Sledeći tekst bavi se najvažnijim karakteristikama britanskog partijskog sistema kao klasičnog primera dvopartijskog sistema. 

Dalji odlomak bavi se diskusijom o britanskom dvopartijskom sistemu: Da li se pri tome radi još samo o mitu? [...do odlomka "Diskusija"]

Britanski dvopartijski sistem

Jednako kako je Westminster model parlamentarnog načina vladavine u protekle dve dekade izgubio na svojoj snazi, tako je na snazi izgubio u njegov osnovni element - dvopartijski sistem. Britanski sistem vladavine vekovima je kako u Velikoj Britaniji, tako i u inostranstvu važio kao ideal (...).  

Ovakvo razmišljanje i danas ima veliki uticaj na shvatanje politike kod mnogih Britanaca. S obzirom na situaciju u kojoj su postojale tri partije, dakle, neposredno nakon Drugog svetskog rata kada je Laburistička partija korak po korak izgurala Liberalnu partiju i sama postala suprotan pol Konzervativnoj partiji, socijalistički politolog Harold Laski bio je duboko ubeđen, da se povratkom na dvopartijski sistem mogu jasno sagledati osnovni društveni konflikti, te da se isti mogu politički uvezati:

"Politički sistem finkcioniše bolje ukoliko je u stanju da se izrazi u suprotnostima dvaju partija. (...) Iako grupni sistem verovatno bolje prikazuje način na koji se narod shodno njegovim interesima grupiše, to je, ipak, fatalno za vladanje kao praktičnu umetnost. Jer, ono što je administraciji neophodno je odsustvo nesigurnosti. (...) Zbog toga je uspostava partija i što je moguće više sprečavanje uspostavljanja različitih grupacija, ideja koju treba pratiti."  

Britancima je oduvek mnogo bitnija bila vlada koja funkcioniše, nego ogledanje interesa društva i različitosti političkih mišljenja u organima vlasti. Iako funkcionalna veza između parlamentarnog sistema vladavine i dvopartijskog sistema na osnovi relativnog većinskog izbora u izbornim jedinicama sa jednim kandidatom nije oduvek postojala, britanski primer razvio je veoma visoko normativno dejstvo. U mnogobrojnim teorijama o demokratiji i partijskom sistemu dvopartijskom sistemu se pripisuju mnogobrojne prednosti nasuprot višepartijskom sistemu i odnosnom izbornom pravu. Britanski model, tako glasi argumentacija obezbeđuje stabilnu jednopartijsku vladu; zbog toga je nepotrebno graditi koalicije. Vladajuća partija za vreme svoje vladavine sama nosi političku odgovornost, a opozicija se u tom periodu shvata kao vlada na čekanju, koja profitira razradom alternativnog programa i kritikom vlade. Vladajuća partija i opozicija su zapravo prisiljene da se više orijentišu kao politički centar da bi osvojile što veći broj glasova, zbog toga dvopartijski sistem zapravo garantuje umerenu politiku i sprečava radikalizovanje i fragmentovanje političkih rasprava. Birač na izborima davanjem svog glasa ima jasnu osnovu i direktno određuje kurs zemlje u sledećem izbornom periodu. 

Sa sve očiglednijom trajnom ekonomskom krizom Velike Britanije od 60-tih godina postavlja se pitanje, nije li "britanska bolest" u direktnoj vezi sa deficitom političkih struktura. Navodne prednosti britanskog dvopartijskog sistema, od strane politologa nazvane adversary politics kritikom su pretvorene u njihov suprotan pojam. Po ovoj kritici partijski sistem radikalnom političkom promenom koja ima za posledicu promenu vlade doprinosi British decline. Samo reforma izbornog prava i etabliranje političkog centra u kojem bi dominirao višepartijski sistem dali bi šansu političkom i društvenom ozdravljenju.

Svest o postojećoj krizi da se osetiti i u izbornim rezultatima. Uspesi Liberalne partije, te škotskih i velških nacionalista u 70-tim godinama, pregupisanje političkog centra sredinom 80-tih godina, pa i uspeh Green Party na izborima za evropski parlament 1989. godine stavili su pod pritisak dualističku polarizaciju između Konzervativne i Laburističke partije. Tako da se trenutno govori o tome da je dvopartijski sistem došao do svog kraja. 

Nasuprot ovim interpretacijama politički proces je i dalje obeležen "mehanikom" dvopartijskog sistema, koji se duboko ukorenio u političku svest građana. Erozija istog se ne može prevideti, ipak, dvopartijski sistem se oslanja na institucionalne (izborno pravo), socijalnostrukturalne (socijalna i regionalana podela birača) i habitualne (politička kultura) bedeme, koji mu daju dovoljno vremena za prilagođavanje novim izazovima i koji ostavljaju veoma malo mogućnosti za treću ili manje partije. Da li je, dakle, ugrožena pozicija Konzervativne i Laburističke partije zavisi od toga na koji način će ove dve partije reagovati na ponašanje birača i na nove konkurente na političkom tržištu.  

Po Giovanniju Sartoriju ("Parties and Party Systems) britanski partijski sistem predstavlja klasični primer dvoparijskog sistema. On je u svojoj tipologiji postavio sledeća pravila: Partija postaje relevantni dio partijskog sistema tek kada raspolaže sa određenim brojem mesta u parlamentu, i kada obezbedi koalicioni, odnosno vladajući  potencijal ili potencijal ometanja, tj. kada na negativan ili pozitivan način učestvuje u obrazovanju vlade. 

Partije bez parlamentarne baze, pa čak i manje parlamentarne frakcije otpadaju iz okvira ove analize. U britanskom slučaju to bi značilo da na osnovu disproporcionalnog relativno delotvornog većinskog izbornog prava Sartorijeva pravila prebrojavanja otprilike jednoj četvrtini datih glasova ne daju nikakvo značenje za funkcionisanje partijskog sistema. Iako je dvojac Konzervativna partija - Laburistička partija od 1974. godine osetno izgubio na glasovima, to se gotovo uopšte ne vidi pri raspodeli mesta u parlamentu (...). 

Ovi relevantni kriteriji politološke teorije pronalaze odgovarajuću situaciju u političkoj svakodnevnici Velike Britanije. Vlada, a i opozicija (Her Majesty's Opposition) igraju bitnu ulogu u medijskim izveštajima. Manjim partijama na raspolaganju ostaju samo periodi izborne borbe, posebno postizbori za podelu mesta u parlamentu (by-elections), koji uživaju veliku pažnju medija da na taj način na sebe skrenu pažnju javnosti. 

Jedan partijski sistem ima, po Sartoriju, format dvopartijskog, kada se dve partije bore za većinu glasova i kada jedna od te dve partije zaista osvoji većinu. Mehanika dvopartijskog sistema postoji tek onda kada je pobednička partija zaista spremna da sama vlada, i kada postoji bar mala šansa da partija koja je pobeđena na sledećim izborima osvoji većinu glasova. Ovo povlačenje razlike između formata i mehanike jednog partijskog sistema upravo je u britanskom slučaju od velike važnosti. Čak i u periodima kada su većinski odnosi bili nejasni, kao npr. u doba vladavine Laburističke partije od februara do oktobra 1974. godine i od aprila 1976. do maja 1979. godine, partija sa najviše osvojenih glasova je uvek bila spremna da vlada sama. Liberali su ovo jasno osetili kada su podržali Callaghanovu laburističku vladu na osnovu neformalnog "Lib-Lab-pakta" i zbog toga dospeli pod ogroman pritisak kako unutarpartijski, tako i pod pritisak javnosti. Čak iako je dvopartijski format samo uslovno ispunjen, britanske partije se ponašaju po mehanici dvopartijskog sistema. 

[iz: André Kaiser: Britanski partijski sistem; u: Građanin u državi 41, 4/1991.]

[Početak stranice]

Teme:  Ljudska prava  I  Uzori  I  Demokratija  I  Partije  I  Evropa  I  Globalizacija  I  Ujedinjene nacije  I  Održivi razvoj

Metode:    Politička didaktika    II    Pedagogija mira    II    Metode

     

Ovu online ponudu političkog obrazovanja razvila je agora-wissen, študgartsko društvo za političko opismenjavanje putem novih medija (GbR). Ukoliko imate pitanja ili nekih sugestija, molimo Vas da nam se obratite.