"I Still Have A Dream" — Martin Luter King i njegovo značenje za nas danas  [Izvod iz referata Dr. Heinrih V. Grosea povodom 70. rođendana Martin Luter Kinga]

[Početak stranice]

4.aprila prošle godine po 30-ti put obilježen je dan kada je ubijen Martin Luter King. U proleće 1968. godine King se priključio štrajku crnih radnika koji nisu bili plaćeni za svoj rad u Memfisu/Tenesi. Kada je izgovarao crkvene pesme naveče 4. aprila na jednom zaista masovnom skupu, ubijen je od belog rasiste. King je umro kao 39-togodišnjak (...) Ubijen je u momentu kada je njegova popularnost bila prilično opala. On više nije spadao među deset osoba kojima su se svi Amerikanci divili. Nekada nazvan "Apostolom nenasilja" nosilac Nobelove nagrade je u poslednje dve godine života za mnoge postao "nepoželjna osoba". Jer on je oštro kritikovao SAD - političare, provodio borbu za prava onih koji su u društvu bili oštećeni i odobravao masovne akcije civilnog neposluha.   

Danas se isti taj Martin Luter King u SAD-u zvanično slavi kao nacionalni heroj. Od 1986. godine tamo se svakog 15. januara (na njegov rođendan) slavi nacionalni praznik. King se ubraja među deset osoba kojima se u londonskoj Vestminister-crkvi odaje počast kao "hrišćanskoom paćeniku 20. veka". (...) S vremena na vreme postoji opasnost da se sećanje na Kinga pretvori u običan kliše. A kliše vodi tome da se "nenasilnom paćeniku" uskrate njegove političke perspektive i da se ublaži ono što nam je u nasleđe ostavio kao zavet. Onda je malo toga što može govoriti o "opasnom sećanju" (J.B. Metz). Tako da se i mi sami moramo upitati: kojeg se to M. L. Kinga mi sećamo? Da li na njegovo delo gledamo sa divljenjem, ali istovremeno kao na nešto što je već prošlost? Ili nas on inspiriše i hrabri i u rešavanju problema današnjice? 

Ipak, najpre bih se vratio pitanju: ko je bio Martin Luter King, Jr.? On je rođen 15. januara 1929. godine kao sin crnog batističkog sveštenika Martin Luter Kinga i njegove supruge Alberte Vilijams King u Atlanti/Džordžija. Iako je odrastao više čuvan od vanjskih uticaja u jednoj prilično dobrostojećoj porodici, već u mladosti je imao priliku da se identifikuje sa sudbinom svoje crnačke braće i sestara. Imao je priliku da dobije obrazovanje koje je bilo dostupno samo malom broju Afro-Amerikanaca. Od 1948. do 1954. studirao je teologiiju na Univerzitetima na severu SAD-a. 1954. godine sa 25 godina preuzeo je službu sveštenika u Montgomeriju/Alabama. (time se odlučio protiv karijere na Univerzitetu koja mu je isto tako bila dostupna i omogućena) Već sledeće godine King - čije se bavljenje pacifizmom i nenasiljem svodilo samo na teoretski dio - se našao pred praktičnom situacijom kada je u Montgomeriju, koji je bio rasistički uređen grad, došlo do spontanog bojkota gradskih autobusa u decembru 1955. godine. Obeshrabreni crnci nisu više bili spremni da trpe šikantno ponašanje belaca u gradskim autobusima. Odbijali su da sede na sedištima samo u zadnjem delu autobusa, te - kad su sva ostala zauzeta - da i ta sedišta oslobode za belce. Pastor King koji je u Montgomeriju tada bio još uvek prilično nepoznat izabran je za predsednika Komiteta bojkota. Za njega je zapravo glasala činjenica da je u očima belaca još uvek bio "neispisan list papira". 

Ipak, King je ubrzo bio poznat gotovo celoj naciji kao zagovarač nenasilnog otpora. Kada je na njegovu kuću izvršen bombaški napad, on je prekljinjao svoje crne sapatnike: "Mi na silu moramo odgovoriti nenasiljem. Mislite na reči Hrista: Ko uzme mač u ruke, poginuće od mača. Isus nas poziva danas i poziva nas već stolećima: Volite svoje neprijatelje. Tako moramo živeti." King koji je kao i većina njegovih sunarodnjaka posedovao oružje za odbranu ( i koji je uzaludno tražio dozvolu nošenja oružja sa sobom u automobilu), sada je pozivao sve da oružje, ukoliko ga poseduju, ostave kod kuće. 

Crnci su održali bojkot više od jedne godine, iako su patili pod raznim pritiscima i pokušajima da se slomi njihov otpor. Konačno su dobili ukidanje rasne podele u sredstvima javnog saobraćaja u gradu. Ovaj bojkot predstavljao je početak Pokreta za ravnopravnost građana koji se proširio na sve južne države Amerike.

[Više informacija o bojkotu autobusa naći ćete na stranici Montgomeri]

Većina boraca za građanska prava poticala je iz crkvenih zajednica. Njihov cilj - ukidanje zakona o rasnoj podeli u javnim ustanovama - pokušali su da ostvare nenasilnim metodama: demonstracijama, akcijama "sit-in", molitvama, bojkotima i navalom u zatvore. U crkvama su uvežbavali nenasilni otpor uglavnom uz pomoć socio-drama. 

[Početak straniec]

King je nenasilje interpretirao kao "Hrišćanstvo u akciji".  "Duh i razlozi za pokret", prema Kingu - "potiču su od Hrista, dok je metoda Gandijeva." "Gandi je bio prvi čovek u istoriji koji je Isusovu etiku ljubavi izdigao od obične metode davanja i primanja među ljudima do moćne socijalne snage " U svom osvrtu na bojkot autobusa iz Montgomerija King je identifikovao osnovne aspekte nenasilne akcije:

1.) "Nenasilni otpor nije metoda za kukavice. Pruža se otpor. A ako neko ovu metodu upotrebljava zaista zato što se plaši ili što mu nedostaju instrumenti za nasilnu akciju, onda on zapravo ne radi u duhu nje same, dakle, ne pruža nenasilni otpor."
2.) Nenasilni otpor ne želi "uništiti ili obeshrabriti protivnika ... cilj je pomirenje." 
3.) Neanasilnom otporu pripadaju "spremnost da se otrpi obeshrabrenje, bez želje da se nekome sveti, spremnost da se prihvate udarci, a da se ne uzvrati...
Nezaslužena patnja je razrešenje. U patnji je velika odgojna i preobražajna snaga." 
4.) Nenasilni otpor počiva na "ubeđenju da univerzum stoji na strani pravednosti. Pa shodno tome onaj ko veruje u nensilnost, veruje i u budućnost."  

1960.  godine King je postao pomoćni sveštenik u crkvi svog oca, u Ebenezer baptističkoj crkvi u Atlanti. Time je imao više vremena za svoj angažman u Pokretu za građanska prava. Nakon bojkota autobusa Montgomerija usledile su brojne nenasilne akcije u južnim gradovima i državama Amerike. Poznata je postala kampanja koji je vodila i provela "Southern Christian Leadership Conference" (SCLC - "hrišćanska vodeća konferencija u južnim državama"), pod vođstvom M.L. Kinga. Ova kampanja održala se od 1961. - 1965. u Albaniju, Birmingem i u Selmi. Njen rezultat: U javnim ustanovama rasna podela je bila uveliko ukinuta. Broj Afro-Amerikanaca sa pravom glasa je naglo porastao. Pre svega, mnogi od njih su dobili novi osećaj samopouzdanja i svoje vrednosti te mogli dalje "putem krenuti uspravni".   

1964. - kao 34-ogodišnjak! - King je dobio Nobelovu nagradu za mir. U svom zahvalnom govoru on je rekao: "Nenasilje je odgovor na odlučujuća politička i moralna pitanja našeg vremena - potreba, da ljudi prevaziđu silu i tlačenje, a da ne nađu utočište u toj istoj sili i tlačenju."

[Celokupan tekst  govora naći ćete na stranici Nobelova nagrada]

Upotrebu nenasilne metode King je shvatao kao oslobođenje od prisile da se imitiraju vladajuće vrednosti društva u kojem je živeo, odnosno, zapadnjačke industrijske nacije. Pokušao je probiti taj krug sile. Nadao se da će nenasilnim akcijama uvući svoje protivnike u političke procese. Uvek je ponavljao: Nenasilje treba da bude oslobođenje kako tlačenih tako i tlačitelja. 

Obzirom da se istupanje za nenasilje često smatra smešnim, ja želim da naglasim: King ni u kom slučaju nije bio naivan, "etičan i moralan" sanjar. On nije bio slep za institucionalizovanu silu, silu postojećih odnosa. Tako je ukazivao i na to da je čak i postojanje geta ili nezaposlenost, da i te dve komponente u određenom smislu za one koji su potlačeni predstavljaju nasilje i silu. On je oštro kritikovao političare koji su s jedne strane podržavali Vijetnamski rat, a sa druge strane stanovnike crnačkih geta upozoravali na nenasilje. Onaj ko se poziva na nenasilje da bi održao nasilne i tlačiteljske odnose naspram kritične manjine, ne može računati niti se pozivati na M. L. Kinga! 1967. godine u jednoj Božićnoj molitvi King je objašnjavao: "Mi smo isprobali značaj i značenje nenasilja u našoj borbi za pravednost među rasama u SAD-u, ali sada... došlo je vreme da se nenasilje isproba u svim slučajevima konflikta među ljudima, a to znači nenasilje i na međunarodnom nivou." (...) 

King i njegovi saborci primer su iskustva koje kaže: Tamo gde se ljudi nađu i nenasilnim akcijama pruže otpor nepravednim uslovima u kojima žive da bi na taj način obzanili konflikte, tamo ljudi mogu računati s tim, da će čak i kao manjina uticati na promene. Naravno to ih ne čuva od iskustava koja će sigurno morati napraviti, a to su i neuspesi. Ali, nama nije potrebno i ne treba to sebi da dozvolimo, da u ovo vreme postanemo još tvrdokorniji. Mi želimo i možemo da se umešamo u konflikte našeg vremena, da bismo se približili cilju veće pravednosti. Pokret koji je predstavljao King stalno se pozivao na osnovna ljudska prava i ustavne principe, koje sadrži Ustav SAD-a: "Be true to what you said on paper!" ("Učinite istinitim, ono za šta ste se pismeno obavezali!") dovikivao je svojim belim zemljacima. Ja sam ubeđen da mi od Kinga možemo naučiti ukoliko razvijemo "ustavni patriotizam", koji nas s jedne strane štiti od toga da nemamo poštovanja prema osnovama našeg zakona, Ustava i pravne države, a s druge strane nas ohrabruje da ustavno-pravno zahtevamo, odnosno branimo ljudska i osnovna prava sadržana u Ustavu. 

[Početak stranice]

Ako sebi postavimo pitanje o aktuelnosti Kingovog značenja za nas danas, onda nije dovoljno ako se samo prisetimo njegovih stvaralačkih metoda i principa nenasilja. Onaj ko danas pita za značenje Kinga za nas - 30 godina nakon njegove smrti - ne sme isključiti izražavanje i akcije Kinga u poslednjim godinama života, tzv. "kasnog" Kinga od 1966.-1968. Inače će od Kinga brzo postati "apostol nenasilja", usamljeni "svetac". Kakva je razlika između "kasnog" Kinga (1966.-1968.) i "ranog" Kinga (1955.-1965.)?

Kada je King nakon velikih nemira u getima 1965. godine povukao prvu bilansu prvog desetleća postojanja Pokreta za građanska prava, morao je doći do zaključka: Situacija Afro-Amerikanaca u getima velikih gradova na severu Amerike se pogoršala. U njihovoj situaciji koja je uključivala ekonomsko zapostavljanje, veliku stopu nezaposlenosti, užasne stambene uslove i uslove školovanja, ukidanje zakona koji su podsticali rasnu podelu u javnim ustanovama malo se ili gotovo ništa promenilo. Oprobane i hvaljene metode nenasilja ovde su ostale bez ikakvog uticaja.

[Početak stranice]

a) Problem siromaštva

King je sada težište kritike sa problema rasizma usmerio ka problemu siromaštva. Njemu je bilo jasno da problem siromaštva ima međunarodne dimenzije. "Nama na Zapadu, pre svega, mora biti jasno da su siromašne zemlje sveta siromašne upravo zato jer smo ih mi političkim i privrednim kolonijalizmom opljačkali". King se zbog toga zalagao za "revoluciju vrednosti" u zapadnjačkim industrijalizovanim nacijama. "Moramo što je pre moguće početi s tim da se od društva koje je orentisano k produktu okrenemo k društvu koje je orentisano k čoveku. Ako se mašine, kompjuteri, profit i vlasnička prava smatraju važnijim od ljudi, onda više niko neće biti u stanju da pobedi gigantski trio rasnog ludila, materijalizma i militarizma. Očigledno je naša obaveza, da preuzmemo ulogu dobrog Samarićanina za sve one koji su ostali ležati na ovome putu. Ali to je samo početak. Jednoga dana moramo shvatiti, da se celi put u  Jeriho mora promeniti, da na njemu muškarci i žene ne bi trpeli udarce, ne bi bili iskorišteni i opljačkani, dok se nalaze na svom životnom putu. ... Prava revolucija vrednosti jaz između bogatstva i siromaštva posmatraće sa velikom brigom i nemirom ... narod, koji već godinama daje više novca za izgradnju vojno-sigurnosnih ustava, nego za socijalne reforme, približava se duhovnoj smrti." King je bio ubeđen: "Građevina koja u kojoj borave prosijaci, mora biti nanovo izgrađena" 

Nekoliko meseci pre smrti King je razvio plan političke mobilizacije svih onih koji su bili neprivilegovani u Americi. "Kampanja siromašnih" ("Pool People's Campaign") trebala je da konfrontira građane SAD-a sa siromaštvom u njihovoj sopstevnoj zemlji. Akcije planirane za proleće 1968. trebale su najpre ujediniti siromašne iz svih etničkih grupa. Cilj akcije bio je "Moć siromašnih" ("poor people's power"). (...)

[Početak stranice]

b) Kingova kritika Vijetnamskog rata

Od kraja 1966. King je stalno govorio o vezi između rasizma, siromaštva i rata: "Moramo shvatiti da zlo rasizma, privredno iskorištavanje i militarizam, svi zavise jedno o drugom." Spoznaja o ovoj uzajamnoj vezi Kinga je odvela među prve redove protivnika Vijetnamskog rata. Najpre je oklevao, iako je bio član "pacifističkog savaza za pomirenje", da se javno izjasni protiv rata u Vijetamu. Vodeće snage Pokreta za građansku ravnopravnost s pravom su se plašile da bi im mogla biti uskraćena finansijska podrška belih liberala, ukoliko King bude oštro kritikovao vladu. Zato su se mnogi Afro-Amerikanci plašili da će im neko prebaciti da nisu pravi patrioti. King je prekinuo ovu tradiciju, jer je bio ubeđenja: "Dolazi vreme u kojem šutanje znači izdaju". "Ja lično godinama sam upražnjavao i njegovao nenasilje. Zar ne bih bio nekonsekventan, ako se ne bih izjasnio protiv rata u Vijetnamu?" 

Tačno godinu dana pre smrti King je pojasnio riverzendnu Crkvu u jednom značajnom govoru u New Yorku: "Ja moram ostati veran svojim ubeđenjima, zajedno sa svim ljudima koji su deca živoga Boga. Ovaj poziv na bratstvo prevazilazi rasnu pripadnost, naciju ili veru. Jer ja verujem da našem Ocu posebno oni među nama koji pate, koji su potlačeni, nepoštovani i bespomoćni, leže na srcu, ... dolazim ovamo da progovorim u njihovo ime. Naš je zadatak da govorimo u ime slabih, u ime onih koji nemaju glasa (‚to speak for the voiceless'), za žrtve naše nacije, za one koje ona naziva neprijateljima. Jer ni jedno objašnjenje koje nam ponude ljudi, ne može njih učiniti ničim manjim do našom sopstvenom braćom." 

King je bio spreman da plati cenu za svoju "stvaralačku neprlilagodljivost". Jedan od predsednikovih savetnika objasnio je da su Kingovi govori tačno "na liniji komunista". Izdavači "Life Magazina", koji su nakon Kingove smrti odmah publikovali jedno izdanje u sećanje na Kinga, nakon Kingovog govora u Riverside-crkvi napisali su, da je govor bio "demagoški isprazan, te da je zvučao kao manuskript za radio Hanoj". (...)

[Početak stranice]

c) Ekumenska dimenzija Kingovog delovanja i njegovih govora 

Ako se zapitamo o značenju Kingovog nasleđa za nas, osim njegove filozofije i prakse nenasilja, te pored njegovog ukazivanja na zajdničku nit između rasizma, siromaštva i rata, moramo promatrati i treći aspekt: ekumensku dimenziju Kingovog delovanja i razmišljanja. S pravom je crni bapristički sveštenik nazvan "prorokom ekumenskog hrišćanstva". Hteo bih ovo da dopunim sa nekoliko primera Kingovog ekumenskog i angažmana koji prevazilazi granice konfesije: 

U osvrtu na bojkot autobusa Montgomerija, King je napisao: "Aspekt vredan pomena u pokretu Montgomerija je činjenica da su baptisti, metodisti, luteranci, presbejci, episkopali i svi drugi, da su zajedno došli sa namerom da prevaziđu denominacionalne granice ... Oni ... su pevali i molili se zajedno u zajedničkoj borbi za slobodu i ljudsko dostojanstvo." Program za tzv. Marš na Vašington godine 1963. razradili su zajedno vodeći ljudi Pokreta za građanska prava sa predstavnicima sindikata i sa po jednim predstavnikom protestantske, katoličke i jevrejske verske zajednice. Nakon Marša jedan novinar iz SAD-a je zaključio, da je "marš približio jednu drugoj tri vodeće religiozne zajednice ove zemlje više, nego i jedno pitanje o kojem su razgovarali u mirnodopskim uslovima." 

U udruženju "Clergy and Laymen Concerned About Vietnam" ("Duhovnici i laici zabrinuti za Vijatnam"), u čije je predsedništvo ušao i King, angažovali su se parosi, sveštenici, rabini i pripadnici njihovih zajednica u zajedničkoj borbi protiv rata u Vijetnamu. Ovo udruženje bilo je slika "nove ekumene" belih i crnih katolika, protestanata, Jevreja, čiji zajednički interesni momenat predstavlja političko-praktična primena biblijskog svedočenja o miru. Obrazovanju ove nove ekumene nije doprineo interes upravno-tehničkog ili doktrinalnog jedinstva konfesija, nego zajedničko zastupanje elemantarnih interesa onih koji su na neki način oštećeni ili potlačeni - u ovom slučaju (pretežno nehrišćana) ljudi u Vijatnamu. 

[Početak stranice]

d) Kingovo shvatanje crkve: "Voice of the Voiceless"

Najvažniji zadatak crkve King je video u tome da ona bude "glas onih koji nemaju glasa (voice of the voiceless)." To znači: Prvi zadatak hrišćanske crkve je da se stavi na stranu onih koji su potlačeni ili nemoćni, ali ne praćenje interesa njihovih organizacija. Predstavnici crkve moraju javno imenovati onu nepravdu o kojoj se ćuti ili koja se ignoriše. Crkva kao "glas onih koji nemaju glasa" u javnosti istupa za prava obeštećenih, sa ciljem da svi uzmu učešća u političkim procesima odlučivanja i da uživaju u dobrima i blagodetima zemlje.

Ovakvo shvatanje crkve Kinga i njegove saradnike učinilo je pripadnicima Crkve Isusa Hrista. Tako je King u osvrtu na afro-američki pokret za slobodu govorio o "mnogim ljudima koji su bili sa nama od početka borbe, ... koji su bili prave apoteze (slike Boga) hrišćanske vere ... neki od njih su članovi crkve, ali mnogi od njih to nisu." "Neke crkve", po Kingu - "shvataju da one da bi u moralnom smislu imale snage, moraju proglasiti jednakost zapovešću. Osnova za savez sa njima je jaka i trajna. Ali za crkve koje izbegavaju ovo pitanje ili ga zaobilaze, koje su u socijalnim i privrednim pitanjima neme ili plašljive, mi smo samo stranci, čak iako pevamo iste korale u slavu Bogu."  

[Početak stranice]

e) Kingov san: "I Have a Dream"

Da je u tradiciju crnih baptista u južnim državama bio ukorenjen ekumenski King to nije bio slučaj. Njegovo razumevanje hrišćanske egzistencije koje je prelazilo konfesionalne granice, imalo je za posledicu njegov "san". I time dolazim do jako bitnog aspekta Kingovog značenja za nas danas: Kinga je pokrenuo jedan "san". Ovaj san ticao se pre svega amaričkih crnaca i njihovih protivnika, što dolazi do izražaja i u poznatom govoru iz 1963. u okviru Marša na Vašington:

"Ja imam san da će se jednog dana ova nacija izdići iznad same sebe i živeti po pravom kredu njenog postojanja: "Za nas je ova istina sama po sebi razumljiva: da su svi ljudi stvoreni jednaki."

[Celokupan tekst poznatog govora "I Have a Dream" naći ćete na stranici san]

Ja imam san da će jednog dana sinovi ranijih robovlasnika zajedno sa nama moći sedeti za istim bratskim stolom na  crvenim brdima Džordžije. Imam san da će jednog dana i sama država Misisipi, u kojoj vlada nepravednost i gde ona s plamenom tlačenja živi svojim punim bićem, imam san da će se i ta država jednog dana pretvoriti u oazu slobode i pravednosti. Imam san da će moje četvero dece jednoga dana živeti u društvu u kojem se niko prema njima neće ponašati ovako ili onako zbog boje kože, nego da će ih tretirati onako kako to oni svojim karaktreom zasluže."

U toku trinaestogodišnjeg javnog delovanja Kingov san se proširio i narastao od nacionalno ograničenog cilja jednakosti crnaca u njegovoj zemlji, do vizije jedne "beloved community" celog sveta, do "svetske kuće", u kojoj svi ljudi žive bratski oslobođeni od zla rasizma, siromaštva i militarizma. Shodno tome on je zahtevao: "Naša verna obećanja (loyalties) moraju postati ekumenska (ecumenical), ona ne smeju biti regionalno ograničena (sectional). Svaka nacija sada mora razviti obavezu prema čovečanstvu koja prelazi granice malih država." "Naša verna obećanja moraju prevazići našu rasu, naš klan, naš razred i našu naciju (transcend), a to znači: Mi moramo razviti svetsku perspektivu." 

"Kuća sveta", "Bratski stol, "Beloved community", "Hvaljena zemlja", "Izvori Egipta" - sa ovim i još mnoštvom drugih intergativnih slika, u koje je King sažeo nadu i čežnju onih koji su ga slušali, uticao je na to da se razgradi osećaj nemoći naspram datih političko-socijalnih odnosa. Ove slike imaju mobilizirajuću snagu, jer one prelaze preko tračnica loše sadašnjosti. Kingov san bio je "san ka napred"  (E. Bloch). (...)

[Počatak stranice]

Ako se pogleda 13 godina Kingovog javnog rada, onda je jasno: On je bio čovek na jednom putu. Kao budan i osećajan čovek on je na svom putu primao mnoge uticaje koji su uslovili razvoj njegovog razmišljanja i delovanja. U Montgomeriju je najpre zahtevao učtivo ponašanje prema crncima u sredstvima javnog saobraćaja, o ukidanju zakona segregacije nije bilo reči! Trinaest godina kasnije King se odvažio da organizuje masovne akcije civilnog neposluha pred sedištem vlade. Iako je 1964. godine kao nosilac Nobelove nagrade dobio veliko javno priznanje, dve godine kasnije reskirao je sve to zbog svoje profetske kritike moćnika.

Martin Luter King nije bio nekontroverzan junak. Krajem života više puta izrazio je strah da bi se njegov san mogao pretvoriti u noćnu moru (nightmare). Samo smrću bio je sprečen da u Ebenezer baptističkoj crkvi održi govor čija je tema glasila: "Zašto bi Amerika mogla otići u pakao" ("Why America May Go to Hell"). King koji je bio poznat po svom humoru često je bio depresivan. Isti onaj čovek koji je za ostatak sveta predstavljao nedodirljivi moralni autoritet, patio je od osećaja krivice, zbog veze koju je imao van braka, mučila ga je sumnja u sebe samoga. FBI, koji ga je saslušavao, označio ga je kao čoveka sklonog samoubistvu! 

Ja pretpostavljam da nam je King mnogo bliži u svojim oprečnostima i kontroverzama, nego u slici King-kulta. (...) I nakon tri desetleća od njegove smrti njegova vizija bratske svetske zajednice nije postala realnost. Ali ako mi - sećanjem na njega dobijemo hrabrost - "da govorimo u ime onih koji nemaju glasa", njegov san je živ među nama.  

[Početak stranice]

Teme:  Ljudska prava  I  Uzori  I  Demokratija  I  Partije  I  Evropa  I  Globalizacija  I  Ujedinjene nacije  I  Održivi razvoj

Metode:    Politička didaktika    II    Pedagogija mira    II    Metode

     

Ovu online ponudu političkog obrazovanja razvila je agora-wissen, študgartsko društvo za političko opismenjavanje putem novih medija (GbR). Ukoliko imate pitanja ili nekih sugestija, molimo Vas da nam se obratite.