Kritika partija (II)

Često se čuje kritika da su se partije dosta udaljile od baze, od birača. Distanca između političara po zanimanju koji  visoko kotiraju i "običnog" naroda je prevelika, više nije moguća razmena mišljenja i iskustava među njima. Ovaj problem distanciranja tiče se i običnih članova partije. Čak se i oni - kako kritičari kažu - osećaju nemoćnim nasuprot političarima "s vrha" unutar njihove partije. Polazeći od pojma oligarhije sledeći tekst tematizuje ovaj problem.

Pozadina

Pojam "nezainteresovanost za partije" obuhvata različite kritičke tačke koje se tiču političkih partija. Uglavnom im se prebacuje da su same krive za to. Ali zar nije moguće da za to postoje i drugi razlozi? Ovom pitanju posvećena su dva teksta u jednom posebnom odlomku [...do teksta "Uzroci nezainteresovanosti za partije"]

Oligarhijske tendencije

Već 1911. godine Robert Michels je u jednom klasičnom delu koje se bavi istraživanjem partija ukazao na "rani zakon oligarhije" (vladavina manjine). Michels polazi od toga da svaka organizacija nezaobilazno gradi jedan vodeći sloj, a da nije u mogućnosti da taj isti sloj kontroliše efikasno i na duži period. Sigurno je da neophodnost profesionalnog obavljanja partijskih funkcija, informativni skok partijskog vrha i specijalizacija politike koja sve više uzima maha, zahtevaju određeno osposobljavanje partijskog aparata. Ipak, trebalo bi ispitati da li se i u kolikoj meri proces obrazovanja političke volje unutar partije provodi "od vrha prema dnu". Nagomilavanje službi i (sa tim povezana) koncentracija moći predstavljaju teške probleme za svaku veliku partiju (...). Poboljšavanje razmene mišljenja unutar partije i jača mobilizacija članova partije u svakom slučaju su od velike važnosti u procesu razgradnje tvrdokornih partijskih struktura. 

Oligarhijske tendencije u velikim demokratskim partijama do određenog stepena su i posledica nedostatka spremnosti mnogih građana da se uopšte uključe u partije. Samo jedan mali broj birača i simpatizera neke partije je zaista spreman na učlanjenje u partiju (...).  

Ipak, bilo bi pogrešno zaključiti da demokratske partije pojačanu kritiku i nezainteresovanost za partije koja u narodu raste iz dana u dan, a između ostalog se ogleda u gubitku tradicionalnih birača, smanjenju broja članova i bitno umanjenoj rezonanci kod mlađih generacija, ne smatraju dovoljnim povodom za unutarpartijske reforme. Narodne partije, pre svega, nisu ostale neaktivene na ovom polju (...). Trenutno se vodi diskusija o reformnim merama kao što su uvođenje odredbi i ograničenja koja se tiču perioda službe, te mera za sprečavanje akumulacije službi, proširenje mogućnosti sudelovanja simpatizera partije bez formalnog članstva, pojačan program za žene i omladinu posebno na partijskim kongresima i u partijskim telima. 

[Uwe Backes/Eckhard Jesse, iz: Informacije o političkom obrazovanju 207, Partijska demokratija, Bonn BpB 1997.]

[Početak stranice]