Problemi

Sledeći tekst obrađuje naučnu debatu o deficitima i budućnosti američkog partijskog sistema. Da li će se američke partije razviti od čisto udruženja za izborne kampanje u partije u pravom smislu reči, koje sa svojim programskim profilom istupaju kao posrednici između "naroda" i "države"?

Godinama se između američkih sociologa vodi prilično kontroverzna debata o temi "raspad ili (re)konsolidovanje američkog partijskog sistema?" Kritičari postojeće scene partija žale se na nedostatak discipline i veza (veza u saradnji predsednika i kongresne većine, koje se i pri istoj partijskog pripadnosti ipak kao suprotni polovi). Oni kritiziraju nedostatak jasnih alternativa u programatici tradicionalno rivalizirajućih partija, te ukazuju na sveukupno rastuću neeficijentnost i deficite u legitimitetu političkog sistema SAD-a.

Tako je već 60-tih godina renomirani politolog James D. Burns opisao stanje američke partijske demokratije u vrlo sivim tonovima i predložio reforme. Ove reforme imale su za cilj etabliranje jedinstvenog partijskog vođstva, proračunavanje političkih odluka, saradnju egzekutivne i legislativne vlasti, te transparentnost procesa obrazovanja političke volje, a da pri svemu tome javnosti stoji na raspolaganju dovoljno šansi i mogućnosti kontrolisanja vladajućih snaga.

[Bela kuća - Sedište predsednika]

Americi su potrebne dve nacionalne predsedničke partije, koje bi u budućnosti konkurisale na svim političkim nivoima za osvajanje glasova birača uz pomoć jedinstvene programatike, prevladavajući na taj način trend koji trenutno vlada u Kongresu a tiče se nesigurnog obrazovanja političkih frakcija koje mogu doneti odluke, te na taj način obezbediti i pouzdanu šemu saradnje sa Belom kućom. Za ovu svrhu partijske organizacije bi trebalo hijerarhijski kazniti i postaviti na osnovu formalizovane baze članstva. Zato bi se morale provesti parlamentarne reforme u korist kaznene discipline u frakcijama. Nacionalni izbori trebali bi da budu podređeni saveznim regulacijama pri čemu se pored ukidanja kolegija izbornika mora ukinuti zabrana višestrukog ponovnog izbora predsednika.

U 80-tim godinama rasprave o partijskom sistemu i partijama su se intenzivirale. Ovakav sistem je, po kritičarima, zakazao da na vreme ponudi nova rešenja problema u oblasti unutrašnje i vanjske politike, te da ta rešenja uz pomoć delotvornog obavljanja vodećih funkcija pretvori u zakonski obavezna. Partije su se našle pred razrešenjem, čime je direktno ugrožen politički sistem. Propagirani su različiti predlozi reformi, ali je sve ostalo samo na tome. Razlog za to je sasvim očigledan: U zemlji čija je politička kultura pod veoma velikim uticajem svesti o tradiciji, veoma je teško provesti bilo kakve reforme, posebno onda kada te reforme stavljaju pod znak pitanja već etablirane pozicije moći.

Konačno, zastupljene su i suprotne pozicije kojima je u cilju provođenje rekonsolidovanja i revitalizovanja američkog partijskog sistema. Ovakvi glasovi ukazuju na rastuće programatske razlike između demokarata i republikanaca, koje manji broj autora označava kao "ideološku polarizaciju". Ovi poslednji u znaku Reganove, Bushove i Clintonove administracije doveli su do jedinstvenijeg ponašanja kongresnih frakcija što olakšava odluku birača. Osim toga, na svim političkim nivoima može se primetiti proces konsolidovanja partija, kojem je stalo do delotvorne organizacije partijskog aparata. Tako da se doista promenio kvalitet i intenzitet političke participacije u samoj osnovi partije i to u seni pokreta za građanska prava, studentskog pokreta i pokreta protiv rata u Vijetnamu u toku 60-tih i 70-tih godina. Mladi angažovani u politici koje manje interesuje partijska patronaža,a više partijski program, jednostavno su na stranu izgurali stare partijske funkcionere i njihov pragmatizam. Samim tim oni su zaoštrili profil partija kao samostalnih veličina u komuni, okrugu, zemlji i savezu.

Tako, na primer, danas u svih 50 država postoje organizacije Republikanske partije, koje iz partijske centrale u Washingtonu, iz Republican National Committee (RNC) dobijaju u najmanju ruku okvirne mere rada. Tri nacionalna partijska komiteta republikanaca - pored RNC-a u oba doma Kongresa postoje paralelne institucije, koje pokušavaju da organizuju ili u najmanju ruku da utiču na izborne kampanje - prikupili su u poslednjim godinama veoma visoke sume od sponzora i donatora za izborne kampanje. Osim toga, oni se sve više angažuju pri obrazovanju kandidata za javne službe, te putem nacionalnih reklamnih kampanja pokušavaju naglasiti svoje prisustvo.

I kod demokrata se mogu primetiti slična zalaganja, a da pri tome partija trenutno ne konkuriše sa republikanskim rivalima. Konačno, tendencija rekonsolidovanja partija još uvek nije dovoljna terapija za duboke krizne fenomene. Tako da su national committees kako demokrata, tako i republikanaca - a isto važi i za paralelne koordinirajuće institucije u oba doma Kongresa - do danas ostale samo eficijentna uslužna preduzeća za izborne kampanje i reklame. Oni se nisu razvili u organizacije u kojima se formuliše politika ili posreduju interesi, niti u organizacije koje bi mogle usloviti posmatranje ili čak provedbu izbornih programa partija u politici pojedinačnih država ili na federalnom nivou.

Iz evropske perspektive čak i revitalizovane nacionalne partije ostaju fragmentovani ideal. Nakon posmatranja rastuće personalizacije i individualizacije američkih izbornih borbi, nerealnim se čine povremeno izražena očekivanja, da bi se iz lokalnih, regionalnih i po grupama razdvojenih partija mogao razviti partijski sistem koji jasno postavlja organizovane i nacionalne prioritete.

[Hartmut Wasser; iz: Informacije o političkom obrazovanju 199, "Politički sistem u SAD-u", Bonn BpB 1997.]