SAD

Hijerarhiski nepodeljena organizacija...

Za razliku od većine evropskih partija američkim partijama nedostaje hijerarhiski podeljena organizacijska struktura, uz pomoć koje bi predsednik partije mogao na okupu držati senatore i poslanike koji se ne slažu jedni sa drugima, te ih ponovo disciplinovati, kada glasaju protiv zakonodavnog programa partije. Kako je primetio politolog Hugh Bone američke partije imaju organizaciju po kojoj svaki nivo partijske organizacije autonomno odlučuje. S obzirom da kandidati za pojedine službe sami grade svoju izbornu kampanju, sami se koncentrišu na određene poslove za vreme izborne kampanje, sami određuju svoju izbornu strategiju, vođama partije na raspolaganju ostaje vrlo malo sredstava (podrška ili uskraćivanje podrške) za provođenje partijske discipline. Rezultat toga je da su partije u Americi u svojoj provincijalnoj perspektivi, jer su senatori i kongresmeni obavezni zapravo samo prema lokalnom nivou i lokalnim organizacijama čija je politička orijentacija dosta ograničena.  

Provincijalnost i fragmentisanje partija... 

Pored provincijalnosti koja je potpomognuta federalizmom, i izborni sistem svojim različitim sastavom birača predsednika, senatora i poslanika doprinosi podeli partija u Americi. Sistem izbornog kolegija pri izboru predsednika još jedanput unutar birača naglašava značenje politički nesigurnih država sa velikom gustinom naseljenosti stanovništva. S obzirom da kandidat za predsednika nakon glasanja izbornika, ukoliko osvoji većinu glasova izbornika u jednoj državi dobiva sve glasove koji pripadaju toj državi (princip "Winner-take-all"), predsednički kandidati su ohrabreni da se koncentrišu na petnaestak država sa najviše stanovnika, a samim tim i najviše izbornika, te da na taj način pokušaju sebi obezbediti apsolutnu većinu. Od 1932. godine tu pripadaju uglavnom velike države sa jakom industrijom u kojim živi veliki broj radnika, te rasne i etničke manjine. Kada se postigne da ove grupe glasaju u blokovima, njihovi glasovi mogu biti odlučujući za izbor predsednika. One podržavaju liberalnu i privrednu socijalnu politiku za koju se uspešno zalažu na skupštinama partije. 

Izbornici i princip "Winner-take-all"

Na ovaj način sistem kolegija izbornika i princip "Winner-take-all" obezbedili su poseban uticaj na politiku predsednika. Po procenama oba politička posmatrača Irvinga Kristola i Paula Weavera diskutabilno je da li bi bez sistema kolegija izbornika i principa "Winner-take-all" uopće nastalo predsedavanje, te da li bi postojalo od 1932. do 1968. godine. 

Poslanici su više obavezni prema svojoj izbornoj jedinici, nego prema partiji ili prema predsedniku... 

Za razliku od birača predsednika, poslanici u Kongresu i u parlamentima saveznih država su mnogo više heterogeni. Oni delom žive u skoro nenaseljenim poljoprivrednim oblastima u malim i srednjim gradovima, ali i u gradskim okruzima gde je gustina stanovništva veoma velika, kao na primer u Megalopolisu, koji se prostire od Los Angelesa u Kaliforniji do San Dijega. Različit sastav birača prouzrokuje da se predsednik, Senat i Predstavnički dom moraju baviti sasvim različitim privrednim, političkim i socijalnim interesima. Dalje, šestogodišnji mandat u Senatu i vremenski raspoređeni izbori (svake dve godine bira se po jedna trećina poslanika za Senat), te dvogodišnji mandat poslanika u Predstavničkom domu doprinose tome da predsednik kao vođa partije ima veoma mali uticaj u Kongresu. Pri tome kongresmeni mnogo manje pažnje obraćaju na vodeću ulogu predsednika za vrijeme opštih izbora za Kongres, nego za vreme predsedničkih izbora. Bez predsednika na vrhu kandidatske liste partije, njegove partijske kolege su mnogo spremnije da se u Kongresu zalažu za interese opština, saveznih država i pojedinačnih regiona, nego za preference i prioritete predsednika.  

Slabljenje partijskih veza...

Od sredine 60-tih godina različiti trendovi ponašanja američkih birača pojačali su centrifugalne tendencije u partijskom sistemu. Najpre, došlo je do stalnog porasta nezavisnih birača, koji se nisu identifikovali ni sa demokratima ni sa republikancima. Celi niz traumatičnih događaja, kao ustanci crne rase, nemiri na univerzitetima, rat u Vijetnamu, te neuspeh obe partije da reše privredne probleme kao nezaposlenost, siromaštvo i inflaciju poljuljali su poverenje birača u partijski sistem. Konsekventno tome birači su više pažnje obraćali na imidž i osobenost predsedničkih kandidata, te na aktuelne teme koje se obrađuju u predsedničkoj izbornoj kampanji - npr. Vijetnam 1968., Watergate 1976., inflacija i "previše države" 1980. godine. 

Razdvajanje glasova... 

Drugi važan trend je povećanje razdvajanja glasova od 1960. godine. Postotak birača koji predsedničkom kandidatu jedne partije daju svoj glas, a pri tome biraju svog predstavnika za Kongres iz druge partije sa 40%  1960. godine porastao je na 60% 1980. godine. Na poslednjim saveznim izborima čak 70% nezavisnih birača podelili su svoje glasove između kandidata dve različite partije. Ovo razdvajanje glasova dovelo je do toga da je od kraja Drugog svetskog rata u toku 14 godina legislativa i egzekutiva kontrolisana od strane dve različite partije. 

Problem blokade...

U slučajevima većinskog razdvajanja glasova između republikanskog predsedničkog kandidata, s jedne, i demokratskih članova Kongresa, s druge strane, republikanski kandidati Eisenhower, Nixon, Ford i Reagan bili su suočeni sa Kongresom u kojem su u jednom ili čak u oba doma demokrate imale većinu. Ovde moramo pomenuti i dva izuzetka, naime Franklin D. Roosevelt i Lyndon B. Johnson, pri čijem izboru su demokratski predsednički kanditati dobili manje glasova, nego članovi Kongresa iz njihove partije. Stoga su republikanski predsednici morali raditi sa Kongresom kojeg kontroliše opozicija, odnosno sa Kongresom koji nije baš prijateljski raspoložen prema predsedničkim predlozima. Demokratskim predsednicima bilo je teško dobiti podršku Kongresa jer su njihove partijske kolege, shodno odnosu, imune na predsednička obećanja i pretnje. Razdvajanje glasova je jedan od faktora koji je ograničio ulogu predsednika kao vođe partije, minirao njegove šanse za provođenje programa partije, te prouzrokovao zastoj i oklevanje u vladinim poslovima.  

Dok je partijski sistem fragmentovan federalizmom, raspodelom vlasti i najnovijim razvojima u ponašanju birača, masovni mediji su predsedničke izbore stavili u žarište interesovanja cele nacije, te umanjili ulogu partijske organizacije u odnosu na politiku predsednika. Počev od "Razgovora pred kaminom" i radijskih press konferencija Franklina D. Roosevelta u kasnim tridesetim godinama obe partije su u predsedničkim kampanjama centralno mesto dale medijima. Od kraja Drugog svetskog rata radikalno su se promenili televizija, stil i sredstva za izbornu kampanju. Pored rastućih troškova izborne kampanje, uvođenje medija u istu zahteva celi korpus specijalista za rad sa javnošću, istraživača javnog mnenja, stručnjaka koji pišu govore, savetnika za odnose sa javnošću, prikupljača novca za izbornu kampanju i sl. Neke izborne kampanje čak su planirane i od reklamnih agencija, koje su obrazovale timove specijalista koji onda predsedničkog kandidata i teme "pakuju i reklamiraju" na isti način kao što to neke druge firme rade sa sapunom. Ovi stručnjaci su jednostavno "izgurali" tradicionalne šefove partija i postali, umesto njih, savetnici u Beloj kući. Od 1960. godine eksperti za medije i rad sa javnošću, koji najviše razmišljaju o političkim odlukama predsednika i njihovom ishodu kod birača, te procenjuju šanse za ponovni izbor, ubrajaju se u krug najužih saradnika i savetnika predsednika.