Model 2

Iako je već i sam pojam kontroverzan, ipak je jasno: pod mediokratijom se misli da današnji masovni mediji vladaju u najmanju ruku kao četvrta sila, ako već nisu preuzeli i neku vrstu nadmoći.

Oni određuju političku agendu prema političarima prema "gore" i prema publici "dole". Oni od stručnih informacija prave laku zabavu, oni personalizuju politiku prisilom televizije da virtualizuje pregnantne osobe.

Gde leže najznačajnije karakteristike promene u medijima? Mediji su oduvek bili bitni, zapravo od kada postoji građanska javnost koja zna da rezonuje stvari (...). Jedan od ovih prelaza upravo je u toku, a vezan je za ekspanziju i promenu forme i sadržaja. U Nemačkoj je npr. 1980. godine bilo 272 publikovanih časopisa među štampanim medijima, taj broj je 1990. porastao na 546. 1980. godine bilo još 745 stručnih časopisa, 1990. već bilo registrovano 866 naslova. Istovremeno je broj oglasnika porastao sa 350 na 1000 naslova.

Ja sasvim svesno najpre navodim podatke za štampane medije, čija se ekspanzija pored ekspanzije televizije ne sme zaboraviti. Do 1980. godine u Nemačkoj su bila poznata samo dva puna programa i jedan regionalni, kulturni program. 1990. godine bilo je već preko 150 privatno-komercijalnih radio-televizijskih stanica i preko satelita i kablovske televizije između 20 i 30 televizijskih programa. U poslednjim godinama - od 1989. do 1994. godine - dnevni konzum televizije porastao je kod odraslih za 18,5 postotaka, a kod dece za 26,7 postotaka - kod prosečne gledanosti televizijske emisije (za stanovništvo iznad 14 godina) u trajanju od 179 minuta. Pri tom se, naravno, mora obratiti pažnja na činjenicu da raste i konzum onih koji duže vremena provode pred televizorom, te da mnogi samo sjede pred televizorom, što bi otprilike značilo da je televizija u dnevnoj sobi upaljena i predstavlja pozadinu za bitnija dešavanja. Forma i sadržaj promenili su se zbog nemilosrdne komercijalizacije, čak i javno-pravni radio i televizijski servisi prate devizu "zabavljajmo se do smrti".

Uticaj na politiku je izuzetan. Bernd Guggenberger kaže: "Vizualizacija politike je u punom jeku" i dodaje: "Mediji rade na principu ogromnog povećala. Oni politici narodnih partija poklanjaju takvu pažnju i na taj način šire njene ideje. Ova nova ekspanzija plaća se gubitkom intenziteta i vernosti, kao i opadanjem otpora i smanjenjem proračuna, što se uostalom može primetiti po velikom broju birača koji menjaju odluke za koju partiju da glasaju. Mediji su moćni ubrzivači i pojačivači trenda koje je nemoguće kontrolirati. A televizija, kao klasični medij pobednika stavlja u kretanje onu tako dvojbenu demokratsko-političku "spiralu uspeha" o kojoj pronalazač "spirale ćutanja" nažalost nikada ne govori. Sad više ne važi samo: "Ništa nije tako uspešno kao uspeh", nego: "Ništa nije tako uspešno kao sugestija uspeha. Medij stvara stvarnost, koja se projicira i zaista postaje stvarnost."

Daljinski upravljač omogućio je surfanje po kanalima. Prebacivanje s kanala na kanal, iz akcije u akciju karakteriše danas medijsko ponašanje mnogih mladih ljudi. Paralele koje se mogu povući između surfanja po televizijskim kanalima i menjanja odluke birača za koju će partiju glasati su očigledne. Istraživači koji rade na izborima rado u svom žargonu govore o rastućem "elektoralnom votalitetu" - pri čemu se misli na birače koji menjaju svoju odluku za koju partiju će glasati. Tome odgovara medijalni votalitet, bekstvo od trenda u sledeću temu. Na taj način nestaje stalna politička linija jednog časopisa ili magazina. "Nastalo je novinarstvo postmoderne koje se čini jako progresivnim." (...)

Doduše, mnoge od ovih promena odigrale su se zbog samozakonitosti medijske logike, zahvaljujući "medijalnoj optici". Prisila vizualizacije (i nedostatak novinarske mašte) poklanja gledaocu vesti samopredstavljanje političara, press konferencije, rukovanje i polaganja kamena temeljca, koji teško da mogu pobuditi maštu građanina. "Agenda-setting-napredak" dopunjen sa »issue-attention-cycle«, koji polazi od toga da za medije postoje samozakonitosti u toku životnog ciklusa jedne teme: od predfaze, preko faze otkrivanja do vrhunca i onda preko faze opadanja do post-faze problema. Osim toga, nauka o medijima bavi se "kriterijima vrednosti vesti", koji utiču na preredu političke stvarnosti. Vesti se npr. orijentišu na karakteristike događaja kao što su negativizam, iznenađenje, personalizovanje, elitni status, društveno značenje i kulturna blizina. Bez ovakvih kriterija u glavi, bez rutine i standarda, "urednik bi pucao od uzbuđenja".

Mediji nisu zauzeli samo bitan položaj u komunikaciji između partija i publike, oni su u velikoj meri preuzeli i proces unutarpartijske komunikacije. Partijske novine su svakodnevnica, a partijske večeri gotovo da članovima ne daju nikave nove informacije o politici partije. Ove informacije članovi partije primaju gotovo isključivo iz medija, nebitno da li se radi o novoj politici partije ili su to samo stara naglabanja o osobama na visokim pozicijama u partiji i njihovom položaju.

Medij je taj koji utiče na poruke koje se prenose, pri čemu unutar medija postoje još jake hijerarhije. Dnevne novine koje visoko kotiraju, politički nedeljnici, tj. kvalitetne novine, odnosno "zlatna pera" ne obraćaju se samo političkoj eliti, već i novinarima drugih medija. (...) Oberreuter u svojoj kritici ide još i dalje: "Medijalizovanje politike znači da su mediji, pre svega televizija, podredili politiku sopstvenim zakonitostima." Time je na najkonsekventniji način formulisan model mediokratije: Mediji su sami sebi podredili politiku. Televizijska demokratija postala je iz demokratije gledalaca.

[iz: Ulrich von Alemann, Partije i mediji, u: O. Gabriel u.a. (Hg.), Partijska demokratija u Nemačkoj, Bonn BpB 1997.]