|
|
|
|
[Često] se veliki uticaj interesnih saveza ocenjuje negativno. Govori se »vladavini saveza«, koja skreće odgovornosti sa pravog puta dužnosti na "državno-političke potrebnosti", te spečava obavljanje politike u smislu opšteg blagostanja. Ali ovo opšte blagostanje kako je već i ranije rečeno, nije već unapred fiksirana veličina i sigurno ne ona koju poznaje samo vladajuća partija. Sloboda građana ne sme biti samo isprazna reč sama po sebi definisana, već ona treba da određuje šta je to opšte dobro. Sve društvene grupe - poduzetnici, radnici, proizvođači, potrošači, seljaci i građani, kućevlasnici i podstanari (...) - moraju imati jednako pravo da predstavljaju, po njihovom mišljenju, dobru i pravu politiku, da bi nastao balans između različitih društvenih i političkih snaga, koji se mora meriti osnovnim vrednostima humanog i slobodnog socijalnog uređenja. Kompromis između različitih interesa jednog naroda ne može se pronaći bez aktivnog delovanja i sudelovanja organizovanih grupa koje predstavljaju te interese. Onaj ko se zalaže za aktivno sudelovanje građana u demokratskoj državi koje prelazi okvire učešća na izborima i pisanja čitalačkih pisama, mora računati sa tim da će građani pokušavati da pronađu forme koje će im osigurati direktan uticaj na politička događanja. To u uslovima visokokompleksnog demokratskog društva znači da se građanin mora udruživati sa svojim istomišljenicima da bi proveo svoje interese nad konkurentskim. Tako savezi predstavljaju zastupnike za građane koji u njihovo ime mogu da govore s ciljem provođenja njihovih interesa. Savezi su istovremeno produžena politička ruka pojedinca, putem koje pojedinac pokušava izraziti svoje želje i uz čiju pomoć se bori protiv nadmoći države. Slično važi i za građanske inicijative u kojima se - uglavnom lokalno i ograničeno na konkretan cilj - angažuju i organizuju oni kojih se dotični problem tiče, te predstavljaju svoju politiku ka instancama politike i uprave. Savezi svoje želje i zahteve upućuju uglavnom vladama i parlamentima. Međutim, vlade i parlamenti ove zahteve ponekad ne shvataju kao pritisak, već kao podršku. U današnjoj situaciji nasilnog širenja i komplikovanosti modernog zakonodavstva neredak je slučaj da su predstavnici interesnih saveza ponekad i jedini stručnjaci za određenu oblast. Njihovom stručnošću može se poslužiti svako, a da ne ispuni njihove zahteve. Radom onih kojih se određeni problem tiče i pripremanjem državnih odluka, država i društvo se integrišu, a naravno, da je svakoj vladi koja je tu zbog naroda u cilju da pre donošenja odluke o provođenju planiranih mera sasluša i građane koji joj se obraćaju putem svojih interesnih saveza. Saslušavanje zahteva saveza dešava se u najrazličitijim formama i neretko je propisano merama za uređenje društvenog života od strane vlade ili parlamenata. Zastupnici različitih interesa pokušavaju prezentovati svoje interese i interese stanovišta gde god mogu i pridobiti za njih što veći broj pristalica. Odnedavno ih se, pomalo u šali, naziva lobistima. Pri tom se pod lobistima podrazumeva zaista koren te reči, tj. oni koji u predsoblju parlamenta, u lobiju, pokušavaju u direktnom razgovoru da utiču na poslanike. Danas su forme i načini ovog uticanja na poslanike daleko razvijeniji. Neretko veliki interesni savezi imaju svoje predstavnike u frakcijama parlamentarnih partija. U današnje vreme svaki parlament već dobro poznaje interesne saveze seljaka ili sindikata, ili frakcije službenika i gradonačelnika, koje prožimaju različite partijsko-političke grupacije. Ovi predstavnici saveza su često najvažniji i najpriznatiji stručnjaci za određene oblasti u partijama, te imaju veliki uticaj na obrazovanje političke volje unutar frakcije. Uz pomoć svog stručnog znanja, te uz pomoć izvora informacija koji im putem aparata njihovog saveza stoje na raspolaganju, oni su u stanju kontrolisati stručnjake iz vlade i parlamenta. Pojedinačnom poslaniku već na temelju nedostatka ovih informacija preti opasnost da postane pijun birokratije. Ovde savez može da "uskoči" sa svojim aparatom. Neretko saveznu upravu kontrolišu uprave saveza, kada parlament i partije nisu u stanju da to učine. Nakon svega nevedenog neophodnost interesnih saveza u parlamentarnoj demokratiji ne može se dovesti u pitanje. Ipak, ovakva izjava ne sme voditi do smanjivanja organizovanih egoizama društva. Jer, u moći saveza leže i neke opasnosti. Najvećim delom oni proizlaze iz nedostatka demokratije unutar saveza samih, te nedostatka kontrole vodećih grupa i birokratskog aparata saveza od strane članova saveza. Dalje, savezi pokušavaju da se prošire, međutim, njihova delatnost neretko ostaje nezapažena u javnosti, što onima koji predstavljaju drugačije interese otežava da reaguju na vreme i da postignu balans. Ono što je zabrinjavajuće je kada pojedini savezi uspeju ostvariti preveliki uticaj, oni na taj način ostvaruju i političku moć prisiljavajući jednu ili drugu partiju da na njihove interese obrate više pažnje. Interesi onoga ko raspolaže sa mnogobrojnim pristalicama, a time i velikim brojem glasova ili finansijski podržava neku partiju, u svakom će slučaju biti pre uvaženi i uzeti u obzir nego interesi nekog drugog. To može voditi do toga da interesi pojedinih saveza mnogo više utiču na postizanje celokupnog društvenog kompromisa nego interesi nekih drugih, slabije organizovanje interesnih saveza, koji bi u demokratiji zapravo trebali da imaju jednako pravo uticaja. Prirodna mnogostrukost interesa u pravilu sprečava konfrontiranje jednog jedinog saveza nasuprot svim ostalim. Za takvo nešto je i konkurencija interesa jednostavno prevelika. Ipak, vrlo lako može nastati situacija u kojoj živući interesi bitni za celokupan narod jednostavno bivaju pregaženi jer je nemoguće organizovati njihovo ostvarivanje i provođenje, ili zato jer nisu delotvorno organizovani. Relativna nemoć saveza konzumenata i saveza za zaštitu životne okoline jasno pokazuje ovu opasnost. Što je interes opštiji, to ga je teže provesti. Istina, mi svi starimo, ali organizacija straca ima najmanje snage za provođenje svojih interesa. Društvu koje je orijentisano prema socijalnom izjednačavanju teško će pasti provođenje principijelnih reformi. Jer, organizovani interesi imaju u pravilu za cilj da održe udio svojih pripadnika u celokupnom socijalnom produktu ili da ga procentualno poboljšaju. Upravo su najmoćnije interesne organizacije često defanzivne, obzirom da se po prirodi stvari one grupe čiji je socijalni status ugrožen, jer su privrednim razvojima dospele u neke teškoće, najlakše organizuju. Ovakvi savezi onda pokušavaju zamrznuti pozicije koje postignu u jednom određenom trenutku, te zaobići potrebne, bolne reforme. Velike interesne organizacije (...) drže, dakle, u pravilu veto-pozicije i neretko mogu sprečiti političare u provođenju reformi. Tako da je interes pluralističkog društva u prvom redu održanje statusa quo, a za takvo što je pluralističko društvo i sposobno. Ukoliko celokupno društvo u oblasti održanja naših prirodnih životnih uveta želi doprineti malo više, te odgovoriti izazovima budućnosti, onda ono mora biti nešto više od društva organizovanih interesa. U takvoj situaciji političko vodstvo ima zadatak da različite interese prisili na kompromis, te da uspostavi ciljeve za celokupno drušvo, da to društvo veže za te interese, te da tako hladno korača u budućnost. Pretpostavka za to je, naravno, da je političko vodstvo u stanju suprotstaviti se moćnim društvenim interesima pojedinih grupa. Ovo je moguće samo ako se političko vodstvo može osloniti na partijski sistem koji funkcioniše. [iz: Waldemar Besson/Gotthard Jasper, Vodič kroz modernu demokratiju. Sastavni elementi slobodnog državnog uređenja, BpB Bonn 1990.]
|
|
Teme: Ljudska
prava I Uzori I Demokratija I Partije I Evropa
I Globalizacija I Ujedinjene
nacije I
Održivi razvoj
|
