Specificnost

Sledeći tekstovi govore o tome na koji način američke partije shvataju same sebe, dalje, pokušavaju razraditi centralne karakteristike američkog partijskog sistema i kao treće, bave se unutrašnjom organizacijom partija u SAD-u [...do teksta o unutrašnjoj organizaciji].

Karakteristike i razvoj dvopartijskog sistema

Pored posebnog karaktera američkih partija kao patronažnih partija koje su daleko od ideologije, a kasnije kao jednakomernih pragmatičnih okvirnih organizacija koalicije različitih interesa, specifiični partijski sistem začudio je kontinentalne Evropljane, jer oni u njemu neretko vide alternativu kojoj teže u sopstvenom partijskom spektru. Od samog početka u Novom svetu razvio se dvopartijski sistem, u kojem se vladajuće pozicije i službe dele prema većinskoj odluci u izbornim jedinicama koje kandiduju po jednog kandidata, u kojem razdvojene partije nemaju šanse. Kombinacija dva faktora - funkcije imenovanja vlasti i relativnog većinskog izbornog prava - dovela je, dakle, do koncentracije američkog partijskog sistema. Dvestogodišnja istorija SAD-a pokazuje da su stalno postojale dve velike partije jedna nasuprot druge. Jedna od njih je uopšte dobijala na kongresnim izborima više legislativnih perioda, dok je druga uglavnom imala svog kandidata na predsedničkoj funkciji. Obe grupacije mogle su se osloniti na određene regije i biračko telo, artikulisali su relativno različite političke pozicije, iako se programatski nisu previše odaljavale jedna od druge.

Drastična promena etabliranom partijskom svetu pokrenuta je kada su se postavila nova društvena pitanja, koja su izbrisala tradicionalne granice između partija. Ovo, je na primer, važilo za razlike između Severa i Juga po pitanju ropstva i secesionog rata. Do otprilike 1850. godine demokrati su dominirali u politici zemlje, ali su nakon kraja građanskog rata kao "partija Juga" dospeli u položaj manjine, pa su između 1868. i 1928. samo četiri puta odneli pobedu na predsedničkim izborima, dok je republikancima to pošlo za rukom čak dvanaest puta.

Krajem 20-tih godina privredna kriza se pobrinula za novu promenu u partijskom svetu. Republikanci su najpre pokušali bagatelizovati krizu, jer nisu znali kakav bi uticaj na biračko telo imala nova politika. Predsednički kandidat Demokratske partije Franklin Delano Roosevelt, zalagao se za aktivniju ulogu države u privredi, objavio je program zapošljavanja i novu socijalnu politiku, te time na stranu demokrata pridobio grupe, kao što su industrijski radnici, manje zanatljije, crnci, katolici, etničke manjine, što su grupe koje su ranije pripadale u skupinu biračkog tela koje je svoj glas davalo republikancima. Zajedno sa tradicionalno "demokratskim" državama Juga ova New-Deal-koalicija osvojila je potrebnu većinu i na vlasti se zadržala decenijama, te tek u 70-tim ili 80-tim godinama bila ozbiljnije uzdrmana.

Samorazumevanje partija

Obe velike partije u zemlji kultivišu različite istorijske mitove, iza kojih se skrivaju ideološke i sociološke razlike.

Pri tome su demokrati razvili svoje mitove na velikim Amerikancima kao što su Jeferson, Jackson, Wilson ili Roosevelt, da bi se prezentovali kao partija demokratizacije, slobode i napretka, kao veritabilna "narodna partija".

Republikancima se ovaj imidž činio neuverljivim, njima se Demokratska partija činila kao skupina radikalnih "levičarskih grupa", čija je privredna i socijalna politika uvek pokazivala konsekvence za sociološko-politički sistem SAD-a.

Republikanci, koji sami sebe označavaju kao Grand Old Party (GOP), učvrstili su svoje mitove na Abraham Lincolnu (...).,

[Oni se definišu] kao partija first principles, starih amaričkih vrednosti - individualizma, pionirskog duha, slobodnog poduzetništva, anticentralizma i antibirokratizma, smisla za porodicu, susedskog duha itd. - što je opet po mišljenju demokrata karikatura stvarnosti, koja je opet pod velikim uticajam egocentrizma GOP-a, guranja laktovima i posedovanja u šaci gornjih deset hiljada u zemlji.

[iz: Hartmut Wasser: Političke partije u SAD-u; u: W.P. Adams i ostali (Izdavač), Izveštaji iz zemalja: SAD I, Bonn BpB 1990.]

[Početak stranice]

S vremena na vreme ralacija između dve velike partije bila je dovedena u pitanje i od strane treće partije ili partija, na primer, kada bi se treće partije založile za neki aktuelni problem, te na taj način mobilisale delove biračkog tela obe velike partije. Etablirane partije su na to morale reagovati, pronaći alternativne modele rešenja za postojeće probleme, morale su sa ispolarizovanih pozicija odgovoriti na nove zahteve, što je opet prouzrokovalo kretanja unutar biračkog tela.

(...) Celokupno gledano dvopartijski sistem nikad nije ozbiljno dolazio u pitanje. Demokrate i republikanci su jednostavno znali odabrati momenat da "usisaju" potencijalne glasove koji bi eventualno mogli biti dodeljeni trećoj partiji. Ponekad se dešavalo da se celokupan personal tih trećih partija integriše u jednu od velikih. Upravo zbog toga što je dvopartijski sistem u SAD-u stalno fleksibilan, decentralizovan i spreman na kompromis, ima sposobnost pomenutog "usisavanja"; na taj način dvopartijski sistem sistemu vladavine obezbeđuje stabilnost i u određenim fazama čak i političku promenu, te ispunjava zapovest iz Ustava, a to je balans i kontrola moći, te promenu vodećeg osoblja koja je u direktnoj vezi sa ovim procesima.

[Hartmut Wasser; iz: Informacije o političkom obrazovanju 199, "Politički sistem u SAD-u", Bonn BpB 1997.]

Čak i po svom unutrašnjem uređenju američke partije imaju posebno mesto. One ne poznaju ni organizovano članstvo ni formalizaciju procesa obrazovanja političke volje između vrha partije i članstva. Šta uopšte znači pojam partijsko članstvo?

"Gospodin A. smatra sebe demokratom, gospodin B sebe smatra republikancem, a gospodin C sebe socijalistom, a pod ovim "smatra sebe" često se podrazumeva da su gospoda A, B i C "članovi" pomenutih partija. Za većinu ljudi je članstvo u partiji nejasan pojam kog je teško definisati. Ako je neka osoba član bilo koje druge organizacije - neke crkve, lože ili neke profesionalne organizacije - onda se polazi od toga da je ta osoba pristupila dotičnoj organizaciji zbog nekog pozitivnog dela, da daje priloge za tu organizaciju, da je eventualno aktivna u nekom od odbora organizacije, da vrši neku od funkcija u organizaciji ili da na neki drugi način učestvuje u radu organizacije. Međutim, ukoliko je neko član velikih partija, ne može se sa sigurnošću tvrditi isto. Ne postoji nikakav poseban postupak ili ceremonija pristupanja. U principu, ne postoji članstvo. Partija ne dobiva nikakvu pismenu obveznicu od njenih članova, koja bi sadržavala priznavanje programa partije i obavezu da će se isti provoditi, partija ne prikuplja priloge (iako se istovremeno čine napori da se uvede sistem redovnog plaćanja priloga za partiju), partija nema statuta koji treba da provede i nema sredstava da označi svoje članove na bilo kakav način, osim da odbije da podrži nekoga ko se kandiduje na izborima. Neko je demokrata ili repubikanac ako to sam za sebe tvrdi i ako redovno na izborima daje svoj glas jednoj ili drugoj partiji. I to je sve što se može reći. Osim toga, svako ima pravo da promeni svoje mišljenje i svoju pripadnost jednoj ili drugoj partiji onoliko puta, koliko to njemu odgovara. Svakom ostaje na slobodnu volju da razbija glavu o tome koliko članova ima jedna partija, a ovo bi isto važilo i ukoliko bi postojali kriteriji po kojima bi se moglo definisati ko se može smatrati članom neke partije, a ko ne." (Ogg/Ray)

U prošlosti je faktor vernosti partiji pojedinih individua i grupa bio važan faktor pri određivanju šansi na izborima, kao i za stabilnost političkog sistema. Različiti društveni slojevi razvijali su simpatije za jednu od velikih partija shodno svom poreklu, obrazovanju i zanimanju, etničkoj i religijskoj pripadnosti, po mestu i regionu stanovanja, a ove simpatije mogle su se potvrditi potvrđivanjem predizbornih kalkulacija o ponašanju određenog dela biračkog tela. Dok se u predgrađima, u Vermontu, Pennsylvaniji ili Kansasu stanovništvo pretežno izjašnjavalo za republikance, u centrima velikih gradova, u Južnoj Carolini, Alabami ili Georgiji živjele su "rođene" demokate. Dok je visoki sloj stanovništva redovno birao republikance, poslovni ljudi se identifikovali sa republikancima, Grand Old Party (GOP), niži slojevi stanovništva, te industrijski radnici su glasali za demokrate. Dok je WASP-poreklo, pripadnost belom, anglosaksonsko-protestantskom sloju, beležilo glasove za republikance, katolički Slaveni, Italijani, Irci, čak i Jevreji osećali su se privučeni Demokratskom partijom. Bolji odgoj, te nešto viša starosna granica uticali su na republikanske, a prosečno obrazovanje i niža starosna granica demokratske preference.

Politička sadašnjost obeležena je nestajanjem tradicionalnih veza za jednu ili drugu partiju, porastom sposobnosti promene u odnosu između partija, grupa i individua, te porastom broja birača koji menjaju svoje glasačke odluke od izbora do izbora (floating vote) kao i porastom broja nezavisnih glasača (independents), koji se ne odlučuju čvrsto ni za jednu od partija. Sociolozi još uvek nisu ustanovili uzroke ovakve promene, niti njene moguće posledice.

Posebnost američkih partija nastavlja se i u organizatorskoj strukturi. Pojedinačni nivoi od lokalne baze preko okruga (county) do državne organizacije, koji, opet, završavaju u nacionalnoj reprezentaciji, aktivišu se u autonomnim komitetima, koji se imenuju od strane članova partije i delegata preko internih partijskih ili državno regulisanih predizbora. Američkim partijama su nepoznate naredbe koje idu sa vrha partije prema dnu. S obzirom da partije deluju primarno kao udruženja za izbornu borbu, koja žele osvojiti javne službe za svoje kandidate (zbog čega je zapravo i organizacijska struktura partija od 1870. godine prilagođena podeli izbornih oblasti u izborne okruge [voting districts]), važnost mesnih saveza i county committees je čak i velika, jer danas je najviše službi na lokalnom county-nivou. Na državnom nivou, partija, pre svega, koordinira poslove izbora kongresmena, pokušava da održi većinu u komitetu za komunikacije, pravi nacrt celokupne političke koncepcije partije u zemlji i prikuplja novac za finansiranje različitih delatnosti.

Na nacionalnom nivou američke partije razvile su tri kriterija kristalizacije: predsednika partije (national chairman), Glavni odbor partije (national committee) i Kongres partije (national convention). Ali ove tri instance ni u kom slučaju ne predstavljaju vrh partije, koji može izdavati naredbe usmerene ka svojoj bazi, po evropsko-nemačkoj šemi. Predsednika partije imenuje, u pravilu, Glavni odbor kao predsedničkog kandidata, on treba da koordinira rad partije na saveznom nivou, da se bavi (nastupa) na medijima, da održava kontakte sa pojedinačnim državnim organizacijama, te da priprema izbore na nacionalnom nivou. U svemu tome njega podržava Glavni odbor partije koji se jako retko sastaje, obuhvata delegate iz svih 50 država i predstavlja izuzetno heterogenu sliku.

Kongres partije (national convention) treba da ispuni bitne funkcije. On nominuje kandidata partije za predsedničku i potpredsedničku službu i donosi partijski program (party platform), te partijske statute. Kongresi partija obe velike partije sastaju se svake četiri godine, a sastoje se od delegata iz svake od saveznih država. Njihov broj određuje se po veoma komplikovanom "ključu": 1992. godine demokratski savezni konvent sastojao se od 4282 delagata (i 1170 zamenika-delegata, tzv. alternaties), isti gremij u Republikanskoj partiji sastojao se od 2206 delegata i isto toliko alternaties.

Zakoni saveznih država u biti regulišu i okvir u kojem deluju partije, minimum unutrašnjo-partijske demokratije, procese nominovanja kandidata za partijske službe, a zajedno sa saveznim zakonom regulisana je vrlo teška oblast - finansiranje partija. Ovo finansiranje počiva isključivo na dobrovoljnim donacijama, ako ne računamo državne priloge za vreme predsedničkih izbora.

[Hartmut Wasser; iz: Informacije o političkom obrazovanju 199, "Politički sistem u SAD-u", Bonn BpB 1997.]