87-mogodišnja redovnica i nositeljica Nobelove nagrade za mir umrla je u petak, 5. septembra 1997. godine u 21.30 u Kalkuti od srčanog udara. 

Životni put Majke Tereze

Agnes Gonxha Boiaxhin - bilo je njeno prvobitno ime. 1910. godine rođena je u Skopju, tadašnja Makedonija, roditelji su joj bili Albanci. Kao mlada redovnica najpre je predavala u jednoj školi u Indiji, a kasnije je nakon jedne vožnje vozom krenula drugačijim putem. Počela je da sakuplja umiruće koji su ležali na ulicama i da ih neguje. Želela je da im u njihovim poslednjim satima pokaže malo ljubavi. Tako je 1950. godine rođen redovnički red  "Misionari ljubavi prema bližnjem svom", koji je danas sa jednim malim ogrankom muških redovnika koji su mu se priključili, aktivan širom sveta i brine se za siromašne i odbačene od društva. Recept Majke Tereze je glasio: Ljubav. Za milione ljudi širom sveta i za više generacija njen pogeti lik u belom sariju bio je oličenje Božije ljubavi prema ljudima. Majka Tereza bila je tvrdoglava, puna humora i iznanađujuće jednostavnih uverenja. 1979. godine ona je dobila Nobelovu nagradu za mir, 1980. američku Medalju slobode. Mala svetica - kako su je mnogi zvali - provodila je veliku politiku, ali nije pisala manifeste, ona je grlila bolesne od side, milovala umiruće. Dok je mogla putovati, njen prtljag bila je plastična vrećica sa najvažnijim stvarima unutra i sa nekoliko strukova ruža, da bi ih mogla pokloniti dalje. (...)   

Odavanje počasti i reakcije na smrt Majke Tereze 

Jedan dan nakon smrti Majke Tereze 6. septembra, Papa Johanes Paul II u svojoj letnoj rezidenciji Castel Gandolfo proveo je svetu misu za umrle. Javljeno je da je on sa dubokim bolom veče ranije primio vest o njenoj smrti. Papa i redovnica dobro su se poznavali. U telegramu saučešća koji je Papa poslao u Kalkutu on Majku Terezu naziva ženom čija se vera nije mogla poljuljati, ona je za njega bila poklon crkvi i celom svetu. Sećanje na njenu neobičnu duhovnu viziju ostaće da živi i nakon nje. U toku subotnje audijencije Papa se još jedanput osvrnuo na Majku Terezu: po njemu, ona je bila redak primer ljubavi prema bližnjem svom, nezaboravan svedok ljubavi prema onima koje su drugi odbacili. Majka Tereza, po rečima Pape Johanesa Paula, obeležila je istoriju našeg veka. Setimo je se kao hrabre žene koje je celom svetu obznanila evanđelje ljubavi. (...)   

6. septembra posmrtni ostaci preminule prenešeni su u katoličku crkvu Sankt Thomas u Kalkuti. Za nju je tamo bio pripremljen stakleni kovčeg. Indijska vlada odlučila je da nositeljicu Nobelove nagrade sahrani 13. septembra uz sve državne počasti. Kao razlog za to navedeno je da je preminula služila indijskom narodu bez javne službe. I indijski Premijer joj je odao počast posetivši njen mrtvački kovčeg. Gotovo sve indijske novine slavile su Majku Terezu na svojim prvim stranicama. Albanska domovina Majke Tereze i Kosovo u Srbiji proglasili su dan žalosti. Posmrtni obred za Majku Terezu održao se na jednom stadionu u multireligijskom ritualu. To je bila odluka Misionara ljubavi prema bližnjem svom i grada Kalkuta. Na obredu je trebalo čitati tekstove kako iz Starog, tako i iz Novog zaveta, kao i jedan Psalm. Ali cela ceremonija mora - kako je odlučila Kalkuta - da ima ponešto do svake religije. Papa Johanes Paul II imenovao je i zvaničnu delegaciju koja će prisustvovati sahrani Majke Tereze. Toj delegaciji pored kardinala i državnog sekretara Angela Sodana, pripadaju indijski kardinal Simon Lourdousami, kao i papski nuntius u Nju-Delhiju, nemački nadbisdkup Georg Cur.
Preko 100.000 od nedelje su odali poslednju počast Majci Terezi u crkvi Svetog Tomasa u Kalkuti. U redovima dugim od jednog do tri kilometra strpljivo su čekali pripadnici svih klasa i religija da bi još koji momenat zastali pored tela "svetice najsiromašnijih". 

Smrt Majke Tereze kratko pre sahrane princeze Dajane, čini mi se kao neka poruka. Dve žene koje su se više puta srele, koje su bile toliko različite, a ipak su im se svi divili: jedna mlada, lepa, željna života, ne bez grešaka iza sebe, ali ipak otvorena za svaku vrstu nevolje i pomoći. Druga stara, sazrela, pognuta, ali je i zbog toga zasluživala divljenje drugih. Verovatno je Lady Dijana Majku Terezu doživljavala kao Božiju poruku. A ona je to i po meni bila: Božija poruka ljudima na kraju 20. veka. Da bismo je prihvatili u srce moramo pripadati upravo tamo. Božija poruka glasi: Svaki čovek je neprocenljivo vredan. Njemu je potreban hleb, ali više od hleba potrebna mu je ljubav. Ona mu je posebno potrebna u samrtnom času. I Božija poruka dalje glasi: Ako se okreneš ka siromašnom, ka umirućem, on će ti jako zahvaliti. Siromašni imaju čovečanstvu mnogo toga da kažu. To je Božija poruka ljudima.  

Fenomenu Majke Tereze mogu se postaviti i dva kritička pitanja. Prvo: Zašto nikada nije pokušala da se bori protiv uzroka siromaštva? Ona je samo negovala rane, a drugima je prepuštala da brinu o tome da se rane nikome ne nanose. I drugo pitanje: Je li materijalno siromaštvo zapravo blagoslov za čovečanstvo? Da li bi svet bio siromašniji bez siromašnih? Majka Tereza se na ova pitanja, naravno, samo nasmešila, a odgovor prepustila filozofima. Jedno je ipak naglasila: Najsiromašniji su ljudi koji odrastaju bez ljubavi, koji možda žive u palačama - pa neka je to i  Buckingham-palača - , ali koji ni od koga ne saznaju šta je to ljubav. Božija poruka kroz Majku Terezu glasi: Sve to oko čega se brinete svaki dan, da imate šta da jedete, da imate krov nad glavom, da imate posao i automobil, sve to nije tako važno kao što je važna ljubav. A ljubav ne znači simpatiju prema onome ko mi je ionako drag, ljubav znači obraćanje i posvećivanje onome od koga se zapravo želim okrenuti, onome kome je ljubav najpre posvećivanje Boga meni. Ljubav znači preobraženje kroz božiju ljubav u mene samog, tako da sam sposobna, da i onoga ko mi je odbojan zagrlim u ljubavi. Ovo je poruka majke Tereze koja je i princezu Dajanu pogodila ravno u srce. I koju je i Lady Dajana širila dalje na svoj način.