u očajanje, mora posegnuti za očajničkim sredstvima. Plašim se, mnogo se plašim da ćemo uskoro doći do tačke sa koje više nema povratka, do tačke kada će događaji početi teći svojim tokom i kada više niko neće moći sprečiti krvavu odluku, koja je "suviše strašna, da bi je čovek sebi predstavio" - da iskoristim Vaše sopstvene reči u ovom citatu. 

Strah me je jer imam nekog iskustava sa užasima sile. Moja supruga i ja 1966. godine boravili smo sa naše dvoje mlađe dece u Jerusalemu dva meseca, gde smo doživeli nasilje između Jevreja i Arapa koje je bilo u stalnom porastu i iz kojeg je usledio Šestodnevni rat. Bio sam i u Adis Abebi kada su tamo izbili nemiri na ulicama, koji su bili predigra za pad Dinastije Haile Selasija. Bio sam u Ugandi kratko pre proterivanja Azijata iz te zemlje, i od tada sam se stalno vraćao u Ugandu, bilo me je strah i doživeo sam razvoj događaja kakav je tamo zabeležen. Posetio sam i Sudan, priznajem tek nakon kraja 17-togodišnjeg građanskog rata, ali sam jasno video kakvu je taj ubilački rat štetu nanio tamošnjem stanovništvu i njihovim posedima. Posetio sam Nigeriju i bivšu Bijafru i vidio sam nezamislive posledice koje je građanski rat ostavio nad pobeđenim stanovnicima Bijafre. Prošle godine imao sam priliku da govorim na Opštoj skupštini presbitanske crkve u Severnoj Irskoj u Belfastu - i ono što sam video duboko me potreslo. U Engleskoj smo svaki dan na televiziji gledali užasne slike uništavanja iz Vijetnamskog rata: decu koja vrište od užasnih bolova nastalih sagaranjem od napalm bombi; celi narod na vešalima, ljude koji su izgledali tako napušteni i očajni, da je čovek jednostavno dobivao potrebu da zavapi: "Pa zar nema Boga na nebu, koji bi se pobrinuo za nas?" Ne, ja poznajem nasilje i prolevanje krvi, ja i mnogi naši ljudi ne želimo znati ništa više o tome.

Ali mi crnci smo izuzetno strpljivi i puni ljubavi za mirom. Mi znamo da je politika umetnost mogućeg. Mi ne možemo očekivati da se Vi na taj način obratite svojim biračima, da biste izgubili njihovu podršku. Mi smo spremni da prihvatimo značajne geste, koje bi nam ukazivale na to da Vi, Vaša vlada i svi belci zaista iskreno misle kada kažu da žele započeti sa mirnom promenom. Kao prvo: prihvatite urbane crnce kao permanentne građane u oblasti, koja se greškom naziva "bela Južna Afrika", prihvatite i njegovo pravo na posed. Oni će onda posedovati svoj deo zemlje i neće se tako lako priključivati ljudima koji žele uništiti njegovu zemlju. Pre je moguće da će biti spremni i umreti da bi odbranili svoju otadžbinu i svoje osnovno pravo. Kao drugo: ukinite zakone o pasošima koji crncima više nego bilo što drugo ukazuju da su oni trećerezredni narod u svojoj voljenoj zemlji. Kao treće: Nezaobilazno je da sazovete Nacionalnu skupštinu, koja će se sastojati od pravih vođa pojedinih grupa (tj. od vođa koje su kao vođe priznate u njihovom delu stanovništva), da bi se pokušalo mirno provođenje ove veštački uređene Južne Afrike u nerasističko, otvoreno i pravedno društvo. Ja čvrsto verujem da je Vaša vodeća pozicija zaista čvrsta i da Vam je od strane belačkih birača zapravo dat blanko ček, tako da se Vi nemate čega bojati. Jer, ukoliko vrlo brzo ne budu preduzete mere koje Vam predlažem i ukoliko se vrlo brzo ne primeti napredak i poboljšanje vrlo loše situacije, nećete imati čega da se bojite, jer više neće biti desničarskog krila koje bi Vam moglo pretiti svojim sopstvenim merama, više neće biti ničega.

Ovo pismo Vam pišem za vreme mog trodnevnog boravka u Johanesburgu, gde mi u atmosferi duboke tišine, božije službe, molitvi i svakodnevnih zajedničkih večera pokušavamo doći bliže Bogu, pokušavamo spoznati šta je Božija volja, šta nam on govori, šta su zahtevi i upute Svetog Duha. Čini mi se da me je sam Bog pokrenuo da Vam ovo pismo napišem sada.  

Nadam se da ću od Vas čuti nešto vrlo skoro, jer ja ovu korespodenciju želim obelodaniti i u štampi, naravno uz Vaš pristanak, da svi naši ljudi, kako belci, tako i crnci znaju da smo mi sa naše strane učinili sve, da iskažemo svoj apel, ne samo apel običnim ljudima, nego i apel najvišoj političkoj figuri u zemlji, da bismo iskazali ozbiljno upozorenje koje moje pismo sadrži.  Sve ovo proizvod je duboke ljubavi i brige za moju zemlju. Ubrzo ću postati biskup u Lesotou i imati moju novu diocitezu. Ali ja sam čvrsto odlučio - i moja supruga me podržava u toj odluci - da zadržim svoje južnoafričko državljanstvo, bez obzira na to koliko dugo ćemo morati ostati u Lesotou.   

Nadam se da će Vam Bog podariti strpljenja i želje da nas saslušate, pre nego bude kasno i Bog Vas blagoslovio u Vašoj vladavini, kako danas tako i zauvek.

Od kako smo prošle godine došli u ovu katedralu, svakog petka imamo Božiju službu, u toku koje savetujemo pravednost i pomirenje za ovu zemlju. Na svim misama u Katedrali mi se molimo ovako: 

Bog nek' blagoslovi Afriku,
nek' zaštiti njenu decu,
nek' vodi njene vođe i 
da joj mir,
po volji Isusa Hrista.
I:
Bože, učini nas alatkama svoga mira, tamo gde je mržnja, Ti posij ljubav, gde je bolest - ozdravljenje, gde je očaj - daj nadu, gde je mrak daj svetlo, gde je tuga daj radost.  
Božiji oče, učini da mi ne žudimo toliko za time da budemo utešeni koliko za time da tešimo, da žudimo za time da budemo shvaćeni koliko za time da shvatamo, da budemo voljeni, koliko za time da volimo: jer u davanju mi dobivamo, u opraštanju biva nam oprošteno, u smrti bivamo rođeni u večnom životu. 
Amen.
A mi i mislimo ovako.

S poštovanjem, Desmond Tutu