Treba se zapitati na čemu počiva nezainteresovanost za partije. Kao odgovor na to pitanje može se ponuditi pregršt razloga: Nove forme participacije uvrežile su se u dobu postmaterijalizma, doba je individualizacije, politički sadržaji postali su komplikovani i kompleksni, tako da partije koncepcije koje su zapravo zatvorene unutar njih ne mogu ponuditi biraču. Pre svega, partije delimično snose odgovornost zbog nastanka zasićenja. Tu pre svega mislimo na poznate i izvikane afere oko finansiranja partija, izdataka za partije, te korupcije. Ipak, mnogo teža je činjenica da su partije na vrhuncu svog razvoja - a i danas to rade - pobudile utisak da su zadužene za sve stvari, odnosno da drže monopol nad procesom obrazovanja političke volje. Partije su proširile svoje kompetencije i prodrle su u oblasti u kojima nemaju šta tražiti. Ovome u prilog moraju se pomenuti poznata i izvikana veća na televiziji i radiju u kojima ne samo da se odlučuje po partijsko-političkim gledištima, već su neretki slučajevi da u ovakvom veću postoje "prijatelji" određene frakcije koji se sastaju pre zvaničnih sednica veća. Dalje, partije su proširile svoju patronažu i na javnu upravu: Zašto pri imenovanju direktora pozorišta ili opere važnu ulogu igra pripadnost partiji, tu činjenicu je javnosti jednako teško objasniti kao i činjenicu da je u nekim pokrajinama Savezne Republike Nemačke nemoguće unapređenje neke osobe iz Studentskog veća u Vrhovno studentsko veće bez posedovanja knjižice određene partije.  Na lokalnom nivou činilo se i čini se da su partije oduvek postojale i za sve bile zadužene: One se mešaju u sportska, muzička udruženja, udruženja civilne zaštite, te vatrogasna udruženja. Ovakvo ponašanje još više pojačava utisak da su partije zadužena za sve. Ali, upravo ovde leži problem koji se partijama u poslednjim godinama vratio poput bumeranga. One su naime zbog svog zahteva da budu zadužene za sve pobudile očekivanja koja u političkoj i društvenoj stvarnosti ne mogu ispuniti. Zbog svog zahteva da drže monopol nad svim danas ih se pravi odgovornim za mnogo toga, čak i za stvari za koje uopšte nisu zadužene. Konkretno: Pojedinačne partije se ne mogu okriviti zbog globalizacije tržišta kapitala, internacionalizacije tržišta rada, deficita u javnim budžetima ili potrebe da se socijalna država prestrukturiše.  

Nezainateresovanosti za partije doprinosi i činjenica da naše velike partije imaju problema u prevazilaženju sopstvene fragmentacije i segmentiranja, te da ne umeju izaći na kraj sa svojom sopstvenom mnogostrukošću i kontroverzama. To trenutno više uticaja ima na SPD, nego na CDU, ali je i kod ove poslednje u svakom slučaju strukturalno prisutno. Nasuprot imidžu koji SPD i CDU imaju u javnosti, ali i kod nekih politologa, ove dve partije ni u kom slučaju nisu velike hijerarhijske ili oligarhijske organizacije, one mnogo više predstavljaju ono što smo označili kao "isprazne fragmenta" ili "ispraznu anarhiju". 

Decentralizovane i fragmentovane u njihovoj organizaciji, sa velikom merom autonomije oblasnih saveza, od mesnog do krovnog saveza, za različite interesne grupe, radna udruženja SPD-a i udruženja CDU-a, te za različite frakcije od opštinskog veća do saveznog parlamenta; što se tiče socijalne strukture njihovih funkcionera, članova i birača dosta šarolike, razapete između najcenjenijih društvenih grupa; programatski i ideološki šarolike i kontroverzne jednako kao i u njihovoj socijalnoj strukturi; održava ih volja za moći, patronaža nad službama, simboli proizašli iz istorije, rituali, programske tačke i - ukoliko su oni prisutni - karizmatični i/ili organizacijski sposobni lideri. Partije, dakle, prema vani ne odašiljaju sliku jedinstva, harmonije i zatvorenosti, a to uveliko doprinosi nezainteresovanosti za njih.  

Dalje, ona istorijska opterećenja koja su u prošlosti otežavala fungiranje partija u parlamentarnom sistemu vladavine, i danas su još uvijek prisutna. Tako da se čini da novi antipartijski efekt zauzima nove jače pozicije kako među biračima, tako i među nekim sociolozima. Nezainteresovanosti za partije doprinosi i činjenica da se naše partije nalaze u stalnom procesu promene, partijske etikete ostaju, a sadržaji se menjaju. To samo dovodi do zabune i zasićenja.