Život na plantažama bio je težak. Ljudi su živeli u prepunim kolibicama, bez čiste vode i sanitarija. Deca su morala početi raditi kao vrlo mlada, jer inače nisu dobivali hranu. Rigoberta Menčú već sa 8 godina počela je raditi na plantažama. Dva njena brata su umrla zbog pesticida koji su bili raspršivani dok su se radnici nalazili na plantažama i radili, treći je umro od neuhranjenosti.

Indijanci rođeni u Guatemali nisu imali građanskih prava. Ova prava bila su rezervisana za ljude španskog porekla. Gospodarenju samovolje time su bila otvorena vrata. Guatemala se ubraja u zemlje sa najtežim povredama ljudskih prava. Kada je vlada zajedno sa bogatim zemljoposednicima pokušala da uz pomoć vojske preotme i ono malo zemlje što su Indijanci posedovali, otac Rigoberte Menčú, Vincente, bio je vođa Pokreta seljaka, koji su ovo pokušali sprečiti. On je napisao celi niz peticija, koje su se pokazale kao nedelotvorne. Posledica svega bili su protesti, da bi se Indijancima osigurala zemlja na kojoj su živeli ranije i koju su delom samostalno obrađivali. Zbog svojih aktivnosti Vincente Menčú više puta je bio uhapšen i poslat u zatvor. 

1979. godine 16-togodišnjeg brata Rigoberte Menčú, Petročinina, odvela je vojska, mučila ga i živog spalila pred očima njegove porodice. 1980. godine umro je Vincente Menčú zajedno sa još 38 vođa Indijanaca u vatri unutar španske ambasade, gde je sa ostalim Indijancima protestovao zbog kršenja ljudskih prava. I majka Rigoberte Menčú bila je aktivna u opozicionom pokretu. U sledećoj godini i ona je odvedena, mučena, silovana i ubijena. 

Ona sama bila je aktivna u pokretu svog oca, u ujedinjenom Komitetu seljaka i vlada ju je tražila. Posle smrti majke ona je pobegla u Meksiko. Tamo je 1983. godine jednoj antropologistkinji diktirala svoju autobiografiju "Ja...Rigoberta Menčú", kojom nije ispričala samo svoju priču, već je izvestila i o životu i iskorištavanju svih Indijanaca u Guatemali. (vidi: saveti o knjigama). Ova knjiga i kampanja koju je vodila Rigoberta Menčú za socijalnu pravednost, skrenula je pažnju svetske javnosti na konflikt između Indijanaca i vojne vlade u Guatemali. 

1992. godine Rigoberti Menčú dodeljena je Nobelova nagrada za mir, te je postala najmlađom nositeljicom ove nagrade. Ona je bila i prva Indijanaka u istoriji dodele Nobelove nagrade. Ova odluka uopšte nije bila kontroverzna, obzirom da je njen odnos prema nasilju i u godinama otpora ostao ambivalentan. S novcem od nagrade u visini od 1,2 miliona dolara ona je osnovala Fondaciju sa imenom svog oca, da bi nastavila borbu za Indijance Guatemale. Njen angažman vodio je tako daleko da je uslovio i proglašenje 1993. godine od strane Ujedinjenih nacija "Internacionalnom godinom za prava domorodačkih naroda".