Velika Britanija

Veliki izborni uspeh socijalnodemokratsko-liberalne alijanse, koja je na izborima za Donji dom 1983. godine osvojila svega 2,2 posto glasova manje nego Laburistička partija, postavio je pitanje da li se još uvek s pravom govori o dvopartijskom sistemu u Velikoj Britaniji. Međutim, veliki broj osvojenih glasova jedva da se primetio pri raspodeli mesta u Donjem domu. Sa 25,4 posto glasova alijansa je dobila svega 23 poslanička mesta, dok je Laburistička partija sa 27,6 posto glasova dobila 209 parlamentarnih mesta Donjega doma. Van velikih gradova još jasnije se ocrtavaju konture tropartijskog sistema, a u Škotskoj i Velsu su prisutne čak četiri partije. Oni koji britanski dvopartijski sistem smatraju mitom ne mogu se pozvati na današnje razvoje unutar partijskog sistema, već istorijske razloge i činjenice navoditi sebi u korist (...). 

Uprkos ovim nesumnjivim promenama, bitno je da se britanski partijski sistem i dalje po svom jezgru posmatra kao dvopartijski sistem. U prilog tome govori i način funkcionisanja političkog sistema, koji se i u krugovima političke elite shvata kao dualizam vladajuće i opozicione partije koji je obezbeđen većinskim izbornim pravom, te se kao takav praktikuje. Osim toga, u prilog tome govori politička kultura zemlje, koja upravo i u novoj generaciji, iako je svesna "nepoštenosti" postojećeg izbornog sistema, podržava održanje većinskog izbornog prava i vladavine jedne partije, a apstraktno pitana, ipak se zalaže za pošteniji izborni sistem. Kada ih se postavi pred alternativu: Fer izborni postupak ili efektivna i stabilna vlada, još uvek se velika većina odlučuje za održanje dosadašnjeg sistema, a tu prednjače pristalice Konzervativne partije, praćeni Laburistima i Škotskom nacionalnom partijom.  

[iz: Karl Rohe: Partije i partijski sistem; u: Hans Kastendiek u.a. (Izdavač), Izveštaji iz zemalja: Velika Britanija, Bonn BpB 1994.]

Dvopartijski sistem

Često se tvrdi da je u Velikoj Britaniji došao kraj dvopartijskom sistemu, te da se dualitet dve partije održava još samo zahvaljujući većinskom izbornom pravu. Pristalice te teze polaze od sledećih indikatora za postojanje dvopartijskog sistema: 
1. Prosečno postoje, u pravilu, manje od tri (ozbiljna) kandidata u jednoj izbornoj jedinici. 
2. Partijski duo osvaja redovno više od 90% glasova.
3. Jedna partija ima dovoljnu parlamentarnu većinu.
4. Mala promena odnosa glasova može dovesti do promene vlade. 

Ako se uzmu u obzir ovi preduslovi, onda se zaista u slučaju Velike Britanije više ne može govoriti o dvopartijskom sistemu. Nasuprot tome imamo Satorijevu teoriju, po kojoj je jedna partija partija tek kada ima mesta u parlamentu, tj. kada raspolaže potencijalom vladanja ili ometanja, odnosno kada na pozitivan ili negativan način može uticati na obrazovanje vlade. Po ovim kriterijima Velika Britanija se, ipak, može označiti kao država sa dvopartijskim sistemom.Tome u prilog govori i način funkcionisanja postojećeg sistema. "Ukoliko bi se partijski sistemi klasifikovali numerološki, onda bi se klasifikovali po osnovu svog formata - dakle, koliko partija se nalazi unutar sistema. Ali format je interesantan samo do one mere do koje utiče na mehaniku - dakle, kako sistem funkcioniše." Za razliku od nestabilnih većinskih odnosa koji su bili prisutni u 70-tim godinama, 80-te su obeležene konsolidiranjem mehanike ovog sistema.  

Funkcionisanje dvopartijskog sistema počiva na tri bitne stvari: 
1. Institucionalno na konkurentno- demokratskom dualizmu vlade i opozicije, što se, između ostalog, jasno vidi iz većinskog izbornog prava. 
2. Socijalno-strukturalno na socijalnim i regionalnim vezama birača za partijski dualitet. 
3. Habitualno na političkoj kulturi koja više vrednosti pripisuje obrazovanju delotvorne i funkcionalne vlade, nego odrazu spektra različitih mišljenja u parlamentu. Podređivanje participacije, tj. svesti o participaciji principu demokratskog legitimisanja, eficijentnog vladanja, je karakteristika britanske političke kulture.  

Koreni dvopartijskog sistema su dublji, nego što to misle zastupnici teze da je dualitetu došao kraj. Velike partije imaju mnogo vremena za prilagođavanje  promenama u ponašanju birača i za prilagođavanje  promenama na političkom tržištu, pre nego neka treća partija postane opasna po njih. One (manje partije) obavljaju komplementarnu funkciju, te u prvom redu signališu nezadovoljstvo i protest, te jednostavno nepoverenje u kompetencije velikih partija.  

[iz: André Kaiser: Izbori i partijski sistem u eri Tačerove; u: Iz politike i svakodnevnice 28/1991.]