|
|
|
|
Pored uvodnog teksta na ovoj stranici na raspolaganju su vam sledeći materijali o partijskom sistemu SAD-a: Evropljanima su partije i izbori u SAD-u izuzetno nejasni. U Evropi, u Saveznoj Republici Nemačkoj na primer, partije i izbori opisani su u ustavu. Partije imaju dobro organizovane i u celoj zemlju zastupljene partijske organizacije sa čvrstim članstvom. One imaju dobro razrađene i često ideološke partijske programe. One imaju hijerarhiju partijskih funkcionera, na čijem čelu stoji izabrani vođa, koji je kod partije koja osvoji većinu glasova, u pravilu, postaje šef vlade, a kod partije koja se mora zadovoljiti manjinom glasova vodi opoziciju. U SAD-u nije tako. Ustav partije ne pominje niti jednom jedinom rečju. One su nastale oko Ustava i u toku 200 godina više puta su menjale svoje ime. One ne raspolažu organizovanim partijskim aparatom. Uglavnom se sastoje od bezbrojnih lokalnih partijskih komiteta, koji u pojedinačnim državama vode prilično autonoman život, i samo se pred izbore stapaju u vrlo labave interesne koalicije. Shodno tome nema hijerarhije među partijskim funkcionerima i partijskim vođama. Ne postoji ni partijski program kojeg je odobrio partijski kongres i koji sadrži ideološke perspektive za budućnost. Na izborima se diskutuje o aktuelnim problemima i pragmatičnim mogućnostima njihovog rešavanja. Nakon izbora partije se ponovo "raspadaju" u lokalne fragmente. Izbori se već 200 godina održavaju po principu većinskog izbornog prava, to znači izabran je kandidat koji u izbornoj jedinici osvoji najviše glasova. Na taj način šansu imaju samo kandidati velikih partija, a to opet ima za posledicu da od samog početka samo dve velike partije određuju politički život. Time se može objasniti zadivljujuća stabilnost od samog osnivanja SAD-a. Ono što je zajedničko obema partijama je priznavanje i poštovanje postojećeg ustavnog poretka, te zalaganje za vrednosti građansko-liberalne demokratije. Njihovo držanje je uglavnom konzervativno, tako da je teško očekivati da će od njih krenuti inicijativa za revolucionarne društvene promene. Kandidat koji se kandiduje na izborima mora, s obzirom na vrlo nizak postotak građana sa pravom glasa koji učestvuju na izborima (oko 50%), pokušati, da deluje i van lokalnih partijskih organizacija, te da za sebe pridobije interesne grupe, udruženja, saveze svih vrsta, pa čak i etničke saveze, te neinformisane pojedinačne birače. Često su, pri tome, u igri nameštaljke i manipulacija. Sve to ima za posledicu da se izabrani kandidat oseća više obaveznim prema svojim biračima s lokalnog nivoa, nego prema svojoj partiji, a to mu sasvim lako pada, s obzirom da parlament ne poznaje ni partijsku disciplinu, ni frakcijsku prisilu. Obzirom na to, nije čudno da se predsednik mora u Kongresu boriti jednako za glas poslanika svoje partije, kao i za glas poslanika opozicijske partije da bi njegov predlog zakona dobio potrebnu većinu. S druge strane, predsednik ne može računati sa glasovima svih poslanika njegove partije koji sede u Kongresu, ako se radi o usvajanju nekog nepopularnog zakona. Za Evropljanina nije lako raspoznati razlike između republikanaca i demokrata. Sa rezervom bi se moglo reći da je Demokratska partija prije partija siromašnijih, manjine i da se stoga često zalaže za socijalna pitanja. Njihovi birači se mogu naći u siromašnijem sloju stanovništva, u južnjačkim državama, u velikim gradovima i to u radničkim četvrtima i među crncima. Republikanska partija više zastupa privredne interese, ona se zalaže za slobodni omer snaga, a manje za izgradnju države blagostanja. Republikansku partiju biraju pripadnici srednjeg staleža, belci, te protestanti u predgrađima velikih gradova. Sa stanovišta jednog Evropljanina slabost partija je neprepoznatljiva: Njihova decentralizovana organizacija sa samo malim brojem članova, njihov interes koji se uglavnom orijentiše na lokalni nivo, njihova zavisnost od interesnih grupa, nedostatak osećaja odgovornosti prema donošenju neophodnih, ali istovremeno nepopularnih federalnih zakona samo jačaju predrasude Amerikanaca da je politika zlo i da se političarima ne može verovati. Činjenica da je učešće građana sa pravom glasa na izborima između 40 i 60% potvrđuje ovakvo stanovište. Kada bi postojao samo labav partijski program, osnovno pitanje partijske politike ne bi bilo: "Ko zapravo vlada Amerikom?" Ovo pitanje postavlje se sve češće i sa sve više zabrinutosti sa sumnjom da postoje moćni intreresni savezi, koji usmeravaju, odnosno kontrolišu političare, pa čak i predsednika. Već poslanik u jednom od domova mora se za vreme izbora mnogo oslanjati na podršku interesnih saveza, a samo po sebi je razumljivo da ta veza ne nestaje nakon izbora. Institucija lobija preuzela je svoje zadatke (ime je dobila po izlazno-ulaznom holu ispred parlamenta u kojem se posetioci mogu obratiti poslanicima, te razgovarati s njima). Samo u Washingtonu zvanično postoje vezni ljudi 3000 interesnih saveza, koji stalno traže kontakt s političarima i pokušavaju da utiču na njih onako kako je to u njihovom interesu. To se još može nazvati legalnim dok god oni sa svojim stručnim znanjem savetuju službenike ministarstava i političare pri razradi zakona. Diskutabilno postaje onda kada oni počnu da se bave nameštaljkama, korumpiraju političare ili ih kao "pressure groups" stavljaju pod pritisak da bi proveli svoje interese na račun opšteg dobra. Pored "big business"pri ovome se misli i na moćne privredne saveze, npr. vojna industrija i industrija naoružanja, ili "big labour", sindikati, nacionalni savezi farmera, savezi veterana rata, lečnika i nastavnika, te mnogi drugi, ukupno više hiljada njih. Broj njihovih zastupnika mnogostruko je veći od broja poslanika. [iz: Ernst Rudolf Voigts: Sjedinjene Američke Države, Informacije o političkom obrazovanju 156, Bonn BpB 1979.]
|
|
Teme: Ljudska
prava I Uzori I Demokratija I Partije I Evropa
I Globalizacija I Ujedinjene
nacije I
Održivi razvoj
|
