Zivot

1	Roditelji	2	Rabinova mladost
3	Studij	4	Prvi koraci u vojsci
5	Rabin i rat za nezavisnost	6	Rabinov dalji put u vojsci
7	Šef Generalštaba u Šestodnevnom ratu	8	Ambasador u SAD-u
9	Rabin kao ministar odbrane	10	Rabin postaje premijer
11	Povratak u politiku	12	Premijer po drugi put
13	Nobelova nagrada za mir	14	Ubistvo

Rabinov otac Nehemia Rubičov rođen je u Ukrajini 1886. godine. Jako rano morao se početi brinuti o sebi i o svojoj porodici, pošto je njegov otac umro mlad. Kao mladi radnik po prvi put je došao u kontakt sa socijalističkim i sindikalnim radom. 1905. godine emigrirao je u SAD. Kao i svi migranti i on se najpre nekoliko dana morao zadržati na poznatom otoku imigranata Ellis Island kod Njujorka, dok nije dobio dozvolu ulaska u SAD. Rubičov je radio kao prodavač novina i kao pekar i konačno studirao na Univerzitetu u Čikagu. Nehemia se sve više razvijao u ubeđenog zionistu. Kad je britanska vlada počela sastavljati dobrovoljne jevrejske bataljone za osvajanje Palestine, on se odmah prijavio. Ipak, zbog telesnih nedostataka je odbijen.

Pri dugoj regrutaciji on je opet okušao svoju sreću pod drugim imenom koje je spontano izmislio - Rabin. Na ovoj regrutaciji Nehemia je imao više sreće i regrutovan je u 38. Zaštitnu regimentu Njegovog britanskog Veličanstva. Gotovo sva kasnija izraelska elita u to doba je služila u britanskoj armiji na nižim pozicijama. Nehemia Rubičov, sada Rabin, poslat je u Jerusalem, gde je već odavno bilo došlo do nemira među Jevrejima i Arapima. U ovim okolnostima upoznao je svoju buduću suprugu, gospođu Rosu Kohen.

Rosa je rođena 1890. godine u beloruskom Mohilevu. Njen otac bio je dobrostojeći i ultraortodoksni Jevrej. Rosa je studirala na jednoj devojačkoj gimnaziji i priključila se socijalističkom pokretu. Na prvom brodu koji je napustio Belorusiju u pravcu Palestine Rosa je došla do "hvaljene zemlje". "Ruslan" na kojem se Rosa nalazila predstavljao je jevrejsku "Mayflower". Mnogi kasniji izraelski političari, umetnici i privrednici nalazili su se na istom brodu sa njom. Ona se nije dala zahvatiti euforijom koja je vladala na brodu, htela je posetiti svog ujaka i onda se opet vratiti u Belorusiju. Ostala je i živela najpre u jednom Kibbuzu, a nakon preboljene malarije kod svog ujaka u blizini Jerusalema.

Rosa i Nehemia upoznali su se za vreme jevrejsko-arapskih nemira. Oboje odeveni u sanitetsku odeću, pokušavali su da evakuišu ranjene jevrejske stanovnike van starog grada Jerusalema. Nehemia je hteo kontrolisati Rosu, za koju je mislio da nije jevrejska aktivistkinja, došlo je do svađe među njima dvoma, koju je zaustavila tek britanska policija.

1921. godine venčali su se i 1. marta 1922. rođen je njihov prvi sin Jicak. Prve godine života Jicak sa roditeljima provodi u kasnijem glavnom gradu Izraela, Tel Avivu. Rosa Rabin radila je u to vreme u socijalističkom sindikatu Histradut kao knjigovođa. Jicak i njegova sestra koja se rodila 1925. godine morali su rano početi pomagati roditeljima u domaćinstvu. Rosa je u radničkom pokretu igrala veću ulogu nego što je to mogao sugerisati njen položaj. Jicak Rabin je kasnije pričao da je porodični život mnogo patio zbog poslovnih obaveza njegove majke. Sa šest godina on je poslat u jednu socijalističku odgojnu ustanovu. Između odgajatelja Eliezera Šlomija i njegovih učenika razvila se tesna veza. Šlomi je opisivao život i delovanje prve jevrejske generacije koja nije bila negovana osećanjem bivstvovanja u dijaspori, nego je odrastala u sopstvenoj zemlji. Kako se kasnije ispostavilo očekivanja od ove geneneracije bila su previsoka. U to doba u upotrebi je bio pojam "Tzabar". Pod njim su se podrazumevali Jevreji koji su rođeni u svetoj zemlji. Jicak Rabin bio je prvi Tzabar na ministarskoj poziciji. U romanu Eliezera Šlomija Rabin se pojavljuje pod pseudonimom "Amram Nisani". Šlomi je bio jedan od retkih ljudi koji su uspeli mladog Jicaka rešiti njegove zatvorenosti.

U oktobru 1937. Rabin je počeo svoj studij na Poljoprivrednoj školi i brzo je postao najbolji učenik u razredu. Još u toku njegove prve godine boravka na Univerzitetu, njegova majka Rosa je umrla od raka. Na sahrani gospođe Rose Kohen bio je okupljen celokupni vodeći sloj zemlje i još nekoliko hiljada drugih ljudi.

U augustu 1940. Rabin je okončao svoj studij kao najbolji u klasi. Zahvaljujući njegovim dobrim ocenama bilo mu je omogućeno da se prijavi na Berkeley Univerzitet. Za vreme čekanja odgovora sa Univerziteta boravio je u jednom Kibbuzu.

Jednog dana Jicaka Rabina jedan mladi Hagana-aktivista upitao je o njegovom vojnom obrazovanju. Nakon ispitivanja od strane kasnije svetski poznatog Moše Dajana (foto levo) Rabin je postao član Hagane.

U maju 1941. godine pod vođstvom Hagane utemeljene su prve udarne trupe. Rabin je postao član "Palmacha" i trebao je sa jednom malom trupom od 4 čoveka da podržava australijsku jedinicu, koja je trebala uhvatiti telefonsku liniju između Bejruta i južnog Libana.

Ova vojna akcija nije imala nikakvog strategijskog značaja, iako su ova i još neke kasnije manje akcije opisivane kao "slavni marš u teritoriju neprijatelja". Za kasniju izraelsku vojsku to je, naravno, bilo od velikog značaja. Kasnije konflikte nije više trebalo rešavati defanzivno. Vojska je pokušala uvek sa ofanzivama, te sa prebacivanjem ratnih sukoba na teritoriju arapskog neprijatelja, i to što je moguće pre, da bi sprečila žrtve među sopstvenim civilnim stanovništvom. Nakon Drugog svetskog rata pripreme za osnivanje samostalne države Izrael već su bile mnogo naprednije. Rabin je unapređen u operacionog oficira Palmacha.

Unutar izraelske vojne elite došlo je do žučne svađe vezane za arapsku reakciju nakon proglašenja izraelske države. Većina eksparata više ili manje spontani ustanak smatrala je najverovatnijom reakcijom. Samo neki su predvideli rat sa svim arapskim susedima.

Plan kojeg je Rabin izradio odmah nakon unapređenja predviđao je da Palmach-trupe osvoje odmah arapska sela duž ulice vezivanja. Ben Gurion, glavni zapovednik vojnih snaga, nije bio spreman da prekine dostavljanje materijala konvojima za vreme planirane operacije. Uprkos tome, trupama koje su stajale pod Rabinovom komandom uspelo je da osvoje jedan celi niz sela duž ulice vezivanja. Onda je došla zapovest od glavnokomandujućeg: cela brigada, zajedno sa konvojima treba da se povuče natrag u Jerusalem. Rabin je bio šokiran! Svi teško osvojeni položaji sada su se trebali predati nazad!

Pri planiranju povlačenja brigade Rabin je napravio jednu grešku: on je podelio celu trupu na konvoj dugačak 15 km. Ovo je imalo za posledicu da se konvoj više nije mogao kontrolisati. Uprkos nekim kratkim izmenama vatre sa Arapima, konvoj koji je sadržavao više od 300 vozila sa kasnijim izraelskim premijerom Ben Gurionom sretno je stigao na cilj. Ipak, kritični događaji na putu kovoja u Dir Ajub-Bab el-Vadu doveli su celu operaciju u pitanje. Zauzimanjem jednog mosta konvoju je sprečen povratak. Rabin je instiktivno postupio dobro. On je napustio bitku i sa jednim džipom požurio u Jerusalem. Tamo je mobilisao 4. bataljon i tako je sa osveženim snagama mogao držati situaciju u Ajub-Bab el-Vadu pod kontrolom. Uvečer je konvoj stiogao u sveti grad Jerusalem. Borbe su koštale 13 vojnika Rabinove brigade života. Stvarni cilj operacije, osvajanje svih delova grada Jerusalema je propao.

14. maja 1948. godine zvanično je proglašena izaelska država od strane Ben Guriona. Arapski susedi su odmah napali mladu državu. U prvim mesecima borbe između izraelske vojske i arapskih suseda dalje egzistencija nove države je bila vrlo upitna. Harel-brigada Jicaka Rabina morala je pretrpeti teške gubitke. 220 od 1300 boraca bili su ubijeni, preko polovine je bilo ranjenih. U julu 1948. izraelska armija je počela ofanzivu i osvojila gradove Ramleh i Lida. Rabin je kasnije pričao o jednom razgovoru u kojem je Ben Guriona pitao kakav je dalji postupak sa arapskim stanovništvim, na šta mu je ovaj jasno odgovorio: "Van s njima!".

U ovoj izjavi dilema rata postaje jasna: mnogi Arapi su proterani od strane izraelske armije, što još i danas predstavlja centralni problem u mirovnom procesu. U toku kratkog prekida vatre u augustu 1948. Rabin je oženio svoju devojku Leah Šlosberg. U sledećim mesecima izraelska armija je okončala egipatsku okupaciju naselja u Negev-pustinji i osvajanjem grada Elata uspostavila vezu sa Crvenim morem.

Jicak Rabin sada je bio pred odlukom: da li bi trebao nastaviti sa vojnom karijerom ili se, kao mnogi njegovi prijatelji, okušati u nekom civilnom poslu. On se odlučio za vojsku i postao je komandant 12. brigade. U sledećim godinama više puta je unapređen. 1950. godine rođena je njegova kćerka Daliah, a 1955. sin Juval. U sinajskom ratu Rabin nije aktivno učestvovao.

1963. godine u Izraelu se završila jedna era. Ben Gurion, karizmatični osnivač države je istupio iz službe. Levi Eškol je bio njegov naslednik, a Rabin je unapređen u šefa Genaralštaba. Rabin je ostvario svoj životni san. Sredinom 60-tih godina u Izraelu je vladalo jedno opšte zadovoljstvo kako političkim položajem, tako i privrednom situacijom. Arapske države bile su nesložne i po mišljenju mnogih Izraelaca nisu više predstavljale opasnost. Rabin nije dozvolio da ga uhvati ova sveopšta euforija i svojim vojnicima je izneo zabrinutost vezanu za eventualane arapske napade. Od 1964. godine Sirija se ponašala sve agresivnije i pokušala je da sabotira snabdevanje vodom u Izraelu. Izraelska armija je reagovala sa jednom operacijom koju je razradio Rabin i ponovo osigurala snavbdevanje Izraela vodom. U tom momentu Rabin nije video opasnost od masovnog napada Arapa.

1967. situacija se jasno zaoštrila. Sirija je sve više podržavala "palestinske" teroriste. Sovetski savez je u Siriji prikupio informacije prema kojim je planiran veliki udar na Izrael. Ovo je bilo uzeto zdravo za gotovo, ali kada se ovakav pogrešan utisak razvio i kod egipatskog šefa države Nasera, celokupna egipatska armija je mobilisana i sa Sirijom su vođeni pregovori o zajedničkom udaru na Izrael. Na Sinajskom poluostrvu sredinom maja sakupljeno je preko 500 egipatskih tenkova. Egipatska vlada je stavila Generalnog sekretara UN-a pod pritisak; on je morao povući plave šlemove sa poluotoka. Niko u Izraelu nije verovao da će doći do povlačenja trupa. Generalni sekretar je ipak reagovao na, za većinu posmatrača, nerazumljiv način, kada je povukao UN-trupe. Naser je poslao još trupa da umarširaju na zapravo demilitarizovani poluotok.

Rabin je sa užasom ustanovio da je cela vlada bila na ovaj ili onaj način podeljena i da su odluku o ratu ili miru zapravo bili prepustili njemu, šefu Genaralštaba. 23. maja 1967. godine Naser je objavio zatvaranje morskog tesanaca Tiran; kroz Suecki kanal se više nije moglo proći. Za Rabina je ova politička kriza bila najgora i najteža životna i psihička kriza. On više nije mogao izdržati pritisak koji je iz dana u dan rastao i slomio se. Nakon toga on je ponudio mesto svom zameniku Ecer Vajcmanu. Vajcman, kasniji predsednik Izraela, je to odbio. Nakon dva dana oporavka Rabinovo stanje se poboljšalo i mogao je sve svoje snage koncentrisati na odbranu Izraela. Armija je mobilisana i početak napada je isplaniran za svitanje 25. maja. Američka administracija je stavila pod pritisak premijera Eškola i on je u poslednjem momentu otkazao napad. Rabin je posećivao trupe na svim položajima, njegova figura se razvila u nositelja nade za naciju i armiju. U ovakvoj situaciji punoj opasnosti razvijena je "vlada nacionalnog jedinstva" i Moše Dajan je postao ministar odbrane. Dajan i Rabin su odmah Eškola privoleli za preventivni udar 5. juna. Večer pre napada Rabin je bio potpuno miran, znao je da je uradio sve što je bilo u njegovoj moći. U prvom udaru uz pomoć zračnih snaga trebale su biti uništene sve zračne snage Egipta.

Sledećeg dana izraelska armija je krenula u njen najveći preventivni udar u istoriji. U roku od tri sata uništene su sve neprijateljske zračne snage, a egipatski vojnici su počeli bežati. Za samo tri dana Izrael je pod kontrolom držao celi sinajski poluotok. Naser koji je najpre govorio da će zapaliti Tel Aviv i da će sve Jevreje proterati do mora, morao je priznati svoj sramotni poraz. Iako se u celoj ovoj situaciji poraz arapskih vojski zapravo mogao predvideti, Husein, jordanski kralj, je zapovedio napad saveznika na Izrael. Rabin je vodio i izraelski protuudar, koji je nakon 48 sati imao kontrolu nad zapadnim Jordanom. Pretposlednjeg dana Šestodnevnog rata zauzeti su Golanska visoravan i istočni Jerusalem. Rabin se u toku ovog Šestodnevnog rata razvio u izraelskog junaka. Izraelska vlada je bila svesna problema koji su nastali u zauzetim područijma te je ponudila arapskim državama povrat ovih teritorija, ukoliko za protuuslugu pristanu na mir. Ovo je, pak, odbijeno od arapskih dražava.

Nakon dobijenog rata Rabin je odstupio sa mesta šefa Generalštaba, i postao ambasador u Sedinjenim Američkim Državama. On je za vreme vladavine predsednika Niksona sklopio mnoge kontakte sa vladom i privrednicima.

1969. umro je premijer Levi Eškol i Golda Majr je postala premijerka. Kada se Rabin 1972. godine vratio u Izrael, bio je odsečen od saznanja inostrane tajne službe, tako da nije mogao prepoznati ni opasnost od ponovnog napada Arapa koji je 1973. godine i usledio.

Na dan Jom-Kipur, najsvetiji jevrejski praznik, arapske trupe su napale Izrael. Celokupna armija bila je potpuno nepripremljena. Rat se završio sa jednom pat-situacijom, 2500 izraelskih vojnika izgubilo je život. Rabin se nakon ovog rata razvio u nositelja nade Radničke partije, jer je stari režim pod vođstvom Golda Majr i Moše Dajana doživeo veliki gubitak poverenja. 4. marta Rabin je od strane premijerke Golda Majr nominovan za mesto ministra odbrane. Ovim korakom stari Haudegen Dajan povučen je iz službe. Ali kada je opet došla vest o pripremanju obnovljenog sirijskog napada Moše Dajan je odustao od povlačenja i opet je bio na funkciji ministra odbrane. Rabin, koji je o ovakvom razvoju događaja saznao iz novina, utešen je mestom ministra za rad. Ipak rad koalicije nije proticao baš najbolje. Tako je Rabin nakon jedne rasprave unutar koalicije sa Šimon Perezom postao kandidat Radničke partije za mesto premijera.

3. juna 1974. godine izraelski narod je Rabina izabrao za svog novog premijera, Šimon Perez postao je ministar odbrane u Rabinovom kabinetu. Prve godine vladavine obeležili su sukobi sa jevrejskim doseljenicima. Mnoga naselja su protiv volje izraelske vlade, u međuvremenu, nastala u okupiranim oblastima.

27. juna 1976. godine njemački i palestinski teroristi su oteli avion kompanije Air France, koji je bio na putu iz Pariza u Tel Aviv. Nakon opasnog leta mašina je sletela na ugandskoj teritoriji. Ovdje su se ljudi, činilo se, bili pripremili na dolazak talaca, jer su na terminalu aerodroma već bile spremne stvari za prvu pomoć, madraci i slično. Idi Amin, ugandski diktator zahtevao je puštanje palestinskih zatvorenika iz izraelskih zatvora. Vlada pod vođstvom Rabina ostala je čvrsta. Nema ustupaka teroristima! Skoro dve sedmice kasnije izraelske "Herkules" mašine krenule su sa aerodroma u Tel Avivu ka ugandskoj teritoriji. U toku ove vrlo hrabre akcije oslobađanja talaca sve je proteklo u najboljem redu. Ugandski vojnici su bili toliko iznenađeni upadom izraelskih vojnih jedinica, da su pružili samo sporadičan otpor. Konačno tri putnika i komandant Johan Netanjahu (brat kasnijeg premijera) izgubili su živote. Ova otmica aviona i spašavanje talaca postali su sinonimi za izraelsku hrabrost.

Vlada Rabina nakon ovog uspeha zamrsila se u untarnjo-partijskim raspravama. Sukob između Rabina i Pereza se zaoštrio i Rabin je odstupio sa mesta premijera. Svoju kandidaturu za sledeće izbore, po osnovu sukoba u Radničkoj partiji, Rabin je povukao. Politička karijera Jicaka Rabina imala je jadan kraj. On se gotovo potpuno povukao u privatni život i radio na svojim memoarima.

1984. godine Rabin je ponovo istupio na političku scenu kao ministar odbrane u jednoj velikoj koaliciji sa Likud-blokom. Za vreme njegove službe počeo je ustanak Palestinaca, zvani Intifada. Kao i većina Izraelaca ni Rabin nije prepoznao problematiku ustanka. On je u njemu vidio vojni zadatak za armiju Izraela. U izraelskoj javnosti, njegovo vrlo čvrsto držanje nasuprot Palestinaca donelo mu je imidž "čvrstog čoveka". Od "golubova" u Radničkoj partiji koji su ga uvek podržavali sve se više odvajao. 1988. velika koalicija je potvrđena pre izbora, a Šimon Perez je pokušao da shvati uzroke Intifade. Kada se velika koalicija raspala 1990. godine Perez je pokušao da obrazuje koaliciju pod svojim vođstvom, što mu, ipak, nije uspelo. Nakon toga likudski političar Šamir obrazovao je desničarsko-konzervativnu koaliciju i postao premijer. Rad ove koalicije obeležile su samo greške. Tako da vlada nije bila u mogućnosti da ekonomski i kulturno integriše Jevreje koji su nakon sloma Sovetskog saveza pohrlili u zemlju. 1992. godine Rabin, koji se u toku jednog unutar-partijskog sukoba uspeo izboriti za primat nad Perezom, kandiduje se za premijera.

23. juna 1992. godine izraelski narod je birao novi parlament. Radnička partija je bila dosta jaka, ali je parlamentarnu većinu morala predati sa svojim koalicionim partnerom Meretz-bloku. Tako je Rabin u svoju koaliciju morao uzeti i Schas-partiju, koja je zastupala ultraortodoksne i separatistički nastrojene Jevreje. U ranijoj vladi Ministarstvo unutrašnjih poslova pod vođstvom predjednika Schas-partije, Arie Derija, razvilo se u pravo bratstvo. Ovo samo pojašnjava da je Rabin bio zapravo spreman da koalira sa svakom partijom u Knessetu, ako bi ona bila u stanju da mu osigura vlast. 13. jula 1992. godine Rabin je predstavio svoju vladu. On je bio premijer i ministar odbrane. Perez je gurnut na, do tada nebitnu funkciju, ministra vanjskih poslova.

U izjavi povodom preuzimanja vlasti, Rabin je Palestincima uputio lični apel, koji od njega niko nikada nije mogao očekivati. On je krenuo sasvim novim putem i Palestincima je ponudio sporazum o autonomiji, koji bi trebao okončati sukobe među obe grupe naroda. Kada pregovori sa Palestincima nisu pokazivali nikavog uspeha, Šimon Perez je pokušao forsirati dalje pregovore. Sredinom 1993. godine došlo je do prelomnog momenta između Pereza i Aarafata. Ugovori su trebali izmeniti Izrael. PLO je priznata kao legalni zastupnik Palestinaca kojima je trebalo dati status samouprave. Palestinci su kao protuuslugu priznali državu Izrael i odrekli se osnivanja njihove države i terorističkih napada.

Ovaj sporazum potpisan je 13. septembra 1994. godine na travi ispred Bele kuće u Vašingtonu. Na ovoj ceremoniji još je jednom došla do izražaja netrpeljivost koju je Rabin osećao prema Arafatu. Tek nakon lakog stavljanja pod pritisak Rabin je bio spreman da Arafatu pruži ruku. Uprkos svemu tome ovaj sporazum je, kako u Izraelu, tako i širom sveta proslavljen kao veliki pomak.

10. novembra 1994. Rabinu, Perezu i Arafatu dodeljenja je Nobelova nagrada za mir. Sva tri političara imala su velike zasluge za mirovni proces na Bliskom Istoku, i od "Oslo-sporazuma" stalno su pohvaljivani za svoje uspehe. Rabin je u svom govoru na dodeli Nobelove nagrade opisao sopstveni razvoj od gospodara rata do dobitnika Nobelove nagrade. (do teksta govora na dodeli Nobelove nagrade).

Što se, pak, tiče unutrašnjo-političke situacije, vlada je imala sve više problema. Tako su opet počele unutar-partijske borbe među krilima partije koja su bila sklona ili Rabinu ili Perezu, i tako su blokirale rad vlade. 1995. godine provedba Sporazuma iz Osla pokazala je napredak, i Rabin se opet pomirio sa Perezom i mirovnim procesom. Tako je mirovni proces nastavljen i doživeo je vrhunac u septembru 1995. godine postizanjem drugog izraelsko-palestinskog spozrazuma o autonomiji. U ovom ugovoru regulisani su dalji koraci ka samostalnosti, do potpune samostalnosti Palestine. Rabin je bio na vrhuncu svoje političke karijere. I privreda je pozitivno reagovala na ovaj razvoj; ni u jednoj drugoj godini u Izraelu nisu zabeležene tako velike, i po broju i po količini, inostrane investicije kao u 1995. godini.

Iako ni jedno jevrejsko naselje u autonomnim oblastima nije trebalo biti predato, Rabin je sve više postajao cilj desničarskog dela izraelskih partija. Tako je uvek dolazilo do nasilnih događaja za vreme demonstracija protiv Rabina i njegove mirovne politike. I protiv Rabina lično dolazilo je do upotrebe nasilja. Tako je npr. jedan demonstrant pokušao da napadne Rabina. On je uhvaćen tek neposredno pred Rabinom. Jedan kolumnista se kasnije u svom tekstu zapitao "A šta bi se desilo, da je imao pištolj?". Tek kasnije došlo je do reakcija mirovnog pokreta, pa su tako u Tel Avivu organizovane velike mirovne demonstracije. Rabin je istupio kao govornik i masa naroda mu je klicala (do teksta Poslednji govor). Kada je Rabin napustio govornicu i krenuo ka svom automobilu, ubio ga je Jigal Amir. Jicak Rabin umro je još na putu u bolnicu. Amir je odmah uhapšen i nakon nekoliko meseci osuđen na doživotnu robiju. Rabin, najveći državnik Izraela, sahranjen je dva dana kasnije uz prisustvo velikog broja stanovnika, njegovih najbližih i brojnih državnika.