Nobelova nagrada

Govor na dodeli Nobelove nagrade za mir (Izvod)

[10.12.1979. Oslo, Norveška]

[Celokupan tekst govora možete naći u originalu na engleskom jeziku na stranici Nobel Prize]

Hajde da svi zajedno zahvalimo Bogu za prekrasnu priliku u kojoj zajedno jedni sa drugima možemo podeliti i izraziti radost što širimo mir, radost, što jedni druge volimo, što volimo Njega, i što su najsiromašniji među siromašnima naša braća i sestre.

Ovde smo se okupili da Bogu zahvalimo na poklonu mira. Svima sam Vam dala molitvu mira koju je Franc fon Asisi molio pre mnogo godina i pitam se da li je osećao istu potrebu kakvu je mi sada osećamo da molimo za mir.

Pa pomolimo se zajedno:

"Učini nas dostojnim, Gospodine, da služimo ljudima u celom svetu, koji žive i umiru u siromaštvu i gladi. Daj njima kroz naše ruke, njihov svakodnevni hleb, daj im mir i radost kroz našu ljubav punu razumevanja. Gospodine, učini me kurirom Tvog mira, da donesem ljubav tamo gde vlada mržnja; duh oprosta tamo gde vlada nepravda; jedinstvo tamo gde su ljudi nejedinstveni; nadu tamo gde postoji očajanje; svetlo na senu; radost gde je tuga. Gospodine, osiguraj da ja rađe tešim druge, nego što je meni potrebna uteha; da ja češće razumevam druge, nego što je potrebno razumeti mene; da ja volim, više nego je ljubav meni potrebna; jer zaboravljanjem samoga sebe, čovek se pronalazi; opraštanjem, biva njemu oprošteno; smrću, on se budi u večnom životu. Amen."

Bog je svet voleo tako jako da mu je poklonio svoga Sina; i poklonio mu je blaženu Devicu Mariju, i ona je - u onom momentu u kojem joj je On dao život - požurila da Njemu da drugi. A šta je radila tamo? Ona je sve uradila za čin služenja. Ona je služila. Širila je radost, dok je volela druge. A Isus Hrist voli i tebe i mene, On je svoj život dao za nas. I kao da to još uvek za njega nije bilo dovoljno rekao je: "Volite onako kako sam ja voleo vas, onako kako vas sada volim!" A kako to mi moramo voleti? Voleti dok dajemo, jer On nam je dao svog Sina. On je dao svoj život za nas i nastavlja da nam daje; On nam daje sada i uvek, daje nama i drugima.

Nije mu bilo dovoljno da umre za nas, hteo je da se mi volimo, da vidimo njega jedni u drugima.

I da bi bio siguran da razumemo ono što treba da radimo, u času smrti On je rekao da će se nama suditi po onome što smo bili prema siromašnima, gladnima, golima i onima bez domovine. On je sam sebe učinio gladnim, golim i bez domovine, gladnim, ne hleba nego ljubavi, golim ne samo bez ijednog komada odeće, nego golim ljudskog dostojanstva, bez domovine, ne samo jer nije imao doma, nego jer je bio zaboravljen, ni od koga voljen i ni za koga vredan. I rekao je: "Ono što ste učinili i mom najmanjem bratu, to ste učinili i meni."
Tako da je za nas divno da postanemo sveti putem ove ljubavi. Svetost, naime, nije luksuz za samo mali broj nas, već jednostavna obaveza za nas sve. A ovom ljubavlju, ovom ljubavlju jednih prema drugima mi postižemo tu svetost.

Danas, pošto sam dobila ovu veliku nagradu - ja lično sam nedostojna - sretna sam zbog naših siromašnih, sretna da siromašni, precizno rečeno mogu razumeti siromaštvo naših ljudi. Zahvalna sam i sretna što ovu nagradu mogu primiti u ime gladnih, golih, onih bez domovine, bogalja, slepih i bolesnih od lepre. U ime svih onih koji se osećaju nepoželjnima, nevoljenima, nezbrinutima, u ime onih koji su isključeni iz našeg društva. Ja nagradu primam u njihovo ime i sigurna sam da će ova nagrada doneti novu ljubav između siromašnih i bogatih. Na ovome je insistirao i Isus i zbog toga je i došao na ovaj svet, da bi siromašnima doneo ovu veselu vest.

Pre nekoliko sedmica skupili su se neki siromašni. Hteli smo im obznaniti radosnu vest: "Bog nas voli, mi volimo Njega, vi ste jedni od nas, i vi ste stvoreni istom voljenom rukom Božijom kao i sva ostala bića, da biste voleli i bili voljeni."

Naši siromašni su izuzetni ljudi i oni su vredni ljubavi. Oni ne trebaju naše sažaljenje, našu simpatiju oni trebaju našu ljubav koja ih razume. Oni trebaju naš respekt i žele da se prema njima odnosimo s ljubavlju i poštovanjem. I osećam da je najveće siromaštvo, to što mi ovo saznajemo, to što mi to naučimo razumevati, tek kada su naši ljudi već mrtvi.

Nikada neću zaboraviti kako sam jednom pokupila čoveka na ulici. Bio je prekriven larvama. Njegovo lice bilo je jedino čisto na celom telu. Ja sam ga odnela u dom za umiruće, a on je rekao samo jednu rečenicu: "Živeo sam kao životinja na ulici, a sada ću umreti kao anđeo, voljen i zbrinut." I umro je prelepo. Otišao je kući, Bogu. Smrt nije ništa drugo do odlazak kući, Bogu. Osetila sam koliko ga je obradovala ova ljubav koju je priželjkivao, da za nekoga i on bude neko.

Imam jedno uverenje koje bih rado podelila sa svima vama: Najveći uništač mira danas je krik nevinog, nerođenog deteta. Kad jedna majka može u svom krilu ubiti sopstveno dete, koji onda gori zločin još postoji od onoga da mi počnemo sami jedni druge da ubijamo? Čak i u Svetom spisu stoji: "Čak i kada bi majka mogla zaboraviti svoje dete, ja ga neću zaboraviti." Ali danas se ubijaju milioni nerođene dece, a mi na to ne kažemo ništa. U novinama čitamo ovo ili ono, ali niko ne govori o milionima malih koji su prihvaćeni sa jednakom ljubavlju kao vi i ja, sa Božijom ljubavlju. A mi ništa ne kažemo, ostajemo nemi.

Za mene su nacije koje su legalizovale abortus najsiromašnije zemlje. Oni se plaše malih, oni se plaše nerođenih. I dete mora umreti, jer ga oni više ne žele - ne žele više ni jedno dete - i dete mora umreti.

Ja vas ovde molim u ime malih: Spasite nerođeno dete, prepoznajte prisustvo Isusa u njemu!

Kada je Marija Elisabeta došla u posetu, dete je u istom trenu u krilu svoje majke počelo poskakivati od radosti, kad je Marija ušla u kuću. Nerođeni se obradovao. Zbog toga obećajmo sebi ovde da ćemo spasiti svakog nerođenog. Dajte svakom detetu priliku da voli i da bude voljeno. Pokušavamo se usvajanjem boriti protiv abortusa. Sa Božijom milošću uspet ćemo. Bog je blagoslovio naš rad. Mi smo spasili hiljade dece, oni su pronašli svoj dom, u kojem su voljeni, u kojem su željeni, u koji su doneli radost.

Zbog toga danas od vas zahtevam i pozivam Vas Veličanstva, Ekscelencije, moje dame i gospodo, svi vi, koji ste došli iz različitih zemalja sveta: Pomolite se da imamo hrabrosti da zaštitimo nerođeni život. Ovde, u Norveškoj imamo šansu da se za to založimo.

Bog blagoslovio dobrostanje, ali u mnogim porodicama ovde mi možda imamo nekoga ko nije gladan hleba, ali je gladan, jer se oseća zaboravljenim i nevoljenim, jer mu je potrebna ljubav. Ljubav počinje kod kuće, prvo tamo.

Nikada neću zaboraviti jedno dete, jednog četverogodišnjeg Hindu-dečaka. On je na neki način čuo: "Majka Tereza nema šećera za svoju decu." Otišao je kući svojim roditeljima i rekao: "Ja ne želim da jedem šećer tri dana, pokloniću ga Majci Terezi." Nakon tri dana njegovi roditelji su ga morali dovesti k meni i on mi je poklonio malu staklenku šećera. Kako je jako voleo ovaj mali dečak! Voleo je do bola. Ne zaboravite da mnoga deca, mnoge žene i mnogi muškarci na ovome svetu nemaju ono što vi imate, i mislite na to da ih volite do bola.

Pre nekog vremena pokupila sam jedno dete sa ulice, na čijem sam licu mogla videti da je gladno. Ne znam koliko dana to dete nije ništa jelo. Dala sam mu komad hleba i mali je jeo mrvicu po mrvicu. Rekla sam mu: "Pa jedi taj hleb!" Tada me dete pogledalo i reklo: "Strah me je da ga jedem, strah me je da ću kada dođe kraj opet biti gladan!"

Veličina siromašnih je realnost. Jednog dana došao mi je jedan gospodin i rekao: "Tamo živi jedna Hindu-porodica sa osmero dece, koji već dugo vremena gladuju." Ja sam uzela rižu i odnela je tamo, njihove oči zasjale su od gladi. Dok sam još bila tamo majka im je podelila rižu i sa jednom polovicom izašla vani. Kada se vratila natrag, pitala sam je šta je to radila. A ona mi je odgovorila: "I oni su gladni". Znala je da su njihovi susedi, jedna muslimanska porodica, znala je da su i oni gladni. Ono što je mene najviše začudilo nije bila činjenica da je ona nešto dala svojim susedima, nego da je u svojoj patnji, ipak, znala da ima i dugih koji pate. Ona je imala hrabrosti da deli i da podeli ljubav.

To je ono što ja želim od vas: Volite siromašne i ne okrećite im leđa, jer ako njima okrenete leđa, okrenuli ste ih i Isusu. On je sebe učinio gladnim, golim i bez domovine da bismo vi i ja imali priliku da Ga volimo. Gde je Bog? Kako ga možemo voleti? Nije dovoljno da se kaže: "Moj Bože ja te volim." Mi Boga volimo na ovome svetu ako se nečega odreknemo, ako nešto dajemo. Naravno, da ja šećer mogu pojesti sama, ali ga mogu i dati nekom drugom. Mogu ga dati odraslima, mogu ga dati deci. Ako celi svoj život u toku celog dana samo dajemo, onda ćemo biti iznenađeni onoga lepog dana kada ljudi budu sve međusobno delili i radovali se tome.

Tako, ja ću moliti za vas, da vi molitvu proširite dalje u svojim porodicama. Plod molitve biće da verujemo, da to činimo za Hrista. Kada zaista počnemo da verujemo, počećemo da volimo, najpre u našem sopstvenom domu, potom našeg suseda, a onda ljude u zemlji u kojoj živimo. Hajde da svi izgovorimo molitvu: "Bože daj nam snage da zaštitimo nerođeno dete." Jer dete je najveći Božiji poklon jednoj porodici, narodu i svetu.

Bog vas blagoslovio!