|
|
|
|
(...) Demokratija (...) živi od borbe različitih mišljenja. Njoj je u svim društvenim oblastima - kako u porodici i u školi, tako i u udruženju i preduzeću - potrebna socijalna klima, koja omogućava javnu diskusiju o različitim stavovima i mišljenjima. Zastupanje sopstvenog mišljenja mora se unapređivati i tolerisati jednako kao i neizbežna pitanja: Zašto i zbog čega? Delovanje mora biti određeno razumnim argumentima i stalno mora biti pod kritikom, a ni u kom slučaju ga ne sme karakterisati zabrana diskusije i naredbe koje nemaju osnova (...). Jasno je da se ovakva rasprava mora voditi. Opoziciji ne bi koristilo ako bi svoju kritiku vlade mogla iznositi samo iza zatvorenih vrata. Njeni argumenti bi ostali bez delovanja, pošto opozicija može kritikovati vladu samo onda kada to čini javno pred biračima i na taj način izvršiti uticaj i na birače. Tek kad na izborima vladi preti odluka birača koja bi mogla ugroziti njene pozicije, ona (vlada) će ozbiljno shvatiti kritiku opozicije, a birač u ulozi suca može da odluči između vlade i opozicije.S obzirom da je birač zapravo cilj sve konkurentske borbe među partijama, svakoj od njih mora biti omogućeno da se obrati biraču. Pretpostavka postojanja opozicije je stoga šansa slobodnog javnog predstavljanja sopstvenih ubeđenja. S druge strane i vladajuće partije su prisiljene da, radi održanja sopstvenih pozicija, utiču na javno mišljenje i da prezentuju sopstvena ubeđenja. Funkcija kontrole, kritike i sugerisanja nije prenesena samo na parlamentarnu opoziciju, nego je zadatak celokupne javnosti u kojoj se odigrava proces obrazovanja javnog mišljenja. Javno u ovom kontekstu, pre svega, znači da svako može učestvovati u procesu obrazovanja javnog mišljenja i da se taj proces ne provodi na nekim tajnim sastancima. Svako mora imati mogućnost pristupa i prikupljanja informacija, te davanja svog doprinosa procesu obrazovanja javnog mišljenja. S druge strane, pojam "javno mišljenje" u sebi sadrži i upozorenje da se javno mišljenje tiče javnih, a ne privatnih stvari. Dakle, javno mišljenje se u najširem smislu bavi sa »res publica«. Dakle, tom pojmu "javnosti" pripadaju svi građani i udruženja građana, koji razmišljaju i razgovaraju o zajednici u kojoj žive, te ta razmišljanja formulišu kritiku i odbijanje, predloge i prihvaćanje, koje javno izražavaju i predstavljaju, te i na taj način pokušavaju uticati na proces obrazovanja javnog mišljenja. Na taj način oni zapravo i obrazuju javno mišljenje. Ali,s obzirom da u pravilu u pluralističkom društvu uvek postoje različita mišljenja o istoj stvari, ne možemo govoriti o jednom javnom mišljenju, već o javnim mišljenjima. Upravo u toj samostalnoj suprotnosti prema državnom aparatu ogleda se demokratska struktura javnosti koja je otvorena za svakog. U demokratiji svi imaju pravo na slobodno obrazovano mišljenje u oblasti politike. To se, da još jednom naglasimo, ne odnosi samo na privatno mišljenje, ono je više samo osnova za aktivno delovanje u javnom mišljenju (...). Ovde se vidi da je pravo na slobodno mišljenje i slobodno izražavanje mišljenja u uskoj vezi sa slobodom okupljanja i slobodom ujedinjavanja, kao i sa slobodom štampe i elektronskih medija. Ove slobode svoju političku težinu i značenje dobivaju činjenicom da se bez njih ne bi moglo realizovati pravo slobodnog obrazovanja javnog mišljenja. Jer, pojedinac ne može ni u kom slučaju delovati samo kao pojedinac, on u prvom redu ne može svom mišljenu dati neku težinu niti ga može izraziti, tzv. propagandom "od usta do usta". Njegovo mišljenje postaje političko, samo ako on iskoristi letke, novine, radio i televiziju da bi to svoje mišljenje predstavio široj javnosti. U modernim državama bez ovog instrumenta masovne komunikacije ne može se uopšte voditi politička rasprava. Tako da individualno pravo da se učestvuje u procesu obrazovanja javnog mišljenja sledi i nastojanje da se sredstva masovne komunikacije drže što dalje od državnog uticaja. Vlada ne sme imati pravo da se meša u obrazovanje programa na radiju ili televiziji, te da određuje sadržaje novina. Naravno, niko ne može sprečiti vladu da koristeći sredstva masovne komunikacije pokuša da učestvuje u procesu obrazovanja javnog mišljenja, te da biračima predstavi svoje programe, ali ona to može činiti samo kao ravnopravan partner sa ostalim partijama koje učestvuju u celokupnom procesu i ne sme imati nekakva posebna prava. Kada se vlada izjasni po nekom pitanju i opozicija uvek mora imati šansu da da svoje mišljenje. Apstinencijom vlade od kontrole medija i zabranom cenzure, sloboda medija nije u potpunosti zagarantovana. Javne instance moraju obezbediti da se u društvenoj oblasti ne razviju monopoli kontrole javnog mišljenja. Jer, ta opasnost je sasvim evidentna upotrebom modernih sredstava masovne komunikacije. Oni imaju mogućnost da dopru do velikog broja slušalaca, gledalaca i čitalaca, pri čemu nemaju svi jednak pristup ovim sredstvima masovne komunikacije. Vrlo je mali broj onih koji imaju potreban kapital da bi sami izdavali neke novine. (...) Tehnički razlozi su sve više upućivali na organizovanje izdavačkih kuća i time su jako ograničili različitost mišljenja koja je ranije bila zastupljenja u mnogobrojnoj štampi. Ovaj proces se teško može pokrenuti nazad. Dobre izdavačke kuće moraju imati određenu veličinu. Ali, zakonodavstvo mora sprečiti obrazovanje monopola, a tamo gde monopol već postoji, mora se strogo kontrolisati. Država mora obezbediti garantovanje različitosti i slobode mišljenja u novinskim redakcijama, te procesa odlučivanja putem statuta. (...) Srećom, novim postupcima u procesu štampanja i kopiranja broj regionalnih i lokalnih objavljivača postao je nešto veći, čime su se povećale i mogućnosti širenja različitih političkih informacija i komentara. Stoga je i povećanje broja kopir-automata političko pitanje prvog reda (...). Mnogo je teže sprečiti monopol u oblasti radija i televizije. Kapital i tehnički uslovi koji su potrebni za pokretanje ovih medija u svakom slučaju isključuju mogućnost da se svaka grupa putem etera ili televizijskog ekrana obrati slušateljstvu i gledateljstvu. Za to, na primer, na tržištu štampanih medija postoji mnogo veća mogućnost. Zbog toga su za ovu oblast postavljeni posebni zakonsku uslovi koji propisuju da sva mišljenja koja zastupaju određene skupine prisutne u društvu moraju imati jednak pristup elektronskim medijima i mogućnost obraćanja javnosti. Upravo u oblasti elektronskih medija (radija i televizije) obrazovanje javnog mišljenja mora biti pluralističko, te se posebna pažnja mora obratiti na eventualno obrazovanje monopola nad ovim medijima od strane vladajuće grupe (...). Onaj ko želi ostvariti svoje pravo slobode mišljenja, mora imati šansu da prikupi informacije, koje su mu za to potrebne. Tek kad neko poznaje određeni problem, situaciju i sl., tek onda on može obrazovati svoje sopstveno mišljenje o datom. Onaj ko priznaje punoletnog građanina kao suverenog nosioca državne vlasti i učesnika u obrazovanju javnog mišljenja, mora ga izveštavati o svim predstojećim političkim odlukama. To je druga strana slobode mišljenja i slobode štampe. O svim stvarima koje se tiču javnih interesa i koje građanin mora znati da bi mogao doneti političku odluku baziranu na činjenicama, mora se diskutovati u javnosti. Šta je pri tome stvar javnog interesa, a šta ne, to se nikada neće moći tačno definisati niti odrediti unapred. Ovde se više radi o ukusu i samodisciplini novinara, nego o zakonskim odredbama. U svakom slučaju radi se o zloupotrebi gore pomenutog, ukoliko se neke stvari iz privatnog života nekog političara otkrivaju do pojedinosti. Za to postoje kazneno-pravne odredbe koje se tiču zaštite časti pojedinca i sprečavaju da privatan život javnih ličnosti postane jedini interes radija, televizije i štampe. Onaj ko polaže vrednost na obimnu i opširnu informaciju, tolerisaće i zloupotrebu slobode štampe koja se s vremena na vreme provodi. Treba se dobro promisliti pre nego se na ovakve slučajeve reaguje propisivanjem cenzure, jer se time sasvim lako mogu uzdrmati osnovni principi slobode štampe. Jer, - kako piše Karl Jaspers – "neizvesno je da li se u slobodi ostvaruje i istina. Ono što je izvesno je da će pod cenzurom ona sigurno biti iskrivljenja". (...) Samo pod ovakvim uslovima može se obrazovati slobodno javno mišljenje, te mogu biti usvojene kritike, kontrole i sugestije. Samo unutar javnosti koja funkcioniše, pojedinac može obrazovati svoje mišljenje na činjenicama i biti sposoban da odvaga i odluči o svom političkom izboru. Demokratija i slobodno javno diskutovanje o različitim mišljenjima su dve strane iste medalje. (...) Mišljenja se još sasvim retko obrazuju spontano, mišljenja se prave. Vlada, partije i savezi bave se "javnim radom". Pluralističko društvo, stoga, poznaje mnoštvo različitih javnih mišljenja, koja su u pravilu kontroverzna. Onaj ko nastupi na taj način da pokušava proslediti jedno javno mišljenje, te sa takvim nastupom pokuša propisati politici određena pravila, izlaže se sumnji da pominjanjem jednog javnog mišljenja pokušava svojim sopstvenim interesima dati određenu težinu i provesti samo njih. Tek u dijalogu kontroverznih mišljenja može doći do obrazovanja jednog zajedničkog javnog mišljenja. Politički pravci u pluralističkom društvu ne formiraju se u velikoj meri u toku javne diskusije, niti na njih preterano utiče jedinstveno javno mišljenje. Oni nastaju mnogo više kao serija kompromisa koji se postižu između društveno-političkih snaga. Parlament nije više skupština u kojoj diskutuju pojedinci, te u toku te diskusije pokušavaju naći opšte dobro za sve, kako je parlament videla nekadašnja građanska teorija, nego je on mnogo više poslednja instanca gde se fiksiraju kompromisi postignuti u društveno-političkom životu i potrebe kompletnog društva (...). Danas nad javnošću ne vladaju više diskusije politički zainteresovanih individua, nego zvanična stanovišta vlade, partija i saveza. Međutim, mnogobrojne odluke se ne donose na tržištu ovih javnih izjava, nego se i prečesto donose iza zatvorenih vrata, tako da javnost ima šansu samo da još sazna o rezultatima ovakvih tajnih sednica. Uprkos tome, ne sme se podceniti neretko veliki uticaj pojedinih političara (...) ili značajnijih publicista i komentatora na obrazovanje javnog mišljenja. (...) Samo režim koji je podređen javnosti prihvata svoje građane kao punopravne. A obzirom na činjenicu da su partije i savezi danas nosioci javne moći i oni moraju biti prisiljeni na publicitet. Danas se ne može diskutovati samo na nivou birača i u parlamentu, nego pre svega unutar i između partija i saveza, građanskih inicijativa i socijalnih pokreta (...). Pred svetlom javnosti neke stvari u partijama i savezima se odigravaju drugačije. Ipak, moderna demokratija se ne može ni u kom slučaju obezbediti samo publicitetom. (...) Zbog toga je demokratiji, partijama i savezima potrebna javnost koja je svima dostupna, i u kojoj se obrazuje javno mišljenje. Ovde radio, televizija i štampa imaju svoju centralnu ulogu u demokratiji, koju mogu ispuniti samo ako u svojim programima jasno objave javne kontroverze i mnogostrukost različitih mišljenja. U ovakvoj javnosti građanin stvara opšte dobro, a demokratija pronalazi svoje temelje u narodu. Javnost je instrument koji omogućava kontrolu sve političke moći. Opšte dobro, koje živi od principijelnog dogovora između javnih instanci odlučivanja i javnog mišljenja, na ovaj način pronalazi demokratsku osnovu na kojoj se može graditi slobodna i stalna politika. [iz: Waldemar Besson/Gotthard Jasper, Vodič kroz modernu demokratiju. Sastavni elementi slobodnog državnog uređenja, BpB Bonn 1990.]
|
|
Teme: Ljudska
prava I Uzori I Demokratija I Partije I Evropa
I Globalizacija I Ujedinjene
nacije I
Održivi razvoj
|
