|
|
|
|
Vaše veličanstvo, cenjeni predsedavajući, članovi norveškog Komiteta za dodelu nagrade, poštovani gospodine premijeru, dragi sunosioci nagrade, gospodine predsedniče Arafat i gospodnie ministre vanjskih poslova Izraela, Shimon Perez, poštovani gosti, Pošto ne verujem da jedna osoba dva puta u životu može dobiti Nobelovu nagradu, dozvolite mi da ovom prilikom ovom cenjenom priznanju dam malu ličnu notu. U mladalačkom dobu, kada se većina mladih bori s time da otkrije tajne matematike i Biblije, u dobu kada cveteju prve ljubavi, u dobu od 16 godina meni je u ruke data puška, da bih se odbranio. To nije bio moj san, ja sam hteo postati inženjer vodoprivrede. Studirao sam poljoprivredu i mislio sam da bih mogao postati inženjer poljoprivrede, što je jako bitno zanimanje na suhom srednjem Istoku. Ja to i danas mislim, ali sam bio prisiljen da pribegnem oružju. Decenijama sam služio u vojsci. Pod mojim vođstvom mladi muškarci i žene koji su hteli živeti i voleti, umirali su. Pali su braneći naše živote. Moje dame i gospodo, u mojoj sadašnjoj poziciji često imam priliku da letim nad državom Izrael, i od nedavno i nad drugim mestima Srednjeg istoka. Pogled iz aviona je zadivljujući, duboka morska plavetnila, tamno zelena polja, peskovite pustinje, kameni bregovi i cela slika sa tačkicama belih kuća sa crvenim krovovima. Ali i sa grobljima. Grobovi se prostiru koliko oko može videti. Stotine grobova u našem delu sveta, na Srednjem istoku, u našoj domovini, Izraelu, ali i u Egiptu, Siriji, Jordanu, Libanu. Kada čovek gleda iz aviona sa hiljadu stopa nadmorske visinie, ovi grobovi su nemi. Ali njihov krik se desetlećima čuje se Srednjeg istoka i prostire se daleko u svet. Danas dok ovde stojim želim pozdraviti naše najdraže, bivše protivnike. Želim pozdraviti pale u svim zemljama, u svim ratovima, sve njihove rođake, koji nose stalnu bol zbog gubitka, osakaćene, čije rane nikada neće zaceliti. Večeras im svima želim reći da je njihova cena neizmerna. Moje dame i gospodo, ja sam bio mladić, koji je tak ušao u punoletstvo. (...) I od svih iskustava koje sam sakupio u svom 72-godišnjem životu do kraja života ću se sećati mira: dirljivog mira trenutka pre i užasnog mira trenutka posle. Kao vojnik, kao zapovednik, kao ministar odbrane učestvovao sam u mnogim vojnim operacijama. I zajedno sa radošću nakon pobede i tugom nakon poraza uvek ću se sećati trenutka direktno nakon odluka: ćutanja, kada visoki oficiri i ministri zajedno ustaju sa sedišta, pogleda u njihova leđa, šapata na vratima i onda mira u kojem sam sam ostajao. To je trenutak u kojem čovek spoznaje da je donio odluku koja će možde ljude odvesti u smrt. Ljude moje nacije i ljude druge nacije. A oni to još ne znaju. Tog momenta još uvek se smeju i palču u isto vreme, prave planove za budućnost, sanjaju o ljubavi, čeznu za tim da urede svoj vrt ili izgrade kuću i nemaju pojma da su to njihovi poslednji sati na zemlji. Ko će od njih morati umreti? Čija će slika sutra stajati u novinama na poslednjim stranicama? Čija će majka uskoro tugovati? Čiji će se svet srušiti pod pritiskom gubitka? Kao vojnik uvek ću se sećati mira trenutka pre: ćutnja kada se čini da kazaljka na satu ide brže, kada prođe sat i kada sledeća minuta vodi u neizvesnost. U ovom trenutku najveće napetosti, neposredno pre prst pokaže zapovest za napad, neposredno pre nego počne da gori fitilj, u užasnoj tišini tog trenutka, ostaje dovoljno vremena za pitanje: Da li je zaista neophodno delovati? Zar nema drugog izbora? Drugog puta? (...) Moje dame i gospodo, bio sam mladić koji je tek postao punoletan. I od svih iskustva koja sam sakupio kao 72-godišnjak sada samo nadu prizivam u sećanje. Naši građani su nas izabrali da im damo život. Kako god to loše da zvučalo njihov život je u našim rukama. Večeras su njihove oči uprte na nas, a njihova srca se pitaju: kako će ovi ljudi iskoristiti moć koju smo im dali? Šta će odlučiti? Kakav će sutra biti dan kada se probudimo? Dan mira? Rata? Smeha? Suza? Dete se rađa na potpuno nedemokratski način. Ono ne može odabrati oca ili majku? Ono ne može odabrati pol, boju kože, naciju, religiju, domovinu. Da li će živeti pod despotskom ili demokratskom vladom, to nije njegov izbor. Trenutak rođenja - u velikoj meri - postaje njegova sudbina, određena od vođa nacije. Oni su ti koji odlučuju da li će živeti ugodno ili u očajanju, u sigurnosti ili u strahu. Njegova sudbina data je nama u ruke - vladarima pojedinih država bile one demokratske ili ne. Moje dame i gospodo, kako dva otiska prsta nisu identična, tako ne postoje dva identična čoveka na ovoj zemlji, i svaka zemlja ima svoje sopstvene zakone, svoju kulturu, tradiciju i vođstvo. Ali, postoji jedna univerzalna poruka, koja obuhvata celi svet, jedno pravilo koje je jednako za različite režime, za različite rase koje ne liče jedna na drugu, za različite kulture koje se ne poznaju. To je poruka koja je hiljadama godina pratila jevrejski narod, poruka koja se nalazi u knjizi knjiga: 'Ve'nishmartem me'od l'nafshoteichem' - 'Zbog toga se pazite' - ili prevedeno na današnji jezik: Poruka svetosti života. Vođe nacija moraju snabdeti svoj narod sa pretpostavkama - sa infrastrukturom - koja im omogućava da uživaju u životu: sloboda govora i kretanja, hrana i stan; i što je najvažnije život sam. I tako svaka zemlja mora štiti jezgro svog nacionalnog etosa: život svojih građana. Samo da bismo štitili ovaj život, možemo pozvati svoje građane da idu u vojsku, da služe vosku, da se brane, a mi izdajemo velike sume za avione, tenkove i drugo. I uprkos tome promašićemo cilj zaštite života građana i vojnika. Grobovi vojnika u svim delovima sveta su nemi svedoci postupaka nacionalnih vođa. Postoji samo jedno radikalno rešenje da se ljudski život održi svetim. Radikalno rešenje je pravi mir. Moje dame i gospodo, zanimanje vojnik sadrži u sebi jedan određeni paradoks. Mi za vojsku uzimamo najbolje i najhrabrije mladiće među nama. Dajemo im opremu koja košta celo bogatstvo. Obrazujemo ih za dan kada će morati izvršiti svoju obavezu i od njih očekujemo da tu obavezu izvrše dobro. Istovremeno se stalno molimo da taj dan nikada ne dođe, da se ne pokrenu avioni i tenkovi, da vojnici nikada ne krenu u akciju, za koju smo ih obrazovali. Molimo da se to nikada ne desi zbog svetosti života. Istorija, a posebno moderna istorija poznaje mučna vremena, u kojima su nacionalne vođe svoje stanovnike činile topovskom hranom u ime loše doktrine: đavoljskog fašizma, užasnog nacionalsocijalizma. Slike dece koja marširaju u boju, fotografije užasnutih žena na vratima krematorija, moraju stajati svakom od vođa nacije koji će na tu funkciju doći u sledećim generacijama. Ove slike moraju služiti kao upozorenje svima onima koji imaju moć u rukama. Gotovo sve vlade koje u središte svoje politike nisu postavile svetost života, danas više ne postoje, raspale su se. To se može videti i u našem vremenu. Ali to nije celokupna slika. Da bismo sačuvali svetost života nekad moramo i reskirati. Ponekad zaista nema drugog puta da se sačuvaju životi naših građana, do da se za njih bori i da se bori za njihovu slobodu. To je ono što spoznaje svaka država. U državi Izrael, iz koje ja dolazim i u čijim sam vojnim snagama imao čast da služim uvek smo svetost života posmatrali kao najvišu vrednost. Mi nikada nismo prouzrokovali rat, osim ako nam rat nije bio nametnut. Anali istorije države Izrael puni su priča o vojnicima koji su umrli pokušavajući spasiti svoje ranjene drugove ili pokopati mrtve, pokušavajući zašititi građane, nevine ljude. U sledećim danima jedna posebna komisija izraelske vojske napraviće priručnik prema kojem će se morati ponašati svaki član armije. Formulacija vezana za ljudski život izgledaće otprilike ovako, citiram: "Povodom najviše vrednosti - ljudskog života, vojnik će isti štititi na svaki mogući način, a sebe i druge dovoditi u opasnost, samo ako je to neophodno da bi se ispunio zadatak. Svetost života mora stajati na prvom mestu i biće u svim slučajevima vodič za delovanje pripadnika izraelskih vojnih snaga." Za mnogo godina - kad prestanu ratovi i kada zavlada mir ove reči biće vodič i ostaće stalno svetlo nad našim narodom. I na to smo ponosni. Moje dame i gospodo, mi smo usred mirovnog procesa. Arhitekte i inžinjeri ovog preduzeća rade i danas i sada, dok mi sedimo okupljeni ovde i grade mir, korak po korak, kamen po kamen. Rad je težak, kompleksan i zahteva mnogo truda. Greške bi mogle poljuljati celu strukturu i odvesti u katastrofu. Tako da smo mi odlučni da posao dobro odradimo, uprkos ubitačnom terorizmu i fanatičnim i užasnim neprijateljima mira. Mi ćemo pratiti mirovni kurs odlučni da uspemo. Nećemo popustiti. Nećemo se predati. Mir će trijimfovati nad svim njegovim neprijateljima, jer alternativa miru za nas sve je mnogo lošija. I mi ćemo pobediti. Mi ćemo pobediti, jer mi mirovni proces posmatramo kao veliko jedro za nas i za našu decu. Mi ga posmatramo kao jedro i za naše partnere u ovom procesu - SAD, Rusiju, Norvešku - mi ga posmatramo kao jedro i za naše susede. A naši partneri u ovom procesu uradili su toliko toga da uopše dođe do ovoga, do potpisivanja sporazuma danas i ovde, kasnije u Vašingtonu, kasnije u Kairu, što je napravilo početni korak u rešavanju najdužeg i najtežeg dela izraelsko-arapskog konklikta: konflikta između Palestinaca i Izraela. Zahvaljujemo se onima koji su tome doprineli. I mi se svakoga dana budimo kao i drugi ljudi. Mir je moguć. Mi vidimo nadu u očima naše dece. Vidimo iskrice u očima vojnika, na ulicama, u poljima. Ne smemo ih razočarati. Nećemo ih razočarati. Ja danas ovde stojim, ali nisam sam za ovom govornicom u Oslu, ovde sam u ime generacija Izraelaca i Jevreja, da govorim u ime pastira Izraela, a znamo da je Kralj David bio pastir. On je otprilike pre 3000 godina počeo da gradi Jerusalem (...) Danas sam ovde u ime pesnika koji su kao prorok Jeasaja sanjali o kraju rata, u ime sinova jevrejskog naroda, kao što su Albert Einstein i Baruch Spinoza, kao Maimonides, Sigmund Freud i Franz Kafka. Ja sam poslanik miliona koji su umrli u holokaustu, među kojima su sigurno bili mnogi Freudovi, mnogi Einsteini, koje smo mi i čovečanstvo izgubili u plamenu krematorija. Ja sam ovde kao poslanik Jerusalema, na čijim sam se kapijama borio za vreme opsade. Jerusalema koji je uvek postojao i danas postoji: ljudi koji tri puta dnevno mole u Jerusalemu. Ali sam i poslanik dece koja su crtala svoje vizije mira, i imigranata iz St. Petersburga i Addis Abebe. Zalažem se ovde najpre za sledeće generacije, za ono zbog čega mi svi zaslužujemo medalju, koju ste danas dodelili meni i mojim kolegama. Danas ovde stojim i kao poslanik - ako mi dozvolite - naših suseda koji su bili naši neprijatelji. Stojim ovde kao poslanik goruće nade jednog naroda koji je morao pretrpeti najgore što istorija ima da ponudi, ali je uprkos svemu tome dao svoj pečat ne samo hronioci jevrejskog naroda nego i hronici celog čovečanstva. Sa mnom su 5 miliona izraelskih građana ovde - Jevreji, Arapi, Druze i kršćani - 5 miliona srca, koja kucaju za mir, i 5 miliona očiju koje su sa velikim očekivanjima uprte na nas. Moje dame i gospodo, želim zahvaliti najpre građanima države Izrael, pripadnicima svih generacija i političkih ubeđenja, čije su nas žrtve i neprekidna borba za mir doveli bliže našem cilju. Želim zahvaliti našim partnerima - Egiptu, Jordanu, Palestincima, vođenim od PLO-a, gospodinu Jassir Arafatu, sa kojim delimo naše Nobelove nagrade - što su odabrali put mira, pišući tako novo poglavlje u istoriji Srednjeg istoka. (...) Moje dame i gospodo, dozvolite mi da svoj govor završim deleći sa vama tradicionalni jevrejski blagoslov, kojeg moj narod recituje i u dobrim i u lošim vremenima kao znak njegove najdublje čežnje: "Bog će dati snagu svom narodu, Bog će blagosloviti svoj narod i nas sve u miru." Najlepša hvala
|
|
Teme: Ljudska
prava I Uzori I Demokratija I Partije I Evropa
I Globalizacija I Ujedinjene
nacije I
Održivi razvoj
|
