|
| |
 |
Bojkot autobusa
Montgomerija (1955.)
Početak pokreta za građanska
prava i nenasilnog otpora sa Martin Luter Kingom |
1.12.1955 crna šnajderica, gospođa
Rosa Parks u glavnoj trgovačkoj četvrti ušla je u autobus
Mopntgomerija. Ona je bila na putu kući iz Montgomeri Fair, velike
robne kuće, gde je radila preko dana. Umorna od stalnog trčkaranja
okolo i stajanja, sela je na prvo mesto u odeljku za crnce koje se nalazilo
odmah nakon odeljka za belce. Tek što je sela vozač autobusa joj
je zapovedio da zajedno sa još tri crna putnika krene prama drugom kraju
autobusa i da se vozi stojeći da bi napravila mesto belim putnicima koji
su upravo ušli u autobus. U međuvremenu su sva mesta za sedenje u
autobusu bila zauzeta, što bi zaista značilo da bi gospođa Rosa
Parks, da je poslušala naredbu vozača, morala stajati, dok bi beli
putnik koji je upravo ušao mogao sedeti na njenom mestu. Ostala tri putnika
odmah su se odazvali naredbi vozača. Ali gospođa Parks je ostala da
mirno sedi. Posledica toga bilo je njeno hapšenje.
Ovo odbijanje bilo je izraz večne čežnje za dostojanstvom i
slobodom.
Nekoliko njenih poznanika koji su saznali za hapšenje (članovi političkog
saveta žena), došli su do zajedničkog zaključka da bi trebalo bojkotovati autobuse Montgomerija: "...bojkotom bismo
belcima mogli dati
do znanja da više nećemo dozvoliti takav tretman."
[Početak
stranice]
Vest o hapšenju gospođe Parks i o
planiranom bojkotu brzo se proširila gradom. Komitet je pripremao ogromni skup
i letak: "Od ponedjeljka 5. decembra za vožnju u grad, na posao ili u školu
ne treba više da se koriste autobusi. Opet je uhapšena crnkinja i bačena
u zatvor jer je odbila da belcu ustupi mesto. Kad morate na posao uzmite si
taksi, sami ili vas više zajedno ili idite pešice!" Istovremeno se pokušavalo
pridobiti 18 taksi društava koje su vodili crnci i zamoliti ih da ljude voze po
uobičajenoj ceni autobuske karte od 10 centi u čemu se i uspelo.
Prvi uspeh bio je više nego očigledan. Umesto 60% učešća na
bojkotu, čemu su se optimisti nadali, bilo je to gotovo 100%. Uspavani
crnci koji nisu učestvovali u ovakvim akcijama probudili su se! U
taksijima, privatnim automobilima, na tovarnim životinjama, zapregama ili
pešice (čak i do 12 milja) oni su išli na posao i vraćali
se.
Onda su došli do zaključka da osnuju posebnu organizaciju koja bi se
brinula o bojkotu (Montgomery Improvement Associaton, MIA, — Građanski
odbor za poboljšanje rasnih odnosa), čiji je Predsednik postao
Martin Luter King.
Protest je trebao ići i dalje dok se ne ispune sledeći uslovi: 1. da
se od strane autobuskih društava garantuje učtivo ponašanje, 2. putnici
smeju sedati na mesta onim redosledom kojim ulaze u autobus, 3. i crni vozači
autobusa biće na linijama koje koriste crnci.
[Početak
stranice]
Pored svog borbenog držanja ("Preumorni
smo da bismo i dalje bili tlačeni i da bi nas se gazilo") protestanti
su upotrebili i princip nenasilja (kojeg su najpre propagirale njihove vođe)
("Mi želimo nekoga u nešto ubediti, ali ne silom. Ljubav mora određivati
naše delovanje").
Da bi rešili sve veće i nadolazeće probleme, transportni, finansijski i programski komitet osnovali su strategijski komitet.
Na početku protesta najvažnije pitanje bilo je pitanje transporta. Ono što
se ovde uradilo, sigurno spada među najinteresantnije delove
Montgomeri-priče. U prvim danima gotovo svi su zavisili od taksi udruženja
koja su pripadala crncima, koji su prevozili tri čoveka za uobičajenu
cenu autobuska karte od 10 centi. Ali kada je policijski komesar donio odluku
da su sva taksi udruženja obavezna da uzimaju cenu od 45 centi, služba
taksista u ovom protestu privela se svom kraju. Onda je osnovan jedan auto-pool
u koji su svoje automobile slobodnom voljom dovozili oni koji su ih imali. Već
u prvim danima ove kampanje više od 150 ljudi uzelo je učešća sa
svojim automobilima u celokupnoj akciji, a njihov broj je za vrlo kratko vreme porastao na preko 300 automobila. Za ove automobile morao se razraditi
tačan sistem vožnje. Hiljade letaka podeljeno je protestantima. Na lecima
su bile navedene liste 48 stanica u polasku i 42 stanice u povratku. Već
nakon nekoliko dana ovaj sistem je bio začuđujuće dobro uigran.
Ali, crnci su bili toliko prožeti duhom protesta da su nekada, bez oklevanja,
kretali na posao čak i pešice. Hodanje je za mnoge postalo simbol
delovanja cele kampanje. Broj vozača i njihovih automobila povećao
se i zbog još jednog nepredviđenog razloga. Mnoge bele žene, iako su
podržavale segregaciju, nisu htele da otpuštaju svoje crne sluškinje, jer bi
to značilo više posla za njih same u kući, Tako su ove crne sluškinje
bile ujutro od strane poslatog vozača sačekane u svojim stambenim
oblastima i isti taj vozač ih je navečer vraćao kući.
[Početak
stranice]
Više od 25 ljudi zaposleni su kao stalni vozači.
Radili su 6 dana u sedmici. Na većini stanica bili su ljudi koji su brinuli
za to da sve prođe bez problema i da putnici uđu u pravi automobil.
Auto-pool je bio odlično organizovan, ali je mnogo koštao. Troškovi MIA-e
porasli su na 5000 dolara mesečno. Vremenom je rad ureda MIA-e postao
tako opširan da se moralo zaposliti 10 stalnih radnika. Celokupan projekat
finansirao se od donacija koje su stizale iz svih delova Amerike, ali i iz
prekookeanskih zemalja.
"Da bi se jedan pokret izdigao do određene visine, najpre su
potrebni ljudi koji pripadaju tom pokretu. Za to je opet potrebna ideja, koja
će ih oduševiti i koje će se čvrsto držati. Osim toga neophodna
su otvorena vrata između naroda i vođa. Sve to bilo nam je na
raspolaganju u Montgomeriju." Nenasilni otpor postao je metoda po kojoj
je pokret radio, ljubav je bila ideja koja je sve iznela na svojim plećima.
Stalno su održavani veliki skupovi u crkvama, koje su već nekoliko
sati pre zakazanog početka bile pune. Večer za večeri sudionici
skupova su pripremani na to da vole umesto da mrze i da ako je sila potrebna,
onda da rađe trpe nasilje nego da ga oni nanose. Od samog početka
ljudi su zadivljeno reagovali na ovu ideju. Crno stanovništvo Montgomerija
zaista je bilo spremno da krene novim putem do prevladavanja krize u rasnim
odnosima.
Iako je protest bio već uspešan, gradski oci i autobuski poduzetnici bili
su uvereni da će trajati svega nekoliko dana. Ali kada su autobusi
ostajali prazni čak iako je napolju padala kiša, ovi su pokazali spremnost
za pregovore. Ipak, pregovori su sve u svemu bili bezuspešni. "Ako
prihvatimo uslove crnaca", rekao je jedan autobuski poduzetnik - "onda
će se oni hvaliti time da su postigli pobedu nad belcima, a to sebi ne
želimo dozvoliti" Pri tome su gradski oci i autobuski poduzetnici ostajali
pri svom mišljenju da je ukidanje zakona o rasnoj podeli bilo nemoguće.
[Početak
stranice]
Gradska komisija je potom pokušala da uz pomoć
jednog trika prekine bojkot koji su crnci provodili. Oni su u novinama objavili
da je izvestan broj duhovnih i prominentnih crnaca s njima postigao izvesne
dogovore. Ipak, MIA je brzo reagovala. Svi crni sveštenici i crkvenici pozvani
su telefonom i zamoljeni da na nedeljnoj molitvi u svojim crkvama kažu da se
protest nastavlja. Kružnom vožnjom kroz noćne klubove i kafane u kojima
su se skupljali crnci, oni su informisani da je ovo lažna vest. Posledica
ovakve brze reakcije bila je da su autobusi i sledećeg dana ostali prazni.
Pošto je ovaj lažni manevar propao, gradski oci su izgubili dobar glas.
Ne samo da ih se nadmudrilo, nego je i njihov kredibilitet doveden u pitanje.
Gradski oci sad su posegnuli za čvršćom politikom. Dolazilo je do hapšenja
zbog malih ili beznačajnih kršenja saobraćajnih propisa. Vozači
auto-pool-a bili su zadržavani svuda u gradu, od njih je tražena vozačka
i saobraćajna dozvola, pitali su ih gde rade i sl. Onima koji su hteli
povesti stopere rečeno je da je ovo zakonski zabranjeno. Tako je auto-pool
na neki način zaustavljen. Bombaški napad na kuću M. L. Kinga još je
više zaoštrio ionako napetu situaciju. Crncima je bila puna kapa. Bili su
spremni da na silu odgovore silom.
Ipak, uticaj Martin Luter Kinga u međuvremenu je bio toliko jak, da
je on uspeo ovo sprečiti. "Ako imate oružje kod sebe, vratite ga
odmah kućama. A ako nemate oružja, nemojte ga ni nabavljati. Ovaj problem
ne možemo rešiti nepoštovanjem i uzvraćanjem nepoštovanja. Mi na silu
moramo odgovoriti nenasiljem."
Kada je suprotna strana primetila da upotrebom sile nije postigla ništa, prešla
je na masovna hapšenja. Stari zakon, koji je navodno zabranjivao bojkot ponovo
je prizvan u život. Jedan pristrasni sud bojkot autobusa proglasio je kršenjem
zakona. Preko stotinu crnaca bilo je optuženo. Ali crnci nisu dozvolili da ih
to uzdrma. Pohrlili su ka zatvorima da ih tamo uhapse. Nekad vrlo strašljiv
narod, jednostavno je bio preobražen u nešto drugo. Oni koji su ranije drhtali
pred slovom zakona sada su bili ponosni na činjenicu da ih se hapsilo jer
su se zalagali za slobodu. I Martin Luter King je uhapšen, optužen je za kršenje
zakona koji zabranjuje bojkot u državi Alabama i osuđen na 500 dolara novčane
kazne.
[Početak
stranice]
Ipak, i ovaj pokušaj da se protest zaustavi je
propao. Umesto da pokret umire, metode suprotne strane su postigle kontra-efekat.
MIA je sada postala još aktivnija slanjem zahteva Saveznom distriktnom sudu
Sedinjenih država u kojem je zahtevala ukidanje segregacije u autobusima. 4.
juna 1956. godine suci su odlučili da je segregacija u autobusima u državi
Alabama protuustavna. Advokati Montgomerija uložili su žalbu Višem saveznom
sudu. Boj još nije bio dobijen.
U međuvremenu, stalno se pokušavalo sa blokadama auto-pool-a. Osiguravajuća
društva su se nećkala da li će ili neće osigurati automobile,
obzirom da je, navodno, rizik bio velik. Ugovor o osiguranju sa firmom "Lloyds"
iz Londona rešio je i ovaj problem.
E, onda je trebalo zakonski zabraniti auto-pool, pošto je to bilo sredstvo
javnog prevoza i privatno poduzeće koje je radilo bez dozvole i
koncesije.
U ovoj teškoj situaciji došla je odluka Višeg suda, u kojoj se kaže da je
segregacija u autobusima bila protuustavna. Više od 12 meseci crnci su održali
u kontinuitetu nenasilan protest, dok nisu postigli pobedu.
[preuzeto iz: Günther Gugel, Mi nećemo
smekšati. Iskustva sa nenasiljem. Praktični uvod, Udruženje za
mirovno-pedagoški rad e.V., Tübingen 1996., 62ff.]
[Početak
stranice]
|
