Zivot

Mohandas Karamčand rođen je 2. oktobra 1869. godine u Porbandaru u državi Gujarat u Indiji. Bio je sin dobrostojeće porodice, koja je pripadala kasti trgovaca i time grupi trgovaca (Vaishyas). Njegov otac prihvatio je službu premijera u kneževini Rajkat. Oba roditelja bila su pobožni Hindusi. Sa trinaest godina Gandi je oženio jednako staru Kasturbai Nakanji. Kasturbai je, kao i svaka indijska žena tog vremena, zavisila od svog supruga. On ju je svakog momenta mogao izbaciti na ulicu čime bi ona bila isključena i iz društva. Shodno svešću o ovakvoj mogućnosti Gandi se u prvim godinama braka prema njoj tako i odnosio. Kasnije je priznao da je njegova supruga u prvim godinama braka morala da trpi mnogo zla koje joj je on naneo. Smrt njegovog oca i prvog deteta bili su odlučujući doživljaji za Gandija.

Gandi je hteo studirati pravo u Velikoj Britaniji. Porodica je nakon dugog oklevanja prihvatila njegovu želju. Kasta je ipak bila mišljenja da on u inostranstvu neće moći živeti "čisto". Iako je položio zakletvu u kojoj se obavezao da će živeti kreposno, da neće uzimati ni meso, ni alkohol, kasta mu je zabranila putovanje u inostranstvo. Obzirom da se Gandi usprotivio ovoj odluci kaste, bio je isključen iz iste.

1888. godine on je počeo sa studijem u Londonu. Pored toga vrlo pomno se bavio hinduizmom, islamom i hrišćanstvom. Pri tom mu je njegova hinduistička religija bivala sve važnija. Ipak, on je priznavao i druge religiije. Posebno je bio zadivljen onim što je odgovaralo i njegovom motu: na loše odgovoriti dobrim. Njegov koncept Satjagraha sve je više poredio sa ovim principima, da bi ga bolje mogao objasniti.

Kada se Gandi nakon završenog studija vratio u Indiju samo deo njegove kaste ga je opet prihvatio. Oficijelno on je i dalje bio isključen iz kaste. Svakome ko ga je prihvatio pretilo je isključenje iz kaste. Ubrzo je morao ustanoviti da po osnovu svog studija u inostranstvu nije stekao prave veze u svojoj domovini. Bez pomoći kaste bilo je jako teško otvoriti advokatsku kancelariju. Osim toga on je bio naviknut da ga se posmatra kao građanina sa britanskim znanjem. Međutim, britanske vlasti u Indiji ga nisu posmatrale kao sebi jednakog, zbog čega je vrlo brzo došlo do sukoba između britanskih službenika i Gandija.

Na ovakvoj osnovi on nije mogao stvarati svoju egzistenciju. Njegov stariji brat morao je izdržavati njega i njegovu porodicu tako da je odmah prihvatio mesto savetodavnog advokata u društvu u Južnoj Africi koje mu je ponudio poslovni prijatelj njegovog brata, jedan bogati trgovac. Bez porodice otputovao je 1893. godine u Južnu Afriku.

U Južnoj Africi Gandi je po prvi put iskusio diskriminaciju od strane belaca nad etničkim manjinama Indijaca. Za belce su svi Indijci bili Sammies ili Kulies, jednostavno nejednaki, nejednakopravni. Primeri diskriminisanja koje je Gandi morao otrpeti bili su više nego mnogobrojni. On nije mogao dobiti šišanje kod frizera, u sudnici nije smeo nositi turban, a nakon 21.00 sat nije smeo napuštati kuću bez dozvole od svog poslodavca. I to sve samo zato jer je bio Indijac. On samo po osnovu svoje boje kože i svoje religije nije mogao imati ista prava kao i belci.

Posebno velika nejednakost Indijaca primjećivala se u sredstvima javnog saobraćaja. Odatle poteče i najpoznatiji primer diskriminisanja koji je Gandi morao otrpeti u vozu u toku jednog poslovnog putovanja. Morao je iz Dubana u Natalu putovati u Pretoria u Transvaalu. Za vreme putovanja u voz je ušao i jedan belac. On nije hteo deliti kupe sa Gandijem. Kondukter je, nakon belčeve intervencije, uprkos važećoj karti za prvu klasu koju je Gandi posedovao, hteo poslati Gandija u odel za prtljag. Nakon što se Gandi tome usprotivio izbačen je iz voza.

Nakon što je Gandi ostvario neke poslovne uspehe te se mogao dokazati u indijskoj zajednici, imao je i više samopouzdanja te je pokušao da organizuje indijsku zajednicu. Organizovani su redovni susreti, Gandi je održavao svoje prve govore pred publikom. Njegov glavni cilj bio je kraj diskriminisanja Indijaca. Zbog toga je najpre pokušao da Indijce nagovori da se urednije oblače i da više paze na higijenu. On je bio uveren da se slika koju su Britanci imali o Indijcima mogla promeniti i da su Indijci mogli biti posmatrani i prihvaćeni kao ravnopravni.

[Više informacija o istoriji Južne Afrike naći ćete na stranici Južna Afrika]

Sam Gandi događaj je prepričao u svojoj autobiografiji ovako: Sedmog ili osmog dana nakon mog dolaska napustio sam Duban. Za mene je bilo rezervisano mesto u kupeu prve klase. Bilo je uobičajeno da se plati pet šilinga više ukoliko je neko hteo u kupeu pored mesta za sedenje imati i krevet. Abdullah Seth [Gandijev pretpostavljeni] hteo je da za mene rezerviše i krevet, ali zbog moje tvrdoglavosti, ponosa, a i zbog toga što sam hteo uštedeti, ja sam to odbio. Abdullah Seth me upozorio. "Pogledajte", rekao je, "ovo je drugačija zemlja od Indije. Hvala Bogu imamo dovoljno i možemo sebi to priuštiti. Nemojte se, molim Vas, ustručavati da kažete, ako Vam je nešto potrebno."
Voz je došao u Maritzburg, glavni grad Natala, oko devet sati uveče. U ovakvoj situaciji bilo je uobičajeno da se pripreme kreveti. Jedan službenik železnice došao je u moj kupe i pitao me da li želim krevet. Ja sam zahvalio i on je produžio dalje. Ali nakon toga u kupe je ušao jedan putnik i odmerio me od glave do pete. Video je da sam "obojen" i to ga je, očigledno, uznemirilo. Izleteo je napolje i odmah zatim došao sa jednim ili dvojicom službenika. Najpre niko nije progovarao ni reči, dok mi naposletku nije prišao treći službenik i rekao: "Pođite sa mnom, Vi morate u odelenje za prtljag!" "Ali, ja imam kartu za prvu klasu", odvratio sam. "To nema veze, kažem Vam morate u odelenje za prtljag." "U Dubanu su me ostavili da sedim u ovom kupeu, ja insistiram da i dalje ostanem u ovom kupeu." "Ne, to nije moguće", reče službenik "ovde morate izaći ili ja moram pozvati obezbeđenje da Vas izbaci van." "Da, to možete učiniti," odgovorio sam "ja odbijam da izađem svojevoljno." Obezbeđenje je došlo. Stražar me je uzeo pod ruku i izbacio me van.

1896. vratio se u Indiju. Sastavio je spise o položaju Indijaca u Južnoj Africi, koji su imali međunarodni odjek. Između ostalog kritikovao je "porez od tri funte", indijske radnike po ugovoru i njihove poslodavce. Proputovao je po domovini i susreo se sa političkim vođama Indije. U tome ga je mnogo podržavao i bio mu blizak prijatelj Gokhale, član INC-a. Kada je krajem godine zamoljen da dođe u Južnu Afriku odmah je otputovao sa porodicom.

Spisi koje je Gandi sastavio o položaju Indijaca u Južnoj Africi tamo su shvaćeni kao pozivanje naroda na ustanak. Postojao je strah od revolucije i infiltracije društva od strane Indijaca. Kada je Gandi sa još mnogo Indijaca stigao na parnom brodu do Natala, njegov ulazak je bio sprečen. Pošto je navodno na brodu izbila kuga, isti je stavljen u karantin 23 dana. Kada je konačno dobio odobrenje da napusti brod bio je gotovo linčovan od bele rulje. Samo je intervencija šefa policije i njegove žene spasila Gandija od sigurne smrti. Ipak, Gandi je odustao od progona počinioca. Po prvi put njegov princip da nikoga ne mrzi i da sve otrpi bio je primenjen.

On se bavio advokaturom i borio se za prava Indijaca. čak i van suda on se zalagao za svoje sunarodnjake. On je Indijcima u Južnoj Africi dao mogućnost glasa osnivanjem časopisa Indien Opinion (Indijen Opinion) 1904. godine, a nakon toga i osnivanjem Feniksove farme u Natalu, a kasnije i Tolstoj farme u Transvaalu. Služenje svom narodu i svojim sunarodnjacima bio je još jedan od njegovih pricipa. Kada je izbila kuga među indijskim radnicima, on se zaista žrtvovao i pružao im pomoć.

Za vreme Burskog rata 1899. i Zulu ustanka 1906. on je pokrenuo Indijce da se bore na strani Britanaca. Ovi su opet Indijcima dozvoljavali samo služenje u sanitetu. I sam Gandi služio je u sanitetu. On je to video kao građansku dužnost. Onaj ko je tražio svoja prava, morao se pridržavati i svojih obaveza. On se nadao da će time odobrovoljiti Britance i poboljšati prava Indijaca u Južnoj Africi.

Ova nada bila je prevara. Već 1907. godine donesen je zakon o registrovanju. Svi Indijci morali su se registrovati otiskom prsta, nakon čega su dobivali broj i prijavnicu boravka. Ove prijavnice boravka morali su uvek nositi sa sobom. Bez prijavnice boravka nije bio dozvoljen ulazak u Transval, koji je imao vladu koja se sastojala samo od Bura.

Gandi se nije registrovao. Većina Indijaca pratila je njegov primer. Osuđen je na dva meseca zatvora. Obratio se Generalu Smutsu i zahtevao da se ovakav zakon ne donosi. Kao protuuslugu svi Indijci bi se registrovali svojevoljno. Gandi se onda registrovao kao uzor ostalima, iako su ga njegovi zemljaci hteli u tome silom sprečiti. Većina Indijaca pratila ga je i u ovoj tački. Zakon je, ne obazirući se na sve to, ipak donesen. Ovaj korak potakao je prvu veliku Satjagraha-kampanju u toku koje su preko dve hiljade prijavnica boravka bile spaljenje.

General Smuts se nije držao ni sporazuma postignutog sa Gokhaleom, da se ukine porez od tri funte i radnik po ugovoru.

Kada su 1913. godine svi nehrišćanski brakovi koji su zaključeni pred matičarima u Južnoj Africi proglašenei za ništavne, situacija za Indijce se još više zaoštrila. Svi indijski brakovi bili su nepriznati. Za Indijce je to značilo veliku povredu institucije braka, obzirom da su nakon toga njihove supruge dobile status ljubavnica. Osim toga, deca iz njihovih brakova nisu više imala prava na nasledstvo. Zbog toga su se Gandiju priključili radnici po ugovoru i žene. Rudari su štrajkovali. Gandi je ponovo počeo sa jednom Satjagraha-kampanjom. Njegovi saučesnici u kampanji trebali su od Tolstoj-farme preko Kasturbaija, preći granicu između Natala i Transvaala i onda se predati policiji. Kako je i predviđeno oni koji su prešli granicu uhapšeni su i delom poslati na prisilni rad. Za pripadnika i sledbenika Satjagrahije hapšenje je zbog loših uveta značilo smrt. Uskoro su zatvori bili puni. Od rudara koji su štrajkovali i njihovih porodica Gandi je u Nju Castlu u Natalu napravio "armiju mira" od oko 5000 ljudi. On je najavio vladi da će i on sa ovom armijom preći granicu. Cilj marša bila je Tolstoj-farma u Transvaalu. Na tom putu Gandi i njegovi prvi saradnici bili su uhapšeni. Ipak, bujica ljudi se nije mogla zaustaviti. Došlo je do masovnih hapšenja. Zatvori su bili prepravljeni, troškovi za uhapšenike su rasli, a s obzirom da su rudnici stajali prazni došlo je do velikih gubitaka.

Sve više radnika iz drugih krajeva pridruživalo se ovom velikom štrajku. Iz Indije je stizala moralna i finansijska podrška. Britanci i Buri odgovorili su silom. Komisija za istraživanje koja je trebala osuditi događaje bila je raspoložena "pro britanski". Položaj Indijaca se najpre nije promenio. Gandi je hteo proširiti štrajk i na ostale delove indijskog stanovništva, ali je od toga odustao jer se vlada našla u vrlo nezavidnom položaju nakon što su sa štrajkom počeli i željezničari. Gandi je vladi mogao naneti velike štete proširivanjem štrajka. Ipak, to nije bio njegov cilj. On svom protivniku nije hteo naneti štetu, već se samo borio za sopstvena prava.

Nakon kratkog boravka u Velikoj Britaniji, gde je Gandi pozvao svoje sunarodnjake koji su tamo živjeli da se u Prvom svetskom ratu bore na strani Britanaca, Gandi se 1914. godine vratio u Indiju.

1914. godine Gandi se vratio u Indiju. Njegova porodica i stanovnici farmi su ga pratili na tom povratku. Da bi mogao nastaviti život u zajednici sa stanovnicima farmi on je sa svojom pratnjom izgradio Ashram. U ovu zajednicu Gandi je prihvatio i one koji nisu bili pripadnici neke kaste.

U međuvremenu je Gandi u Indiji postao vrlo poznat i cenjen. U narodu su ga nazivali Mahatma - velika duša. Zemlja u koju se on vratio bila je zaposednuta od Britanaca. U narodu nije bilo jedinstva između hindusa i muslimana. Različiti socijalni slojevi nisu imali previše dodirnih tačaka. Zemlju i narod Britanci su jednostavno pljačkali.

Svoje prve akcije u Indiji Gandi je proveo 1917. godine u Champaranu u severnom Biharu na dnu Himalaja. Tamošnji seljaci su ga zamolili za pomoć. Zakupci su po Tinkathia-sistemu bili prinuđeni da tri od dvadeset delova svoje zemlje zaseju Indigom za svog gospodara. Oni nisu imali prava da samostalno odlučuju o zakupljenoj zemlji. Gandi je video sa kakvim mukama oni održavaju useve indiga. Od planirane jednodnevne posete on je svoj boravak produžio na mesece. Proveo je istragu koja je imala za posledicu da su zakupci dobili natrag jedan deo već plaćenih poreza i cio sistem je bio ukinut. Njegovo delovanje bilo je i dublje. On se zalagao za obrazovne mere i poboljšao je zdravstvene uslove seljaka, jer su oni samo na taj način mogli poboljšati svoj položaj. Kao što je to već bio slučaj i u Južnoj Africi Gandi je bio sprečavan u svom radu. Ipak, samo hapšenja i osude na zatvorske kazne nisu ga mogle zaplašiti. Ako bi se svesno oglušio o neki zakon, on je to priznavao i priznavao da je kriv u smislu zakona (ali ne i da je kriv po svom mišljenju), te je prihvatao kaznu koja ga je sledovala po slovu zakona. Time je Britancima pričinjavao velike probleme. Da je Gandi bio nasilan ili da je bežao pred zakonom, oni bi ga mogli strožije kažnjavati. Tako je i (medunarodna) javnost stajala na strani Gandija i britanske vlasti su se prema njemu blago ophodile.

Tretiranje Indijaca koji su se smatrali politički angažovanim, ipak, se brzo promenilo. U okviru Montford-reformi iz 1918. godine Indijcima u provincijama trebalo je biti dodeljeno učešće u vladi. S provođenjem ovih reformi se odugovlačilo. Došlo je do nemira u narodu. Britanci su se uplašili da, ukoliko zaista dođe do ozbiljnih nemira, ne bi više mogli gospodariti sa više od tri miliona Indijaca. Nakon nemira u Bengalu diskutovalo se o Rovlet-zakonima koji su dobili ime po sucu Rovlet koji ih je izmislio. Ovi zakoni predviđali su da se uvede ratno pravo. Po ovim zakonima, između ostalog, osumnjičeni su mogli biti osuđeni i stavljani u zatvor bez sudskog procesa. Pravna država više nije postojala. Indijci su po osnovu donešenih zakona bili izloženi potpunoj samovolji Britanaca. Gandi je 1919. počeo sa još jednom Satjagraha-kampanjom protiv zakona.

Na jednom mirnom skupu oko 2000 Indijaca na trgu u Amritsaru 13. aprila 1919. britanska armija je blokirala sve izlaze sa trga i nasumice počela pucati po okupljenoj masi. Pri tom je ubijeno 400 ljudi i mnogo drugih je ranjeno. Genaral, koji je predvodio trupe u kasnijoj istrazi povodom masakra rekao je da je njegova namera bila da ubije sve ljude okupljene na trgu. Njemu je savetovano da napusti službu, što je i učinio. Daljeg kažnjavanja ovog generala nije bilo. Celu Indiju potresao je ovaj masakr u Amritsaru.

Ipak, zakoni su donešeni. Reakcija na to nesarađivanje sa Britancima. Gandi je predvideo generalni štrajk, koji je trebao biti proveden i u nekim gradovima kao što je Delhi 6. aprila 1919. godine u trajanju od 24 sata. Do Gandijevog hapšenja 1922. godine provedene su različite kampanje. Gandi je isposlovao odbijanje plaćanja poreza, ali to više nije mogao ostvariti jer je došlo do nemira. Sila nije upotrebljena samo sa britanske strane. I od strane Indijaca dolazilo je povremeno da nasilnih napada. Gandi je odmah zaustavio sve akcije. On je spoznao da indijski narod još uvek nije bio zreo za nenasilan otpor, za Satjagrahau.

U svojoj autobiografiji Gandi je o Satjagraha napisao:
Pre nego se pozove na primenu mirne neposlušnosti, moraju se poštovati državni zakoni i mora im se pokoravati. Uglavnom se mi pokoravamo zakonima zbog straha od kazne; ... Sledbenik Satjagrahije pokorava se zakonima društva iz svog sopstvenog ubeđenja i zato što ih smatra svojom svetom obavezom. Samo kad neki čovjek poštuje ove zakone društva, tek onda može biti u poziciji da određuje koje su od tih odredbi dobre i pravedne, a koje su loše i nepravedne. Tek tada mu je dozvoljeno da upotrebi nenasilni otpor prema nekim od tih zakona i to samo u određenim granicama.

Narod se okrenuo protiv svega britanskog i to silom i nije se zalagao za određene pravedne ciljeve. Nije postojala podela između dobrih i loših zakona. Gandi je nemire promatrao kao veliku grešku u poračunu. Post je predstavljao njegovo kajanje. Nakon otpuštanja iz zatvora 1924. godine, on je odgajanje naroda smatrao svojim najvažnijim zadatkom. Šest godina je putovao zemljom sledeći svoju misiju i napravio je samo jedan prekid od godinu dana u toku koje je napisao svoju autobiografiju "Moji eksperimenti sa istinom".

Odgajanje naroda bilo je usko povezano sa oslobađanjem tog istog naroda od siromaštva. Na svojim putovanjima kroz celu zemlju Gandi je pozivao na to da ljudi kod kuća koriste vretena i da sami proizvode štofove. Engleske štofove trebalo je bojkotovati. Gandi sam predstavljao je dobar primer. On koji je u danima mladosti nosio samo britansku odeću, sada je nosio samo jedan jedini komad odeće Dhoti. Svaku slobodnu minutu provodio je tkajući i predući za vretenom, iako je njegova supruga uvijek tvrdila da on ima dve leve ruke.

U međuvremenu INC se i dalje zalagao za samoupravu Indijaca, ali je ta borba ostala bezuspešna. Onda je Gandi opet pokrenuo jednu Satjagraha-kampanju. Na čuđenje britanske vlade koja je očekivala kampanju u kojoj bi se zahtevala nezavisnost, Gandi je najavio kampanju vezanu za jednu sitnicu - kampanju protiv poreza na sol. Na indijsku sol se morao plaćati porez. Ovaj porez je najpre uveden zato što brodovi koji su iz Indije u Englesku transportovali začine, čajeve i druga luksuzna dobra, nisu željeli da se prazni vraćaju u Indiju, nego bi ih u Engleskoj tovarili solju. Da bi se u Indiji mogla prodati engleska sol, morao se uvesti porez na indijsku sol, koja je tako poskupila. Iako se u trenutku najavljivanja Salz-marša engleska sol još samo retko uvozila u Indiju, indijska sol je i dalje ostala opterećena porezom. Ovaj porez se pokazao kao vrlo održiv, ali za Indijce on je bio fatalan. Gandi je pokušao objasniti vladi šta je porez značio za običan narod. Jedan radnik morao je raditi tri dana da bi zaradio samo za plaćanje poreza na sol. Ukidanje ovog poreza bilo je moguće za Britance i to u takvoj formi da pri tom "ne izgube obraz". Finansijske gubitke koji bi nastali ukidanjem ovog poreza vlada bi mogla lako prevazići. Gandi je pisao vladi i najavio akciju ukoliko porez ne bude ukinut. Reakcija vlade bila je negativna.

Nakon toga Gandi je 11. marta 1930. godine u Ahmedabadu započeo Salz-marš. Praćen svojim prijateljima i učenicima pod stalnom pozornošću međunarodne štampe, on je 24 dana maršrao 385 km. Na njegovom putu pridruživale su mu se mase ljudi. 15. aprila 1930. on je stigao do svog cilja do grada Dandi na Arapskom moru. Sledećeg dana okupao se u moru pre nego je masi ljudi koja ga je pratila objasnio pravu svrhu ove akcije. Podigao je sol koja se skupila na obali mora i objasnio da se na ovaj način sol može dobiti besplatno. U sledećih nekoliko dana razvila se na obali mora ilegalna trgovina solju. Engleska sol bila je bojkotovana. Bojkot soli ubrzo se proširio i na druga dobra. U toku ove akcije Gandi i mnogi njegovi sledbenici bili su uhapšeni. Ipak, ceo pokret se time nije zaustavio. 29. maja 1930. godine masa ljudi marširala je iz Satjagrahije do rudnika soli Dharasana, da bi ga mirnim putem zauzela. Rudnik je bio nadgledan i čuvan od strane policije. Grupa se podelila u redove sa po nekoliko muškaraca u svakom redu. Prvi red nastavio je marširati ka čuvarima. Ovi nisu znali kako bi zadržali sledbenike Satjagrahije, pa su ih počeli udarati palicama, a oni se nisu branili. Muškarci su bili teško povređeni, neki od njih su čak podlegli tim povredama. Žene su ih pomicale u stranu i pokušavale im pružiti pomoć. Nakon toga sledeći red muškaraca počeo se lagano kretati ka čuvarima. Scena se ponavljala, red za redom. Posmatrači međunarodne štampe bili su šokirani i ogorčeni ponašanjem policajaca, koji su tukli ljude koji se čak nisu pokušavali ni braniti. O tome je izvešćeno u celom svetu, što je izazvalo ogromno ogorčenje. Međunarodni pritisak bio je tako jak da je Gandi pušten iz zatvora u januaru 1931. godine. U martu iste godine bila je dozvoljena prodaja indijske soli.

[Ovoj Satyagraha-kampanji posvećena je posebna stranica sa nešto više informacija: Salz-marš]

Gandi je opet otputovao u Veliku Britaniju. Od strane naroda uživao je veliko poštovanje i respekt. On je bio popularna javna ličnost i susretao se sa drugim javnim ličnostima, između ostalih sa Čaplinom. Ali u pregovorima sa političarima, zbog kojih je zapravo i došao u Veliku Britaniju pokazala se drugačija slika. Nije se niti jednim korakom približio nezavisnosti Indije. U Indiji se ponovo založio za one koji nisu pripadali ni jednoj kasti i koje je on nazivao Božijom djecom - Harijan. Tako je počeo post do smrti kada su Britanci hteli uvesti posebne izborne liste za one koji nisu pripadali niti jednoj kasti. Osnovao je i novi časopis pod imenom "Harijan". Ovom akcijom koju su podržavali mnogi hindusi, Gandi je sebi stvorio neprijatelje među ortodoksnim hindusima. Više puta je bio hapšen i ponovo oslobađan.

Kada je izbio Drugi svetski rat, Gandi se odmah 1939. godine javno izjasnio protiv rata. Dok je u Južnoj Africi za vreme Prvog svetskog rata pozivao na borbu na strani Britanaca, sada je pozivao na bojkot. Indijci nisu trebali podržavati Britance u ovom ratu. "Quit India" - "Napustite Indiju" - tako je od 1942. godine glasila njegova parola. U ovoj akciji Indijci su odbili podržati Britance ukoliko im ne bude zajamčena nezavisnost. Zbog ove kampanje Gandi je ponovo zatvoren. On je bio izolovan od ostalih sledbenika Satjagrahije i zatvoren u Aga-Kahn-Palaču. Za vreme njegovog boravka u zatvoru umrla je Kasturbai.

Obzirom da su Japanci 1942. godine bili kratko pred osvajanjem Indije, Britancima je trebala podršaka Indijaca i odlučili su priznati njihove zahteve. Britanski premijer Čerčil nikada nije ozbiljno razmatrao nezavisnost Indije. Gandi je 1944. godine pušten iz zatvora. Tek nakon rata i pod novom laburističkom vladom Indija je dobila nezavisnost 1947. godine, ali ipak u formi dve odvojene države: muslimanskog Pakistana i hinduističke Indije. Iako se Gandi trudio svim silama nije mogao odobrovoljiti ni muslimane, ni hinduse, ni Britance da bi se postiglo osnivanje zajedničke države. Dolazilo je do velikih seoba religijskih grupa u novostvorenim državama. Nisu izostali ni nasilni sukobi. Gandi je pokušao da opet uspostavi mir. On se 1947./48. preselio u Kalkutu i u druge gradove gde su vladali sukobi i pokušao je da posreduje. Činilo se da je mir nemoguć. Onda se ponovo odlučio na post do smrti. Činilo se da je zdravlje Gandija bilo ozbiljno narušeno. Ni jedna religijska grupa nije htela snositi odgovornost za njegovu eventualnu smrt, pa su (nakratko) zaključile mir. On je na taj način na sebe navukao mržnju fanatičnih pripadnika obe religije.

30. januara 1948. godine Gandi je ubijen od jednog fanatika Hindusa. Umro je sa rečju Bog na usnama.