Nobelova nagrada

Rigoberta Menchú Tum

Govor na dodeli Nobelove nagrade za mir (izvod)

[Oslo, 10. decembar 1992.]

[Celokupan govor na engleskom jeziku naći ćete na stranici Nobel Prize]

Duboko sam dirnuta i ponosna sam zbog odluke da se meni dodeli Nobelova nagrada za mir u 1992. godini. Duboko dirnuta i ponosna na moju zemlju i njenu staru kulturu. Na vrednosti zajednice i naroda kojem pripadam, na ljubav ka mojoj zemlji i majci prirodi. Ko to razume, on poštuje život i zalaže se za borbu koja teži ka tome.
Ovu nagradu ne posmatram kao lično priznanje, nego kao veliku pobedu u borbi za mir, za ljudska prava i za prava domorodačkih naroda, koji su 500 godina proterivani, žrtve tlačenja, genocida i diskriminacije...
Nobelova nagrada ... hrabri nas, da nastavimo ukazivati na povrede ljudskih prava, koje se protiv jednog naroda provode u Guatemali, u Americi i u svetu, te da odigramo pozitivnu ulogu povodom najhitnije potrebnog delovanja u mojoj zemlji, naime, ulogu u uspostavljanju mira i socijalne pravednosti.
Nobelova nagrada je simbol mira i težnje, da se izgradi i uspostavi prava demokratija. Ona će stimulisati civilne snage, tako da one - solidnim nacionalnim jedinstvom - doprinesu pregovaračkim procesima, u kojima se ogleda opšta želja celokupnog društva u Guatemali, naime, potraga za mirom, iako se sada ta želja iz straha ne izgovara glasno: Želja da se ostvari političko pravni fundament, koji će doprineti rešenju onoga što je dovelo do unutarnjeg oružanog konflikta i koja će dati impuls za prevazilaženje toga. Nema nikakve sumnje da ova Nobelova nagrada daje određeni znak nade u borbi domorodačkih naroda na celom kontinentu ...

Značenje ove Nobelove nagrade ogleda se i u čestitkama koje sam dobila sa svih strana sveta, od državnika - od praktično svih američkih predsednika - od organizacija domorodačkih naroda i od organizacija koje se širom sveta bore za ljudska prava i njihovo održanje. ... Suprotno tome, moja sopstvena zemlja - osim nekoliko ljudi - je mesto gde sam naišla na najveći otpor, rezervisanost i apatiju prema činjenici da je Nobelovom nagradom za mir odlikovana jedna Quiché-Indijanka. Možda i zbog toga što je od svih zemalja Latinske Amerike upravo Guatemala ta u kojoj je diskriminisanje domorodaca, žena i tlačenje želje za mirom i socijalnom i političkom pravednošću najdublje ukorenjeno...
Sa dubokim bolom s jedne, a s druge strane sa zadovoljstvom, moram vas izvestiti da će Nobelova nagrada dodeljena meni ove godine najpre ostati u Meksiko Sitiju - u jednoj vrsti mrtvačkog mira - i da će morati čekati da mir dođe i u Guatemalu...
Želim da kažem i par reči u ime svih onih čiji se glas ne čuje i koji su potlačeni, jer su izneli svoje mišljenje, u ime onih koji su gurnuti na marginu, koji su diskriminisani i žive u siromaštvu, u ime onih koji su žrtve tlačenja i povreda ljudskih prava. U ime onih, koji su uprkos svemu tome izdržali vekovima i nisu izgubili svoju savest i nisu izgubili način određenja i nadu.
Molim vas, dame i gospodo, dozvolite mi da kažem par reči o mojoj zemlji i kulturi Maja. Narod Maja prostirao se na preko 300.000 kvardratnih kilometara; naseljavao je delove južnog Meksika, Belice, Guatemale, Hondurasa i El Salvadora; taj narod razvio je jednu veoma bogatu kulturu na području političke organizacije, te na području socijalnog i ekonomskog. Maje su bili veliki naučnici u oblastima matematike, astronomije, poljoprivrede, arhitekture i inžinjerstva; bili su veliki umetnici u slikarstvu, tkanju, rezbarenju... Njihova astronomska predviđanja po osnovu matematičkih proračuna i naučnih posmatranja bila su iznenađujuća i danas su to još uvek. Imali su tačniji kalendar nego Gregorijanci .. danas je jako važno da se sačuva duboko poštovanje prema kulturi Maja koju su uneli u naše živote i u prirodu uopšte.

Ko bi mogao reći kakve bi dalje uspehe i dostignuća postigli ovi narodi da nisu bili izloženi etnocidu, u krvi i vatri proterani, što je u poslednjih 500 godina zateklo gotovo 50 miliona ljudi.
Ja značenje ove Nobelove nagrade želim najpre opisati kao odavanje počasti indijanskim narodima koji su žrtvovani i nestali, jer su težili prelepom i pravednom životu u bratstvu i razumevanju s drugim ljudima...
Ovo je znak i za rastući interes i razumevanje internacionalne javnosti za prava naroda, za budućnost više od 60 miliona Indijanaca, koji žive u našoj Americi, i za njihov ustanak nakon 500 godina tlačenja koje su morali otrpeti; za neprimerene genocide koji su ih svaki dan čekali, i od kojih su druge zemlje i američka elita profitirali...
Ova nagrada je i priznanje evropskog duga domorodačkim narodima, apel na svest čovečanstva, da se ukinu pretpostavke za marginaliziranje, kolonijalizam i iskorištavanje, koje oni svakako imaju, ova nagrada je povik za životom, mirom, pravednošću, jednakošću i bratstvom među ljudima...
Zemlja je koren i izvor naše kulture. Ona čuva naša sećanja, uzima sebi naše pretke i zbog toga zahteva da se prema njoj ponašamo sa respektom i da joj vratimo ljubav i dobrotu, koju nam ona daje. Moramo paziti na nju i brinuti se o našoj "majci zemlji" da bi naša deca i unuci mogli profitirati od nje. Ako svet sada ne nauči da poštuje prirodu, kakvu će onda budućnost imati generacije koje dolaze?... Ako bi evropska i indijanska kultura bile sposobne za mirnu razmenu svoji dobara, bez uništavanja, iskorištavanja, diskriminacije i siromaštva, sigurno bi i jedna i druga ostvarile veće i vrednije nasleđe za čovečanstvo.

Ne smemo zaboraviti da - kad su Evropljani došli u Ameriku, da su tamo već postojale jake i kulture u punom cvatu. Ne može se govoriti o otkriću Amerike, jer se otkrilo nešto nepoznato, nešto o čemu ljudi nisu ništa znali, nešto što je bilo skriveno. Ali, Amerika i njene domorodačke kulture otkrile su same sebe još pre mnogo godina, još pre Rimskog carstva i srednjevekovene Evrope. Domorodačke kulture ove zemlje čine jedan deo nasleđa čovečanstva i uvek ponovo zadivljuju one koji ih istražuju.
Mislim da je neophodno da indijanski narod kojem pripadam sa svojim znanjem i naukom dobije priliku da da svoj doprinos razvoju čovečanstva, jer mi imamo ogroman potencijal i možemo se priključiti našem starom nasleđu i integrisati ga u kulture Evrope i druge kulture sveta ...
Mi Indijanci, mi smo spremni za to, da tradiciju povežemo sa modernizacijom. Ali nećemo tolerisati niti dozvoliti da naša budućnost bude isplanirana, te da postanemo mogući čuvari etno-turističkih projekata na kontinentalnom nivou...
Moje dame i gospodo, dozvolite mi da kažem još par reči o mojoj zemlji. Pažnja svetske javnosti koju ova Nobelova nagrada skreće na Guatemalu trebala bi usloviti da povrede ljudskih prava u mojoj zemlji ne budu više ignorisane na interanacionalnom nivou. Ova nagrada počastvovaće sve one koji su umrli za socijalnu pravednost i za prevednost u mojoj zemlji uopšte.
Svuda u svetu poznato je da je narodu Guatemale uspelo da svojom borbom u oktobru 1944. godine ostvari jednu fazu demokratije, u kojoj su institucionaliziovanje i ljudska prava bili filozofija delovanja. Tada je Guatemala na američkom kontinentu bila izuzetak zbog borbe za potpuni nacionalni suverenitet. Ipak, 1954. godine iz tradicionalnih nacionalnih centara moći, nasleđa kolonijalizma i moćnih inostranih interesa doveli su do sloma demokratije i uspostavili su tlačiteljski sistem koji je naneo mnogo zla mojoj zemlji.
Ekonomsko, socijalno i političko tlačenje kao posledica Hladnog rata dovelo je do unutrašnjih oružanih sukoba. Ali tlačenje organizacija otpora, intelektualaca i demokratskih partija počelo je u Guatemali još mnogo pre rata. To ne smemo zaboraviti.

U pokušaju da slome otpor, diktature su se prihvatile najužasnijih metoda. Sravnjavali su sela sa zemljom, hiljade seljaka su ubijali, posebno Indijanaca, stotine pripadnika sindikata, studenata, intelektualaca i političara, sveštenika i opatica. U toku sistematskog proterivanja u ime nacionalne sigurnosti jedan milion seljaka prisiljen je da napusti svoju zemlju, 100.000 morali su pobeći u susedne zemlje. Danas u Guatemali ima gotovo 100.000 siročadi i 40.000 udovica. ... kao što i sami znate i ja sam jedina preživela od moje porodice.
Zemlja je pred krizom nepoznatih srazmera, a promene širom sveta prisilile su vojnu vladu da dozvoli političko otvaranje, koje bi se sastojalo u pripremi novog Ustava... Ovaj novi režim imamo već osam godina i u određenim područijma došlo je do značajnog otvaranja.
Uprkos ovom otvaranju i dalje su prisutne forme tlačenja i povreda ljudskih prava i to usred ekonomske krize koja je postala tako akutna da danas 84% stanovništva živi u siromaštvu, a 60% u izuzetno siromašnim uslovima. Kažnjavanje i teror i dalje ulevaju dovoljno straha ljudima da bi otvoreno rekli i zahtevali ono što žele. Unutarnji oružani konflikt traje i dalje...
Neophodno je doći do zaključka upravo ovde, u Oslu, da tema zaštite ljudskih prava u Guatemali ternutno predstavlja najveći i najhitniji problem, za koji se mora pronaći rešenje ... Kako je objavljeno od međunarodnih institucija kao što su United Nations Commission on Human Rights, Interamerican Commission of Human Rights i od mnogih drugih humanitarnih organizacija, Guatemala se ubraja među američke zemlje sa najvećim brojem povreda ovih osnovnih prava ...
Demokratija u Guatemali mora biti uspostavljena što hitnije. I to u potpunom slaganju sa ljudskim pravima. Moramo stati u kraj rasizmu, te garantovati slobodu ujedinjavanja i garantovati da su svima dostupna javne ustanove i to svuda u zemlji. Kratko rečeno, neophodno je otvoriti sva područja za civilno društvo, sa svim pravima, demilitarizovati zemlju i ostvariti osnovu za razvoj, kako bi se mogla osloboditi siromaštva i prideva koji je prati - "nerazvijeni"...

U novom društvu Guatemale mora se provesti duboka reorganizacija povodom posedovanja zemlje, da bi se i na taj način mogao iskoristiti sav poljoprivredni potencijal i da bi se zemlja vratila njenim pravnim nasledincima, kojima je oduzete ...
Za demokratiju socijalna pravednost nije od male važnosti. To zahteva rešenje za probleme kao što su velika stopa smrtnosti kod dece, neuhranjenost, obrazovanje, plate, koje nisu dovoljne ni za preživljavanje ...
Ja pozivam sve socijalne i etničke snage, koje čine narod Guetamale da se aktivno uključe i da se pronađe mirno rešenje oružanog konflikta, da se izgradi održivo jedinstvo ladinosa, crnaca i indijanaca ...
Isto tako pozivam i međunarodnu zajednicu da deluje određenim akcijama kako bi različite strane prevladale razlike, koje u trenutnom stadiju blokiraju pregovore, da bi se na kraju mogao potpisati sporazum u skladu sa ljudskim pravima ...
Danas se moramo boriti za bolji svet, bez siromaštva i rasizma sa mirom na Srednjem istoku i u južnoj Aziji, gde upućujem molbu za oslobođenje Aung San Suu Kuija, nosioca Nobelove nagrade za mir iz 1991. godine; za pravedno i mirno rešenje na Balkanu; za kraj apartheida u Južnoj Africi; za stabilnost u Nikaragvi, da se održi mirovni sporazum iz El Salvadora; za ponovno uspostavljanje demokratije na Haitiju; za potpuni suverenitet Paname...