Kritika partija (IV)

	Često se čuje kritika da partije kapituliraju pred medijima. Umesto da samosvesno imaju vodeću ulogu u procesu obrazovanja političke volje, partije se prilagođavaju medijima. Umesto da vode "pravu" politiku, partije se koncentrišu na "simboličnu" medijsku politiku u smislu PR-kampanje. Sledeći tekst vrlo oštro polemiše o ovoj argumentaciji.
	Moć medija pokazuje se upravo za vreme izborne kampanje. Sledeći tekst posvećen je kontroverzi između zahteva i stvarnosti u izbornoj kampanji [...do teksta "Izborna kampanja"]
Pozadina	Drugi tekst u okviru ovog odlomka bavi se pojmovima "simbolična politika" i "medijsko društvo", koji su od odlučujućeg značaja za razumevanje kritike partija u odnosu na medije [...do teksta o Simboličnoj politici].

Oslabljene partije?

Što je društvo kompleksnije to je heterogeniji programatski fundus partija. U staro vreme zatvorenih pozicija, partije su svoje programe mogle formulisati na tri lista papira. U međuvremenu je situacija postala takva da partije trebaju višegodišnje ispite, kako bi formulisale svoje ciljeve na taj način da se u nekom od odlomaka političkog manifesta može pronaći svaka podgrupa s kojom partija računa kao sa potencijalnom biračkom snagom. Ta granica je neverovatno duga, programski spisi postaju sve duži i sve dosadniji. Na kraju ove razvodnjene i proširene programske diskusije partije u pravilu daju odgovore na pitanja od jučer, a ti odgovori su bez ikakve snage i prazne floskule.  

Političari, dakle, shodno tome mogu očekivati uspeh samo ako nastupe dinamično, vitalno i energično. A uostalom programski diskursi ne uklapaju se u očekivanja medijskog društva, koje se bazira na personalizovanju, slikama i napetim situacijama. Programski diskursi, suprotno tome, nude samo slova, apstrakciju i, ako su dobri, intelektualnost. Poruke koje se na taj način šalju su dugotrajne, a "tele-društvo" kao prioritet zahteva promenu, i to brzu i nonšalantnu promenu.S obzirom da je sve to tako, programi među partijskom elitom nemaju neku visoku poziciju (...). I to je partije, bukvalno govoreći, dovelo do njihovog stvarnog "smisla".

Tamo gde smisao političkog više ne igra nikakvu ulogu o tome ne treba ni razgovarati. Tako da su partije započele svađu s one strane uobičajenih ličnih rivaliteta. Unutarpartijske frakcije već odavno su izgubile na svom značaju, sada su još samo instrument kvote za donošenje odluka o personalu i to po osnovu tradicionalnih i prijateljskih razloga. One više ne predstavljaju bitan faktor za političko razrešavanje i teške kontroverze. Jer, i to je jedna od čvrstih činjenica na koju "tele-političari" moraju obratiti pažnju: publika ne voli rasprave, bira se ona partija koja nastupa otvoreno. To je možda tako, ali to partijama oduzima njihovo političko jezgro i prazni njihovu supstancu, te u svakom slučaju slabi produkciju elite. Jer, politički podmladak ne nastaje unutar strukture u kojoj su konflikti zaustavljeni, niti u homogenizovanoj partiji koja je disciplinovana od vrha ka dnu. Odlučni političari koji su sigurni u svoj instinkt i sposobni provesti u delo svoj naum, te sadržajno profilisani političari kuju se u žustrom boju, u obilju divljih rasprava, a ne u jednominutnim dopadljivim izjavama pred kamerama. 

Tamo gde nema jakih frakcija i umereno vođstvo deluje neodlučno. U partijama koje su oštro polarizovane sposobnost integracije političkog vođstva je prava umetnost. Za tako nešto potrebne su pomirivačke sposobnosti, te je potrebno steći poverenje različitih frakcija unutar partije, imati sposobnost balansiranja i uvezivanja, kao i smisao za jedno strategijsko težište, prema kojem se partija može orijentisati kao celina, te se za to težište zalagati u kampanjama (...). Upravo zbog ovog deficita političkog vođstva partije deluju tako nemoćne, i zbog toga im je tako teško da odrede svoje pravce, te da steknu politički autoritet. I upravo zbog toga "iskaču iz šina" pri svakom naletu medijskog vetra.   

Mnogo toga je u direktnoj vezi pred ustupanjem vladavine partija medijima. Politika time kao da je prestala biti politika. Ipak, depolitizitovanje politike doprinelo je nepoštivanju partija. Na mesto programa partije su stavile gegove, umesto stabilnog identiteta one su odabrale kratkotrajni imidž, umesto orijentacijom one pokušavaju postići rezultate marketingom, umesto da samosvesno preuzmu vodeću ulogu one dozvoljavaju uticaj od nekih "nadridoktora". Političari čvrsto veruju u to da sve ovo zahtevaju zakoni medijskog društva. S druge strane, opet, medijsko društvo ima respekta samo prema onim političarima koji istraju na jezgru političke samosvesnosti, koji ne "cvetaju" pred novinarima i koji ne žele po cenu svega da budu dopadljivi. Političari ne smeju želeti da budu dopadljivi. I verovatno i televizijska publika, iako ostaje pasivna, od politike ne očekuje spektakularne događaje i šalu, nego odgovornost, smisao i ozbiljnost. Možda bi partije stoga zaista trebale jednom pokušati i sa politikom.