Problemi zaštite prava deteta

Sledeći tekst ukazuje na neke gravirajuće probleme, koji postoje širom sveta uprkos usvojene Konvencije o pravima deteta. Radi se o skraćenoj verziji predavanja Heiko Kauffmanna, glasnogovornika nemačke organizacije za zaštitu ljudskih prava ProAsyl. Predavanje, pre svega, ukazuje na to u koliko se deca širom sveta i dalje iskorištavaju i time skicira predistoriju i motive usvajanja UN-ove Konvencije o pravima deteta. U drugom odeljku on se posvećuje posebno problematičnom slučaju dece izbeglica. On ovde ukazuje, na primjer, na situaciju u Nemačkoj. Odnos prema Pitu, izbeglici maloletniku, oslikava probleme postupka dobijanja azila u Nemačkoj - čak i ako se radi o deci koja su zatražila azil. 

Organizacija ProAsyl, koja je osnovana 1986. godine, ima opširnu i interesantnu internet ponudu na nemačkom i engleskom jeziku. Vredi pogledati: http://www.proasyl.de

Pregled

Iskorištavanje dece širom sveta — deca-vojnici i rad dece

Deca u begu

Nemački izuzetni propisi

Pitova priča — primer mnogih

"Čovečanstvo je dužno dati deci ono najbolje što ima"

Jaz između zahteva i stvarnosti
Heiko Kauffmann o izbegličkoj deci bez prava

1. Iskorištavanje dece širom sveta — deca-vojnici i rad dece

(...) UNICEF u jednoj studiji tvrdi da je krajem 1980. godine oko 200.000 dece ispod 16 godina služilo vojsku u najmanje 14 kriznih regiona, a postoji opravdan strah da je taj broj u međuvremenu i porastao. Studija pokazuje da su u Afganistanu, Nikaragvi, El Salvadoru, Kolumbiji, Burmi, Liberiji, Sudanu, Angoli i Mozambiku, kao i u kriznim područjima na Balkanu naoružana deca  svakodnevnica. Ona bivaju odvedena od vojske, odnosno od  paramilitarnih grupa i na silu regrutovana. Hiljade dece "samovoljno"se priključuje vojsci iz straha, zbog gladi ili zbog želje za osvetom. Posebno u zemljama "trećeg sveta" ulična deca i siročad predstavljaju "hranu za topove". Ukoliko dospeju u zarobljeništvo bivaju izložena istim mukama kao i odrasli (mučenja, silovanja, prisilni rad). 

11. novembra 1996. godine Internacionalna radna organizacija (ILO) prezentovala je u Ženevi studiju o radu dece: Preko 250 miliona dečaka i devojčica širom sveta u dobi od 5 do 14 godina bivaju prisiljena na robovanje i prostituciju ili bivaju iskorištavana u rudnicima, fabrikama, domaćinstvima. Da bi se, koliko- toliko odstranili ovi rastući problemi UN-ova posebna organizacija predlaže novu Konvenciju, koja bi određivala donju starosnu granicu od 18 godina za neprihvatljivo teške i opasne oblike rada dece. 

Konačno, u vezi sa pravima deteta i sa izbegličkom decom mora se ukazati i na to da: 

su hiljade dece u mnogim državama sveta žrtve mučenja, državnih upada i povreda ljudskih prava; 

se desetine hiljada dece bezobzirno hapsi;  

su masovni nestanci dece u mnogim državama sveta stalno na dnevnom redu; 

se deca zatvaraju i ubijaju u zatvorima; 

su deca roditelja koji pripadaju opoziciji ili su na bilo koji način politički aktivni posebno ugrožena: ona se zlostavljaju da bi se došlo do informacija; 

de 

[Natrag na pregled] 

2. Deca u begu 

Procene su da gotovo polovinu svih izbeglica u svetu čine deca, maloletnici i mladi. Ove tri grupe su u svom begu posebno oštećene: njihove porodice su razorene, u najmanju ruku ta deca rastu pod velikim fizičkim i psihičkim pritiscima, u mnogim izbegličkim kampovima uslovi za život su katastrofalni; mnogi od tih izbegličkih kampova postaju stalno mesto boravka i time vode do "trajnog gubitka domovine" i nedostatka bilo kakvog odnosa prema njoj. Ovi katastrofalni uslovi potpomažu iskorenjenost i gubitak identiteta kod dece, sprečavaju integrisanje i umanjuju životne šanse mnogih. Broj dece koja su prepuštena sama sebi bez bilo kakve pratnje nakon gubitka roditelja ili druge rodbine u begu, procenjuje se na 6 do 10 miliona. 

S obzirom na ova masovna oštećivanja životnih šansi i povrede prava deteta rečenica: "Čovečanstvo je dužno dati deci ono najbolje što ima" iz preambule "Povelje o detetu" donesene 1959. godine zvuči kao prezir životne stvarnosti većine dece sveta.  

Da bi se smanjio jaz između onoga što se zna i što se čini, između priča i dela, između zahteva i stvarnosti, te da bi se Konvenciji priznalo "više prava", 20. novembra 1989. godine od strane Unije država donesena je UN-ova Konvencija o pravima deteta. Do sada je 187 država  ratifikovalo tu Konvenciju  ili joj je pristupilo. (Stanje: novembar 1996. godine).   

[Natrag na pregled]

3. Nemački izuzetni propisi

Savezna Republika Nemačka pristupila je aprila 1992. godine, doduše sa ograničenjima, i to sa ograničenjima u centralnoj oblasti gde se radi o pomoći i garanciji utočišta za izbegličku decu, koja se sa svojim roditeljima ili bez ikakve pratnje žele skloniti pred ratovima, povredama ljudskih prava, progonima, prisilnom regrutacijom, nasiljem i ličnim jadom.   

Ovakvim "pristupanjem sa ograničenjima" se, između ostalog, htela ograditi od obaveza koje se navode u Konvenciji o pravima deteta, a tiču se prava stranaca i azilanata. To znači, da se jednostavno zanemarilo prilagođavanje i reforma izuzetno restriktivnih i odbijajućih nemačkih zakona u ovoj oblasti, i to tako što je nemilosrdna nemačka praksa sa azilantima interpretirana kao "pravno valjana" i u skladu sa intencijama Konvencije o pravima deteta. 

Konvencija jasno formuliše (Član 3) da "dobrobit deteta ima prednost" nad svim zakonodavnim, pravnim i upravnim odlukama. Nemačka se sa svojim "ograničenim pristupom" suprotstavlja ovoj želji: Za izbegličku decu i migrante ne važi u prvoj liniji "blagostanje deteta", ne važi "the best interests of the child" (kako je to formulirano na engleskom), nego važi pravni postupak za azilante, odnosno, zakon o strancima. Blagostanje izbegličke dece mora biti podređeno nemačkom pravu na azil. I ovde se jasno osećaju posledice nejasne, okrutne i licemjerne debate o azilu. Ljudi koji traže utočište u svom begu - pa čak i deca - instrumentališu se kao "preteći potencijal", umesto da im se pruži pomoć i da se time odgovori humanitarnom zahtevu Osnovnog zakona. (sarkastično bi se moglo dodati: Zbog toga bi taj Zakon trebalo promeniti!) (...).  

Mnogi, koji su u Nemačkoj zatražili utočište, nisu mogli pronaći izgubljenu sigurnost i dostojanstvo, jer su ovde bili konfrontirani sa novim nesigurnostima, preprekama i strahovima.Čak i izbeglice iz građanskog rata morale su napustiti Nemačku ili računati sa izgonom. 

Ovaj konflikt vidljiv je svaki dan u ophođenju nemačkog ministra unutarnjih poslova sa bosanskim ratnim izbeglicama, među kojima su mnogi deca i mladi koji u Nemačkoj još idu u školu ili planiraju sa daljim obrazovanjem. I iako većina njih ispunjava kriterije po kojima im je po Ženevskoj konvenciji o izbeglicama potrebna zaštita, na njih se od nemačkih političara vrši sve veći pritisak, dozvole boravka im se ne produžuju, ne respektuju se njihove životne perspektive. "Blagostanje deteta" - učiniti ono što je sa svake tačke gledišta najbolje u interesu deteta -  u Nemačkoj ne igra nikakvu ili igra potpuno podređenu ulogu. 

Sa ovakvom vrstom "privremene zaštite" Nemačka je na putu potpunog minimalisanja zaštite izbeglica i ignorisanja, odnosno, omalovažavanja ljudskih prava općenito. 

[Natrag na pregled]

4. Pitova priča - primer mnogih

Početkom februara 1995. godine maloletni P. - u daljem tekstu ćemo ga zvati Pit - doputovao je u Hamburg, u Saveznu Republiku Nemačku. Njegovo poreklo i sudbina su nepoznati. Organi nadležni za strance napravili su tzv. "fiktivno određivanje starosne dobi", što znači da je "otprilike" procenjeno koliko bi godina Pit mogao imati. Procenjeno je da ima preko 16 godina, što po zakonu o azilantima znači da ima pravo na azil. Njegovo saslušanje usledilo je 7. februara, a njegov zahtev za azil već je 10. februara odben kao "očigledno neosnovan". Početkom marta - sudski određeno - dečko je uhapšen i nalazio se pred izgonom. Tek u maju je njegovom advokatu uspelo da ga oslobodi. Da bi se tačno odredila Pitova starosna dob, dan nakon njegovog otpuštanja iz zatvora određeno je da se napravi rentgenski pregled zgloba njegove šake, što je i učinjeno. "Iznenađujuća" posledica toga: nekoliko dana kasnije Pit je poslat u dom za mlade, dobio je dozvolu boravka i staratelja. 

Za vreme dvomesečnog zatvora Pit se mogao izražavati samo pisanjem. Primedbe iz zapisa sa sudskog postupka jasno odražavaju njegovo psihičko stanje: "sedenje u kutu sobe", "držanje ruku na licu". 

Očigledno je da je Pit bio teško traumatizovan, nije mogao govoriti, ali je pokušavao da komunicira pisanjem, kad je imao olovaka i papira. Njegova nepristupačnost je od nadležnih organa i suda ocenjena kao tvrdokorno držanje. Nakon oslobađanja njegovo stanje se vidno promenilo. Kad je nakon  želje izražene u pisanoj formi dobio dopuštenje da prisustvuje Božijoj službi, počeo je i da govori. Sve ređe je morao koristiti olovku da bi komunicirao. Lagano su postajali uočljivi sudbonosni delovi njegove životne priče. Ustanovljeno je da ima opekotine na nogama i koljenima koje nisu zarasle. Od njegovog dolaska u Nemačku niko o tome nije brinuo. Očigledno je da je Pit jedva izbegao genocid u Ruandi. 

Šta se desilo njegovoj porodici, šta njemu samom? Proći će još neko vrijeme dok Pit bude mogao ispričati svoju priču u celosti. Šta bi se desilo s njim, da angažovani ljudi nisu nemog dečaka shvatili ozbiljno i počeli da se za njega zalažu (...)?   

[Natrag na pregled]

[Početak stranice]    [Početna stranica-Ljudska prava]    [Pregledni dijagram]