Materijal uz Osnovni kurs 5 (Povrede ljudskih prava)
Rat je uvek povreda ljudskih prava. Posebno su pogođena deca. "Svaki
rat je rat protiv dece"- tako glasi naziv izložbe organizacije za pomoć
deci u nevolji. Iz materijala ove organizacije je preuzet i sledeći
izveštaj jedne devojčice iz Ruande. Više informacija
o temi
"Deca u ratu" naći ćete u okviru proširene
teme "Prava deteta" na ovom obrazovnom serveru.
 Marie-Grace
— preostala
Zovem se Marie-Grace i rođena sam 10.8.1984. godine u
Cyangugu/Rwanda. Bila sam najmlađa u porodici. Bilo nas je desetoro dece, od kojih je još osmero bilo živo, kada je izbio rat u Ruandi i kada se
desio ovaj strašni masakr. Ja sam jedina išla u osnovnu školu i zbog toga sam
živela kod roditelja.
Tri brata i jedna sestra bili su kod nas da provedu
Uskršnji
raspust. 7. aprila je Radio Ruanda javio da se srušio predsednički avion. Odmah
zatim počeli su teror i masakar.
11. aprila čuli smo pucnjeve kod jednog trgovca iz
susedstva
koji je pripadao opozicionom plemenu Hutu. Naši roditelji su odmah rekli da
moramo bežati. Već smo čuli za masakre izvršene nad Tutsi-porodicama
u Kigaliju, tako da smo tražili skrovište kod Hutu-porodica. Ali one
nas nisu htele, jer su se plašile. Došlo je do toga da su se 4 Tutsi-porodice sakrile u jednoj maloj kući nedaleko od naše. Na nesreću,
područje je bilo posmatrano od Hutu-policije, ali mi to nismo znali.
Kada su došli vojnici nije im bilo teško da nas nađu.
11. aprila u 14.00 došli su vojnici sa policijom koji su nam
naredili da legnemo napolje ispred vrata. Onda su počeli pucati. Ležala sam
pored moje majke i samo pukim slučajem nisam bila pogođena. Ali je moja majka
odmah umrla. I moja sestra je, također, bila pogođena. Molila sam je da ostane
mirna da nas vojnici ne bi primetili. Onda je i ona umrla. Jedan od moje braće je
ustao i pokušao pobeći. Par metara dalje su ga ubili. Mali broj
preživelih
među nama odveli su prijateljski raspoloženi ljudi. Policija je htela sve
preživele ubiti sa
mačetom. Pljačkali su sve kuće koje pripadaju Tutsi-porodicama. Nije bilo ništa da se jede tako da smo mi
živeli
praktično samo od vode. U retkim slučajevima doneseno nam je nešto da
pojedemo, ali nikad nije bilo dovoljno za sve. Par dana kasnije policija je
uhvatila nekoliko odraslih iz naše grupe i okrutno ih ubila. 15. aprila sam saznala
kako su moj otac i moj brat u jednoj kapeli mučeni i ubijeni. Bila sam tako tužna da
više nisam htela da živim. Htela sam i da umrem zbog toga što nikoga više iz moje
porodice nije bilo. Ujaci i tetke, svi prijatelji, svi su
bili ubijeni.
Neki pripadnici Hutu-porodica pomogli su nama deci
da pobegnemo od policije. Jedan sused mojih roditelja sakrio me je kod sebe.
Onda su me poslali kod druge porodice. Radilo se o životu i smrti kada
se krene na put kao pripadnik Tutsija. Na mom putu me vojnici na jednoj barikadi
nisu hteli propustiti. Jedan od njih me je umalo ubio; na sreću to mu je
zabranio jedan drugi, prijateljski čovek.
Mesec dana kasnije FPR je stigla u Kigali. Radio Ruanda je
objavio da mi moramo napustiti zemlju. I tako me je moja nova porodica
odvela sa sobom u Bukavu.
Tamo sam saznala da me traže moja sestra i njen muž koji
žive
u Nemačkoj.
[iz: Marie-Grace 1994, Preostala, u: Hildegard Schürings
(Izdavač), Jedan narod napušta svoju zemlju — Rat i genocid u Ruandi, Köln,
S.56 ff]
[Početak stranice]
[Početak stranice-Ljudska prava]
[Pregledni
dijagram]
| 
