Funkcije

Sledeći tekst bavi se funkcijama partija u političkom sistemu, koje ih čine nezaobilaznim elementom demokratije. Dalji tekst u okviru ovog odlomka citira nemački Zakon o partijama i navodi zadatke partija i njihov ustavno-pravni položaj onako kako je on tamo opisan [... do zakonskog teksta].

Iako u parlamentarnoj demokratiji sva državna moć proizlazi iz naroda, mora se obratiti pažnja na činjenicu da narod samo organizovan može iskoristiti tu svoju moć. Reprezentativnom sistemu potrebne su partije kao posrednici između naroda i vlade. One su već postale sastavni i neprikosnoveni dio moderne demokratije koja se sve više razumeva kao "partijska demokratija". Nasuprot tome problematična formula "partijske države" sugeriše da partije monopolišu izgradnju političke volje. Dokaz da ovo nije tačno je postojanje nepartijskih aktera u političkom procesu (mediji, građanske inicijative, interesni savezi) i institucionalne oblasti (javna uprava, sudstvo), a oba ova segmenta su manje ili više nezavisna od partija.

Ipak, pojam "partijska država" sadržava elemente kritike koji se ne mogu u potpunosti isključiti: Radi se o tendenciji "etabliranih" političkih partija koje se kao javno alimentirane organizacije ponašaju slično kao ustanove. Osim toga, u ovom pojmu "partijska država" sadržano je i nastojanje partija da dopru do svih oblasti društvenog života (komune, uprava, javno-pravni radio i televizijski servis) i da centrališu savezne strukture.

Diskusija o "partijskoj državi" i o "nezainteresovanosti za partije" predstavljena je opširnije u okviru Osnovnog kursa 5 (Sa kojim problemima se susreće partijska demokratija?)

... do Osnovnog kursa 5

Obrazovanje političke volje provode pre svega partije. One donose najvažnije političke odluke i omogućavaju građaninu političku orijentaciju. Na političke procese odlučivanja može se uticati pretežno radom unutar političkih partija.

Shodno principu suverenosti naroda partije svojim biračima predstavljaju kandidate između kojih oni treba da biraju. Dakle, pre nego građani sa pravom glasa odluče o sastavu parlamenta između kandidata koji su im predstavljeni, unutar partija se već desila neka vrsta "predizbora". Ovaj "predizbor" je neizbežan, s obzirom da građani drugačije ne bi imali mogućnosti da odluče između različitih partija i kadra. Stoga partije služe u pripremi izbora.

"Roba" jedne partije je njen politički program koji ona nudi biraču. Pri tome pojedinačni partijski programi ispunjavaju pre svega dvojaku funkciju. S jedne strane, oni treba da artikulisu interese stanovništva (partije kao "megafon" naroda), a sa druge strane u zadatke koje treba da ispuni partijski program spada i uticaj na obrazovanje političke volje građana (partije kao "institucije oblikovanja" volje naroda).

Partije služe i kao politička žitnica. Onaj ko se danas angažuje politički i preuzme političku odgovornost, u pravilu pripada jednoj partiji. Osoba koja je politički angažovana i želi preuzeti političku odgovornost, ali je nezavisna od neke partije u današnjem političkom životu jedva da igra neku ulogu.

Partije koje sastavljaju vladu, treba da vode državu. One na vodeće pozicije postavljaju svoje članove. Njihove mogućnosti da "majoriziraju" manjinu su ograničene (ne samo ustavno-pravnim propisima), s obzirom da vladajuće partije imaju vremenski ograničen mandat. Zadatak partija koje se nalaze u opoziciji je da kritizikuju i kontrolišu vladu, te da predlažu alternative, da bi se postigla što brža promena.

Partije povezuju, biraju i izražavaju interese različitih pravaca. Jer, ne mogu se sve predstave i pretpostavke predstavljati bez prethodne filtracije. Zadatak partija je da pokušaju naći kompromis između različitih društvenih grupa, da se ne bi zaoštrili konflikti koji postoje između njih.

Postojanje različitim mišljenja, potreba i socijalni konflikti unutar svakog društva, to je svakodnevno iskustvo, a predstava o jedinstvenoj volji naroda i već propisanom opštem blagostanju nasuprot tome je samo puka ideja. Društvenu stvarnost mnogo više karakterišu rivalski interesi koji se neretko sukobljavaju. Da bi se mirno rešili konflikti do kojih dolazi, obrazovanje političke volje mora se dešavati u otvorenom procesu rasprave različitih interesa grupa, pri čemu je neophodan minimum političkog slaganja i razumevanja ("Konkurentna teorija demokratije"). Partije pri tome predstavljaju partikularne interese i sarađuju sa diverznim grupama. Tek kada se ti diverzni interesi jasno formulišu i partije međusobno priznaju predstavljanje ove ili one interesne grupe ("slaganje u osnovnom"), oslobađa se put prema građenju kompromisa i beskonfliktnom rešavanju sukoba. Naravno, pri tome svemu mora biti zagarantovana sloboda partija. Ova sloboda znači da je osnivanje političkih partija slobodno; da građani imaju pravo pripadati određenoj partiji i angažovati se unutar nje. Sloboda partija uključuje i to da niko ne može biti prisiljen da pripada jednoj određenoj partiji ili da protiv svoje volje ostane u nekoj partiji. Odobravanje više partija je izvorno načelo konkurentne teorije demokratije, koja odgovara opštem shvatanju demokratije.

Onaj ko, nasuprot tome, polazi od koncepta francuskog državnog filozofa Jean-Jacquesa Rousseaua i teorije demokratije koja se orijentiše prema njegovim spisima (Teorije demokratije identiteta) i proizlazi iz homogenosti "volje naroda", izednačava se sa maksimom da demokratija znači identitet između vladara i podanika. Na taj način se partije više ne mogu gledati legitimno,s obzirom da se one drže jednom prepoznate i priznate opšte volje. Odstupanja od propisane i obavezujuće opšte volje se ne tolerišu.

[Uwe Backes/Eckhard Jesse; iz: Informacije o političkom obrazovanju 207, Partijska demokratija, BpB 1996.]

[Više informacija o teorijama demokratije, tj. o konkurentskoj teoriji demokratije, o teoriji demokratije identiteta i o J.-J. Rousseau naći ćete na D@dalos-u u okviru tematskog kompleksa Demokratija. Kliknite na dnu ove stranice na link "Demokratija"]