Prirodno pravo zastupa ideju prava, koje ne proizilazi iz autoriteta čoveka, nego je više predložak (pozitivnog) prava zakonski uređenog od strane čoveka, kojeg i legitimiše. Ono je neosporna dužnost svake državne instance i svakog čoveka. Pogledajmo najpre dve tipične leksikonske definicije: 

Leksikonske definicije "Prirodno pravo"

Prirodno pravo (I) (latinski jus naturale), u pravnoj filozofiji naddržavno, nadpozitivno pravo, koje ne počiva na pravu određenom od strane ljudi, niti na ljudskim pravnim formama, pravo kojem državno pravo ne može protivrečiti ni pod kakvim okolnostima (pravo pravo, prirodno pravo).
(...) Prirodno pravo prepoznajemo kao pravo razuma (...) već u antičkoj filozofiji, a potom u novom dobu (renesansa, barok i prosvetiteljstvo). Prirodno pravo postalo je poseban akademski predmet sa zahtevom da postane filozofija prava, dalje osnova velikih pravnih sistema (Grotius, Pufendorf), osnova teorije državnih i društvenih ugovora, a samim tim i konstitutivne države, osnova humanizacije kaznenog prava (ukidanje procesa protiv veštica i mučenja), kao i osnova pozitivisanja ljudskih prava, a tako i liberalne države. 
(...) Zloupotreba pozitivnog državnog prava u 20. veku, nakon 1945.- godine dovela je do ponovnog oživljavanja filozofske antropologije i do "povratka prirodnog prava".  

[preuzeto iz Bertelsmann Discovery Lexikon]

Prirodno pravo (II): Celokupnost prava koja su potvrđena u biću svakog čoveka, u njegovoj prirodi, čoveku urođena prava. Svaki čovek u jednakoj meri ima jednaka prirodna prava (npr. pravo na život i telesnu nepovredivost ili na ličnu slobodu), nezavisno od njegovog pola, starosti,  položaja u društvu, nezavisno od vremena, od mesta ili državnog uređenja u kojem živi. Prirodna prava su naddržavna i zbog tog neotuđiva, "večna" prava; ta prava se razlikuju od zakona i od drugih državno-pravnih nametnutih normi koje se vremenom menjaju, dakle ona se razlikuju od pozitivnog prava i zahtevaju veći pravni kvalitet nego pozitivno pravo. 
Koreni ideje prirodnog prava sežu do grčke antike; prirodno pravo je u određenoj meri sadržano i u filozofiji nekih Sofista (5.i 4. vek pre Hrista), u filozofiji Platona (427-347 pre Hrista) i Aristotelesa (384-322 pre Hrista), posebno oblikovano bilo je od strane filozofa Stoa (od 3. veka pre Hrista) i od njegovih grčkih i rimskih pristalica, te dalje razvijano od Cicerona (106-43 pre Hrista), Seneke (ca. 4. pre Hrista- 65 posle Hrista) i Epikteta (ca. 50-138).
U hrišćanskoj filozofiji i teologiji Srednjeg veka, te posebno u filozofiji Tomasa Akvina  (1225-74) i drugih skolastičara prirodna prava važe kao ušće božanskih prava koja deluju u čoveku.
Politički značaj prirodna prava dobila su tek u dobu prosvetiteljstva (17./18. vek). Teorija prirodnog prava, razvijena od  J. Althusius (1557-1638) i H. Grotius (1583-1645), te dalje prerađivana i razvijana od  S. Pufendorf (1632-94), Chr. Thomasius (1655-1728), Chr. Wolff (1679-1754), J. J. Rousseau (1712-78), I. Kant (1724-1804) i drugih, po kojoj su prirodna prava, prava potvrđena u razumnoj prirodi čoveka (razumna prava) koristila je kao filozofska osnova Francuske revolucije (1789) i drugih "građanskih" revolucija 18. i 19. veka, te je postala sredstvo građanstva u njegovoj borbi protiv feudalističkog državnog sistema (feudalizma) i apsolutističke države (apsolutizma), a za pravnu državu. U ljudskim i građanskim osnovnim pravima na kojima počiva pravna država novog vremena, prirodna prava dobijaju konkretno obličje.  

Jasno je da ljudska prava potiču iz ove tradicije. Racionalistička i prosvetiteljska nauka o prirodnom pravu doživela je  vrhunac u toku 17. i 18. veka. U toku 19. veka dominirao je suprotan pokret, pokret protiv nauke o prirodnom pravu - pravni pozitivizam, koji polazi od toga da je pozitivno (zakonsko) pravo jedino važeće, nezavisno od toga šta ono kaže. Oba ova pravca imaju dobrih strana, ali se jednako u oba kriju i opasnosti. Obe pozicije dale bi se ovako uporediti:   

[Grafički prikaz ove usporedbe naći ćete u dijagramu uz proširenu temu Prirodno pravo]

Pravni pozitivizam 19. veka ekstremni slučaj da se ustanovi "perverzno" pravo smatrao je samo hipotetičkim slučajem. Ali, upravo to se desilo u totalitarnim i fašističkim diktaturama 20. veka. Zbog toga je nakon Drugog svetskog rata došlo do zaokreta, do povratka prirodnom pravu. Sad se u okviru Ujedninjenih nacija prirodno pravo pokušava pozitivisati u formi ljudskih prava. To znači, ostaje se pri ideji da postoji nadređeno pravo, ali se to nadređeno pravo pokušava propisati obavezujućim za sve ljude.  

Radi se, dakle, o kompromisu između dve, gore opisane, ekstremne pozicije: Naravno, da u prvom redu važe propisani zakoni, ali se mora sprečiti delovanje po slovu zakona po svaku cenu. Ukoliko zakoni povređuju pravednost, onda čovek ima obavezu da ih ne sledi. A šta se to podrazumeva pod "pravednošću" može se videti iz dokumenata priznatih širom sveta, posebno iz  "Opšte povelje o ljudskim pravima".