10. augusta 1976. godine u jednoj ulici u Belfastu u Severnoj Irskoj dogodilo se nešto što je vredno pomena. Jedan čovek u begu juri u automobilu ulicom i pokušava da se oslobodi svojih progonitelja. Odjednom, čuje se metak, a automobil sa mrtvim vozačem preko upravljača udara u ogradu iza koje je bila jedna majka sa troje dece. Majka, uprkos teškim povredama, preživi, a njeno troje dece ostaju mrtvi na licu mesta.   

Sigurno ovaj slučaj nije toliko vredan pomena? Ne, nažalost, on i nije bio vredan pomena. Tamo gde je rat gospodar i gde vlada stalno nasilje, smrt nevine dece ni u kom slučaju nije vredna pomena. Ovakve slučajeve smo videli i o njima čuli toliko puta da smo u opasnosti da prestanemo reagovati na scene terora i nasilja. I ono što je još lošije svaki pojedini slučaj nasilja samo još više hrani mržnju i proizvodi novo nasilje. 

Ipak, događaj u Belfastu tog augustovskog dana 1976. godine vodio je nečem sasvim drugom i zbog toga je vredan pomena. U četvrti u kojoj su ubijena ova dece, živela je jedna domaćica: Ona je čula buku kada je automobil udario u ogradu i kada je požurila do mesta događaja, scena koja ju je dočekala zaprepastila ju je. U tom momentu desilo se nešto u razmišljanju te žene, nešto kao probijanje brane. 

Ono što je videla, duboko ju je šokiralo, ali je ipak našla snage da protestuje protiv sve sile i terora oko nje. Sada se, za ime Boga, moralo nešto učiniti. Nije bilo vremena da se razmišlja i planira, ona ni u jednom momentu nije razmišljala o tome, već je delovala instiktivno, kako joj je srce naređivalo. Pošla je od vrata do vrata upravo u toj ulici u kojoj se desila tragedija. Prošlo je vreme kada su svi bili zastrašeni, a došlo je ono kada su obični ljudi morali početi sa protestima protiv sile. To više nije bilo pitanje političkog ili religioznog ubeđenja. Postojalo je samo jedno sredstvo: ljudi su morali uzviknuti STOP! Radio i televizija pokazali su interes za ono što je ova žena pokušavala i pružena joj je mogućnost da putem tih medija uputi apel irskom narodu da ne kapitulira pred terorom. Mir ne bi smeo sediti po strani, sad odmah mir bi morao umarširati u naše domove, bila je njena poruka. 

Danas je ta domaćica među nama i danas je među nama tetka ono troje dece, njih obe, Be bi primile Nobelovu nagradu za mir za godinu 1976. 

Jedan od osnovnih razloga zašto je kampanja ovee hiljada, i na taj način su one kao govornice dobile podršku ogrome većine običnih građana kojima se samo poziv na nenasilje ranije činio bespomćnim. 

Ali još više: njihovo hrabro delovanje osvetlilo je bolni konflikt u Severnoj Irskoj u sasvim drugom svetlu. Mnogo jasnije nego ikada ranije ovaj konflikt se činio upravo onim što jeste: bolešću koja je uzdrmala celu naciju. Na neki način glave ljudi su ostajale zarobljene u nekom šablonu: razum više nije delovao. Ali duh koji se sada širio bio je ono što je norveški pesnik Bjornstjerne Bjornson nazvao "krik paćenika".

Konflikt u Severnoj Irskoj proizilazi iz korena koji su duboko u istoriji. Bezbrojni su bili pokušaji rešavanja ovog konflikta, do sada svi uzaludni. Oni koji su govorili nešto umerenije, čini se da nisu nailazili na otvorena vrata. Vladalo je raspoloženje beznadežne rezignacije: Strah i nasilje postali su svakodnevnica. Na ulicama su postavljene barikade. Oštre granične linije delile su jedan deo grada od drugog. Između suseda vladalo je neobično ćutanje; čak su se i deca podučavala kako upotrebljavati silu. Društvo je vodilo rat sa samim sobom. Iako nas razum uči da upotreba oružja nikada ne može doneti trajan mir, niko nije bio u stanju da ponudi održivu alternativu.  

Nemiri u Severnoj Irskoj su nekako nerealni, kao da je reč o noćnoj mori. Mirna ulica se odjednom pretvara u ratište, a žrtve tog rata su tvoji sopstveni prijetelji i susjedi. Čak su i učenici akteri svaga toga. U prodavnicama, uredima, kafićima i fabrikama zrak je zatrovan sumnjom i mržnjom. Niti jedna borba ne može biti gorča od one među ljudima koji su jedni drugima tako bliski. To je ono što bi se možda moglo opisati "krikom paćenika". 

Bilo bi jednostavno tvrditi da je sve bilo samo po sebi razumljivo i da je svako mogao pridodati nešto izjavi o besmislenosti rata. Ali u stvarnosti se moglo pronaći rešenje za svaki međuljudski konflikt i to u jednostavnom delovanju onih koji su napravili prvi korak ka pomirenju i kooperaciji. 

To je upravo scenario koji se odigrao u Severnoj Irskoj. Ljudi sa obe strane okupili su se i zajedno marširali i pravili demonstracije u čast mira za kojim su svi čeznuli. Sklanjale su se žičane ograde i barikade, prekinula se šutnja. Susedi i zemljaci pružili su ruku jedni drugima, počeli jedni sa drugima da razgovaraju, da žive, da grade. Reakcija na kampanju koju su pokrenule Beti Vilijams i Maired Korigan bila je potpuna i potpuno ljudska. Ona je bila dokaz onoga što je dolazilo iz jednostavnosti, iz istinitosti, onoga izvornog - onoga što je tako prirodno pravedno. 

Nosilac Nobelove nagrade za mir Andrej Saharov jednom je rekao da mi u mnogim situacijama moramo formulisati idealne ciljeve, iako je ponekad u datom momentu nemoguće opisati put koji će nas odvesti do tog idealnog cilja. Bez ovakvih ideala, nema ni nade, a mi pravimo greške u mraku koji nas okružuje, u ćorsokaku nade. 

Ove reči Saharova prikladne su kako za Beti Vilijams  tako i za Maired Korigan. One nikada nisu tvrdile da poznaju kraljevski put koji vodi ka ostvarenju njihovih ciljeva, ali su bez sumnje napravile prvi korak, koji se mora napraviti na ovom putu. Gerilski rat i teror moraju prestati, i trebalo bi biti moguće da se ovo ostvari, ako ljudi ustanu i krenu u prosteste protiv ovog rata, ako jedni drugima pruže ruke radi mira. Ovo bi trebao biti prvi korak. 

I upravo ovde susreće se snaga severnoirskog mirovnog pokreta - Ono što ona objašnjava je da su ljudi u Severnoj Irskoj desetlećima živeli u stanju konfrontacije i da im je sad dosta svega. Želja za mirom pokrenula je nove snage i sve više ljudi spoznaje da teror ne može biti odgovor na socijalnu nepravdu i deluje shodno tome.   

Činjenica da je toliko ljudi u Severnoj Irskoj spoznalo ovu istinu, daje nam nadu i upućuje na to da se ovde radi o svitanju jednog novog dana, koji će napaćenim ljudima iz Ulstera doneti trajni mir. 

Put ka tom trajnom miru može se pokazati kao dug i trnovit i sigurno je da ima mnogo ljudi koji sumnjaju da mirovni pokret može imati dugoročnih izgleda. Priznajmo, često se utemeljitelji nenasilja ismejavaju i obeležavaju kao utopisti. Mirovni pokret u Severnoj Irskoj mora odoleti ovakvim napadima i budimo iskreni neke od njih je već prevazišao. 

Duh bratstva među ljudima je fundament ljudskih prava koja i posmatramo kao mirovni koncept. Moramo osigurati ostvarenja prava svakog od nas na život dostojan čoveka. Budućnost sveta zavisi od našeg uspeha održanja ovog prava. 

Ja ne znam da li su Beti Vilijams i Maired Korigan bile svesne posledica koje će izazvati svojim činom kada su počele sa mirovnim pokretom, ali sam siguran da sigurno osećaju koliko su ojačale ove mirovne snage oko njih u poslednje vreme. One su odrešile zavezani čvor, dale nadu u mir, koja je latentno bila prisutna u toliko glava, a iz toga svega je izrastao mirovni pokret, čak, čini se, i pre nego su to one same primetile. Sa drskom jednostavnošću i poverenjem one su preuzele odgovornost za nešto što su počele i počele su to provoditi u uskoj saradnji i sa izuzetnom podrškom mnogih simpatizera. 

Niko danas ne može reći da li će ovaj pokret ikada dostići svoje ciljeve, ali njegove vođe imaju svako opravdanje da veruju i rade u cilju postizanja tih ciljeva. U Severnoj Irskoj kao i u drugim delovima sveta ima mnogo ljudi koji dele njihovu nadu i podržavaju njihove ciljeve. Beti Vilijams i Maired Korigan pokazale su nam šta obični ljudi mogu uraditi da bi unapredili mir. One su nas naučile da mir za kojim svi čeznemo mora postati naša navika i stvar koja se tiče svih običnih ljudi. To je poruka koju  nam šalju putem svojih aktivnosti kojima nam ulevaju novu snagu. 

Alfred Nobel stalno se bavio time. Naoružan radoznalošću jednog pronalazača, on je razvio mnoge teorije na koji način mir može biti trajno osiguran. 1891. on je napisao svom prijatelju, da postizanje primirja u mnogim kritičnim situacijama može biti odlučujuće. Ono nudi mogućnost da se na ovoj osnovi radi i dalje. Bitno je da se mobiliše dobra volja sa svih strana. Osnova za prijateljstvo među svima nama postoji, bitno je prepoznati tu osnovu. 

Verovatno ima mnogo onih koji će reći da je to suviše naivno u brutalnom svetu kakav danas poznajemo. Na to je Alfred Nobel rekao: "Pokažite mi jedan jedini primer ljudskog napretka koji od strane skeptika nije ocenjen kao utopijski i kojem se ti skeptici nisu izrugivali kao nečemu što je strano ovome svetu!" 

Ove dve žene, koje dele Nobelovu nagradu za mir za 1976. godinu, nisu se pogele pred skepsom: one su jednostavno nastavile dalje da rade kako su i počele. One nisu ustuknule pred težinom svog zadatka: jednostavno su to prihvatile, jer su bile sigurne da je upravo ono što one rade, ono što nedostaje. Ovde se ne radi o grandioznim teorijama, o veštim diplomatama ili o značajnim deklaracijama. Ne, njihov doprinos je mnogo bolji: jedan hrabri čin koji je inspirisao hiljade drugih, koji je upalio svetlo u mraku i dao ljudima novu nadu, za koju su mislili da je zauvek izgubljena.

Divimo se Beti Vilijams i Maired Korigan što su tako hrabro kročile u ovaj zastrašujući zadataka, što su pokušale da u ničiju zemlju dovedu mir i pomirenje. Za ovaj čin Komitet im dodeljuje Nobelovu nagradu za mir. Ono što su one učinile, predstavlja primer celom svetu. Njihovo delovanje je na istoj liniji kao i najdublji fundamenti naše civilizacije, a one su odgovorile viziji koja poput iskre obasjava put u bolju budućnost. Ono što su one napravile je - da još jednom citiram pesnika Bjornstjerne Bjornsona:

Teme:  Ljudska prava  I  Uzori  I  Demokratija  I  Partije  I  Evropa  I  Globalizacija  I  Ujedinjene nacije  I  Održivi razvoj

Metode:    Politička didaktika    II    Pedagogija mira    II    Metode

     

Ovu online ponudu političkog obrazovanja razvila je agora-wissen, študgartsko društvo za političko opismenjavanje putem novih medija (GbR). Ukoliko imate pitanja ili nekih sugestija, molimo Vas da nam se obratite.