|
|
|
| Salz-marš 1930. 1930. godine Gandi je počeo novu Satjagraha-kampanju. Gandi i njegove pristalice krenuli su iz Ashram Ahmedabada na put do Arapskog mora koje je bilo udaljeno preko 200 milja. Tamo je hteo prikupiti nekoliko nanosa soli iz okeana. Ova akcija bila je žarište kampanje građanskog neposluha pri čemu je najpre pogažen državni monopol nad solju. Pre početka akcije Gandi je poslao pismo zastupniku kralja. "Dragi prijatelju (...) ja englesko gospodarstvo držim za prokletstvo (...) nemam nameru da ijednom Englezu učinim nešto nažao, niti da oštetim legitimne interese, koje svako od njih sledi ovdje u Indiji (...). Moja namera nije ništa drugo, nego da engleski narod na nenasilan način prosvetlim i da im objasnim kakvu nepravdu čine ovde u Indiji. Nemam nameru da povredim vaš narod. Više bih mu voleo služiti jednako kao i mom sopstvenom narodu (...)" Ipak, zastupnik kralja nije mu odgovorio. 11. marta 1930. godine Gandi je održao zajedničku molitvu pre početka marša. "Posle svega što sam doživeo u poslednje dve sedmice, sklon sam poverovati da struja onih koji su spremni da pruže građanski neposluh neće biti razarajuća. Ipak, ne dopustite ni najmanju iskricu ili znak da želite prekršiti mir, čak ni onda ako svi budemo uhapšeni. Odlučili smo da sve snage usmerimo ka provođenju isključivo nenasilne borbe. Ne dozvolite da neko iz srdžbe učini nešto nepromišljeno. To je moja nada i stalna molba. Samo želim da ove moje reči dospeju u svaki kut ove zemlje." Akcija se trebala proširiti na celu Indiju. Gde god je to bilo moguće trebalo je započeti sa građanskom neposlušnošću usmerenom ka postojanju poreza na sol. Bilo je protuzakonito proizvoditi sol, gde god su postojali uslovi za to. Posedovanje i prodaja krijumčarene soli (prirodna so i slana zemlja bili su obuhvaćeni ovim zakonom) bila je isto tako protuzakonita. Svako ko je prodavao ovakvu so, mogao je biti kažnjen. Uzeti nešto od prirodnih naslaga soli sa obale mora i dalje poslovati sa tim bilo je takođe protiv zakona. Za provođenje akcije Gandiju su na raspolaganju stajali dobro obrazovani i brojni sledbenici Satjagrahije, dobro školovani za nadgledanje i propagandu u širokim masama. Oni su se držali zajedno po osnovu zajednički položene zakletve i životnih pravila Ashram, koja su obuhvatala tri tačke: molitvu, tkanje na vretenu i vođenje dnevnika. Imali su jedinstvenu odeću (jednu vrstu uniforme) i nosili su kape kakve se dobijaju u zatvoru. Nakon 24 dana marša i dolaska na Indijski okean Gandi je podigao šaku soli - signal, da se svuda na sub-kontinentu učini isto. Sirovinu su preneli u unutrašnjost zemlje gdje su je dalje nastavili prodavati. Preko 50.000 Indijaca završilo je u zatvoru, jer su se oglušili o zakone o soli. Cela akcija protekla je bez nasilja vrednog pomena, upravo to je potaklo policiju. Izveštaj engleskog novinara Webb Millera, koji je pratio sukobe postao je klasični primer Satjagrahaje u njenom najjačem borbenom izdanju. 2.500 dobrovoljaca mirno su marširali na rudnike soli u Dhrasanau: "U potpunoj tišini Gandijevi muškarci su se izdvojili napred i zaustavili se otprilike 100 metara pre barikada. Odabrana kolona iz ove mase izdvojila se, napravila red i krenula prema zaštiti od žičane ograde. (...) Na zapovest veliki broj domaćih policajaca krenuo je ka koloni koja je mirno marširala prema njima i bujica udaraca policijskim palicama sjurila se na njihove glave. Niti jedan od ljudi koji su marširali prema rudniku ne podiže čak ni ruku da bi se odbranio od udaraca. Kao pogođene kugle padali su na tlo. Odande, gde sam ja stajao, mogao sam čuti zlokobno krckanje polomljenih lobanja. Masa ljudi koja je čekala, čudila se i pri svakom udarcu dunoko udisala zrak, svi kao jedan. Oni koji su bivali udareni, padali su na tlo, bez svesti ili povijajući se sa slomljenim lobanjama i ključnim kostima. (...) Oni koji su da tada bili zaštićeni u masi, opet se izdvojiše u jedan red i počeše marširati, dok i njih ne izudaraše. Ravnomerno su koračali napred, sa podignutim glavama, bez ikakvog ohrabrenja muzikom ili glasnim povicima i bez mogućnosti da izbegnu teške povrede ili smrt. Policija je nastavila sa svojom akcijom i udarala je i mlatila i drugu kolonu koja je marširala prema njima. Nije bilo nikakve borbe, nikakvih zahvata, ljudi su jednostavno marširali napred dok ih ne bi pokosila kiša policijskih udaraca (...)" Nakon ove akcije muškarcima u uniformama, koji su se uprkos svom mogućem naoružanju osećali nezaštićeni, nije na um padalo ništa drugo, nego ono što svim uniformisanim muškarcima pada na pamet u sličnim situacijama kao "prirodna" reakcija: kad im nije uspelo da dobrovoljcima razbiju lobanje počeli su ih udarati u polne organe. "Sat za satom struje bessvesnih i krvavih tela nošene su na nosilima", pisao je Webb Miller. Šta su postigli sledbenici Satjagrahije? Nisu zauzeli rudnike; niti je Zakon o soli bio u celosti ukinut. Ipak, ovo nije bilo odlučujuće za celu kampanju, tako je bilo i mišljenje celog sveta. Satjagraha-kampanja pokazala je svetu perfektnu upotrebu novog instrumenta - mirne sile. [preuzeto iz: Günther Gugel, Mi nećemo smekšati. iskustva sa nenasiljem. Praktični uvod, Društvo za mirovnu pedagogiju e.V., Tübingen 1996., 51ff.]
|
|
Teme: Ljudska
prava I Uzori I Demokratija I Partije I Evropa
I Globalizacija I Ujedinjene
nacije I
Održivi razvoj
|
