Bajka o služavki i četvrtoj sili

Jednom davno bila jedna demokratska država sa dvije partije, koje su vladale parlamentom i narodom. Parlament su svi nazivali "prva sila". Mudraci partija unutar lepo oblikovanih programa prosleđivali su svoju sliku sveta kao poruku dalje prema narodu. I kad bi za to došlo vreme, narod bi birao najbolji program, a partija koja je ponudila taj program dobivala bi vlast na četiri godine i vladala onako kako je obećala u programu. Vlada se nazivala "drugom silom", a da bi sve bilo kako treba, postojalo je i sudstvo kao "treća sila", a ono je pazilo da niko nikoga ne prevari. 

Štampa je postojala da bi građani u gradovima i provincijama mogli saznati o namerama vlade i odvagati suprotne predloge koje je u parlamentu iznosila opozicija. Ovaj medij služio je političarima za predstavljanje njihovih vesti i poruka. Postojeći mediji bili su, dakle, neka vrsta služinčadi, te su nazvani sluge politike. Naravno da su ove sluge s vremena na vreme u kuhinji ili u krčmi znale razgovarati i o crkvi i njenoj moći - ovakvi razgovori nazvani su komentar. Ali svako je tačno znao šta je bio zadatak ove služinčadi, naime, vest, a šta je bilo slobodno ponašanje, naime, iznošenje mišljenja. Ukratko: Mediji su se razumevali kao hroničari i glasnici, kao demokratski čuvari i ponekad kao (zaista cenjene i ugledne) dvorske lude u našem carstvu. Tako su sami sebe ponosno nazivali "četvrta sila", iako u ustavu nije bilo reči o tome.   

Toliko što se tiče lepe bajke iz zlatnih vremena demokratije kada je još sve bilo tako jednostavno. Vlada je vladala, opozicija je bila protiv toga, sudovi su svima sudili, a štampa je izveštavala "all the news that fit to print" (tako je glasio poznati moto koji je stajao na svakom izdanju New York Timesa), da bi publika znala o čemu se tu zapravo radi. Kako izgleda stvarnost danas? Partije su u krizi, vlade instrumentalizuju medije. Mediji ne prave više razliku, tj. mešaju mišljenje, obavest i zabavu: interesuju se samo za povrat svog kapitala i za kvote gledanosti. Postoji tzv. horor-novinarstvo, političari čak govore o "svinjskom novinarstvu". Mediji izveštavaju još samo o osobama, skandalima, spektaklima, o onome što se naziva simboličnom politikom, ali ne i o stvarnom svetu. Oni čak ponekad sadrže i redakcije za vesti, ali ove moraju praviti zabavne vesti. Sudovi su nedorasli celokupnoj situaciji i potpuno bespomoćni ili još s vremena na vreme donose eraterične presude. Celokupna situacija i ponašanje pojedinih faktora zapravo je manipulacija publikom. Nije više daleko vreme kada će svi, kao zvijezda poznatog filma, "Mr. Chance", verovati da jednostavno stiskanjem dugmadi na daljinskom upravljaču televizora mogu "izbrisati" neugodne situacije iz stvarnog života.   

Šta je pouka ove priče? Ne veruj starim bajkama! Ne veruj bajci o štampi kao nekom služinčetu, niti o štampi kao moćnoj četvrtoj sili, jakom megafonu građana. Ni jedno ni drugo, ovako idealno-tipično predstavljeno nikada nije postojalo (...). Oduvek je bilo mnogo komplikovanije. Nepoverljiv bi čovek trebao biti i prema nekim današnjim naučnim mitovima o budućoj multimedijalnoj moći i o politici koja će se voditi u Cyberspaceu CNN-a i Berlusconija. Kratak pogled na istoriju medija pokazuje da se i Bismarck ponašao jednako nevirtuozno u manipulaciji medija, te da je Machiavelli u principu već sve znao.

(...) Simbolična politika nije apsolutno ništa novo (...). Ja pažnju želim skrenuti na mnogo bitnije i konkretnije promene. Prave revolucije su, naime, ređe nego što protagonisti žele verovati. Šta se zapravo odigrava između partija, medija i publike?  

Četiri modela

Vaše ključno pitanje glasi: Ko određuje političku agendu? Partije, mediji ili publika sama?