Sistem vladavine

Velika Britanija

Sledeći tekst imenuje centralne elemente sistema vladavine u Velikoj Britaniji. Ovde se osim veoma visoke pozicije premijera i monarhije koja i dalje postoji ubrajaju oba ustavna principa rule of law i parlamentarni suverenitet. Posebna britanska forma ograničenog parlamentarizma obilježava se kao "Westminster-model". Dalji odlomak bavi se centralnim karakteristikama ovog modela i imenuje njegove kritične tačke.

Velika Britanija - ili kako se često i pogrešno govori:Engleska - ima mnogo posebnosti. Problemi počinju već kod teritorijalnog sistema "Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske" - što je zvanični naziv ove države. Sledeći dijagram predstavlja taj sistem:

Zajednički vladar Ujedinjenog Kraljevstva je britanska kraljica. Zajednička državnost je britanska. Ispod ovog nivoa može se naći mnoštvo nacionalnosti. Postoji razlika između sledećih identiteta: engleski, velški, škotski, irski, severnoirski (Ulster) i britanski.

Ustavni principi (I): Rule of Law	Vođa države i kabinet
Ustavni principi (II): Parlamentarni suverenitet	Principi rada vlade

Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske, kako glasi zvanični naziv ove države, je jedina evropska država koja nema ustav formulisan u bilo kojem dokumentu. Ovo, opet, ne znači da ne postoje izvori koji ukazuju na državnu formu, te je potvrđuju i objašnjavaju. U ove izvore spadaju zakonski propisi, predate konvencije, te priznati ustavni principi (...).

Bit britanskog ustava počiva na dva principa: Rule of Law, što znači zakonski obavezano delovanje države, te na principu parlamentarnog suvereniteta. Rule of Law štiti građane od državne samovolje i prisiljava parlament da prenošenje kompetencija i određenih moći na vladu formulira u formi zakona. Zakoni se mogu menjati ili ukidati u parlamentu i to jednostavnom većinom glasova. Posebne većine (kao npr. dvotrećinska većina) za promene ustava nisu predviđene, jer ne postoji ustavni dokument. "Ustavna stvarnost" kako se ona i vidi u zakonodavstvu, je na taj način vrlo fleksibilna i brzo promenjiva.

Praksa fleksibilnog razvoja i unapređivanja ustava nešto je pojednostavljena engleskom desničarskom tradicijom. Ona počiva na ustanovljenom pravu (common law ). Glavna karakteristika tradicije Common Law orijentisanje sudstva na proceduralne slučajeva, dakle, na šematske odluke, koje se opet mogu pozvati u pomoć pri novim slučajevima i koje se mogu razviti shodno novim pravnim zakonima. Polazna tačka za pravnu odluku je uvek konkretan slučaj, a ne opšte pravilo. Ne postoji nikakav zakonik, kao što je to, na primer, slučaj u Nemačkoj. Ova činjenica daje izuzetnu fleksibilnost izricanju zakona ili interpretaciji ustava, ukoliko ona počiva na zakonima (...).

Prilagođavanje zakona i institucija zemlje vekovima je bio moguć zahvaljujući engleskoj desničarskoj i ustavnoj tradiciji, i to bez većih vanjskih promena. Uvreženo mišljenje da je Velika Britanija zemlja koja je izuzetno vezana za svoju istorijsku tradiciju, često počiva na površnom posmatranju ovog formalnog kontinuiteta. Uloga monarhije ili uloga parlamenta u britanskoj politici, da pomenemo samo ova dva primera, uprkos ovom kontinuitetu u poslednja četiri veka dramatično se promenila.

Druga okosnica britanskog ustava, pored obaveze države da se u svom delovanju pridržava zakona je parlamentarni suverenitet. Parlament donosi zakone i sam kontroliše zakonodavstvo, a da pri tome nije vezan za nadređeni tekst ustava. Parlament, a ne narod je donositelj ustava. Ustavni sud koji bi mogao revidirati odluke parlamenta ne postoji i ne može se ni zamisliti bez postojanja ustavnog teksta.

Ustavi demokratskih država, u pravilu, kažu da sva vlast proizlazi iz naroda, da je, dakle, narod taj koji ima suverenitet. Kako se može objasniti britanski parlamentarni suverenitet i koje praktično značenje on ima? Parlamentarni suverenitet vodi poreklo iz Glorious Revolution godine 1688./89. On je markirao kraj konflikta između katoličke vladajuće kuće Stjuarta i prestolonaslednika protestanata Wilhelma III od Oranije, i njegove žene Marije koji su nizom ustavno-pravnih propisa pripisali parlamentu neke nadležnosti. Ovaj katalog sloboda Bill of Rights iz 1689. godine, kojim je završeno sa apsolutističkom vlašću u Velikoj Britaniji i koji je ustanovio konstitutivnu monarhiju, daje prava na slobodu (slobodan izbor, sloboda govora, pravo na porez) u ruke parlamenta.

U 19. i 20. veku uvedeno je opšte jednako, slobodno i tajno pravo izbora, i to zahvaljujući nastojanjima građanstva, radnika i pokreta za prava žena (Suffragetten) unutar Liberalne partije, odnosno, njene preteče partije Whigs. Međutim ništa nije promenjeno što bi se direktno ticalo ustavnosti parlamenta. Formalno britanski građani ostali su podanici kraljice i nikada nisu postali nosioci državne vlasti. U Velikoj Britaniji za razliku od kontinenatalne Evrope nije bilo građanskih ili socijalnih revolucija ili pučeva koji bi odstranili monarhiju ili u najmanju ruku koji bi se borili za izvesnu meru suvereniteta naroda (...).

Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske je konstitutivno uređeno kao naslednička monarhija. Vođa države je monarh koji trenutno vlada. On ili ona ima zadatak da na predlog premijera imenuje članove vlade, biskupe anglikanske crkve (engleska državna crkva), najviše suce i vrh vojske koja mora braniti monarha. Zadaci monarha su reprezentativne, ceremonijalne i integrativne prirode. Kraljica koja je trenutno na vlasti, Elizabeth II iz porodice Hannover-Windsor-Mountbatten vlada od 1952. godine, ona (odnosno kraljevska porodica) zastupa zemlju unutar i van nje i ujedno je na vrhu anglikanske crkve. Kraljica dodeljuje državne akte, kao na godišnjem otvorenju parlamenta, povodom čega ona pročita objavu vlade (Thronrede) sastavljenu od strane premijera i na taj način joj daje legitimitet. Njena vanpartijska pozicija čini je opšte priznatom osobom na nacionalnom nivou koja je zadužena za integracije, čak i u vreme krize ili rata.

Politički najvažnija funkcija u britanskom sistemu vladavine je funkcija premijera. Britanski premijeri su jako moćni, s obzirom da raspolažu sa velikim patronažnim potencijalom, koji im, na primer, dozvoljava da preko 100 poslanika vladajuće partije imenuju u ministre unutar ili van njihovog kabineta, te da ih unapređuju u drugim vladajućim službama, počev od javne službe zdravstva, preko unapređenja strane trgovine i saobraćaja, pa do BBC-ja. Njihova moć počiva na lojalnosti njihove partije, čiji su oni predsednici, u parlamentu i na činjenici, da oni uglavnom obrazuju vlade koje nisu koalicije.

Premijeri danas sve više traže podršku za svoju politiku i u direktnom kontaktu sa narodom i to putem medija. Uticati na izveštaje koji se pojavljuju u medijima, voditi brigu o sopstvenoj slici koja se o njemu stvara u javnosti, danas je za šefa britanske vlade postalo isto toliko važno kao i bit njegove vladajuće delatnosti. Tradicionalno za "menadžment" javnog mnenja koristi se držanje informacija u tajnosti, te selektivna i taktička predaja informacija. Za ovaj poslednji dio veoma je prilagođeno lobi-novinarstvo. O ulasku u "klub" koji broji oko 150 novinara koji svakodnevno od glasnogovornika vlade dobijaju "poverljive" informacije čiji se izvor ne sme saopštiti, odlučuje vlada. Tony Blair je do te mere perfekcionirao svoj uticaj na novinske izvještaje da ni jednom članu njegovog kabineta nije dozvoljeno davati izjave za štampu bez izričite dozvole premijera, te da osobe koje su zadužene za rad sa javnošću (takozvani "spin doctors") što više preuzimaju inicijativu, te da, kao u vreme izborne borbe, pokušaju osvojiti naslovne stranice sa temama koje odgovaraju vladi. Parlament je jednako kao i ministri u pozadini što je karakteristika političkog stila koji se veže za američkog predsednika.

Prvi princip, dominantan položaj premijera, s jedne strane sadrži kompetenciju određivanja osnovnih linija i pravaca politike (...). Osim toga, dominatna uloga premijera odražava se i na proces odlučivanja unutar vlade same. Premijer može podeliti mnoge ad hok organizovane kabinetske krugove, koje onda kontroliše ili on ili njegove osobe od poverenja. Ovi interni procesi odlučivanja mnogo su više prikriveni od očiju javnosti, nego što je to slučaj u Nemačkoj. Međutim, mnogo važnija je sposobnost premijera da održi široku kompetenciju odlučivanja koju mu ne ograničavaju ni koalicioni partneri, ni ustavni tekst, ni ustavni sud, ni vladar države ni parlament. Britanski sistem vladavine zbog toga se označava kao vladavina premijera (prime ministerial government) ili čak kao i "izborna diktatura" (elective dictatorship), o čemu se mnogo polemiše. Na koji način će dotični premijer obavljati svoju dužnost, zavisi, naravno, od osobe koja je na tom mestu. Margaret Thatcher u doba njene vladavine, kao šef vlade iz Konzervativne partije od 1979. do 1990. godine, bila je poznata po svom oštrom kabinetskom režimu, te po njenim čvrstim političkim principima usmerenim ka obrazovanju političke volje. Tony Blair provodi sličnu, jako oštru kontrolu svog kabineta, iako se dosad ne čini toliko ideološki odlučujućom ličnošću kakva je bila Margaret Thatcher (...).

[iz: Roland Sturm: Vlada i uprava; u: Informacije o političkom obrazovanju 262, "Velika Britanija", Bonn BpB 1999.]