|
|
|
|
Veće InterAction, Udruženje bivših državnih predsednika i šefova vlada iz celog sveta, nakon dugogodišnjih priprema sa savetnicima iz svih kulturnih krugova 1998. godine na 50. rođendan Opšte povelje o ljudskim pravima predložilo je i Ujedinjenim nacijama predočilo Opštu povelju o dužnostima čoveka. Ovaj Katalog dužnosti treba da podrži i upotpuni Opštu povelju o ljudskim pravima iz 1948. godine. Tekst Povelje i listu članova InterAction Veća naći ćete kao dodatni dokument uz ovu proširenu temu. Ova inicijativa podstakla je vrlo živu debatu o ljudskim pravima, koju želimo dokumentovati u okviru ove proširene teme. Više tekstova u sedmičnom listu "Die Zeit" pojašnjavaju bitne argumente i sporne tačke debate o ljudskim pravima i obavezama i njihov međusobni odnos. Kao i kod proširenih tema Svetski ethos i Dostojanstvo čoveka i ovde se radi o pitanju eurocentričnosti ljudskih prava i o kulturnom imperijalizmu od strane Zapada. Odabrali smo sledeće priloge o pomenutoj debati: Helmut Schmidt: Nasilan sukob kultura se može izbeći (Die Zeit od 03.10.1997.) Thomas Kleine-Brockhoff: Dužnosti i tako postoje (Die Zeit od 17.10.1997.) Susanne Gaschke: Ego-Policija (Die Zeit od 24.10.1997.) Norbert Greinacher: Moral je dobar, prava su bolja (Die Zeit od 07.11.1997.) Nasilan sukob kultura se može izbeći Helmut Schmidt (bivši Kancelar Savezne Republike Nemačke i počasni Predsedavajući InterAction Veća, koje je razvilo "Opštu povelju o dužnostima čoveka" i predložilo je Ujedinjenim nacijama) [Die Zeit od 03.10.1997.] Da jedna nacija nakon sloma diktature smatra jednim od najvažnijih zadataka osiguranje osnovnih prava - u jeziku Ujedinjenih nacija (UN) "Ljudska prava"- sasvim je razumljivo. Tako je nakon istovremenog sloma hitlerovske diktature u Evropi i japanske vojne diktature u istočnoj i jugoistočnoj Aziji Opšta povelja o ljudskim pravima, usvojena od strane Ujedinjenih nacija 1948. godine, bila prirodna, potrebna i odluka dobre volje. [Početak stranice] [Natrag na pregled] Stvaranje jedne demokratske državne organizacije ide ruku pod ruku sa etabliranjem fundamentalnih prava pojedinca. Tako se, hvala Bogu, dogodilo nakon Mussolinija i Hitlera, a u istočnom delu Evrope nakon sloma komunističkih diktatura. Nasuprot tome, iskustva u poslednjim decenijama, nažalost, pokazuju da demokratija i ljudska prava mogu ostati samo puki dokument na papiru, kad neka vlada ostane samo na spoznaji, te propusti da u svakodnevnom životu, a posebno u iznimnim situacijama insistira i osigura ostvarenje demokratije i ljudskih prava. Obrnuto, dolazi do nesporazuma kao da se radi samo o ličnoj slobodi i pravima, te o zahtevima koji se ostvaruju bez odgovornosti prema drugima. Ali, ako bi se svako povodio isključivo samo za sopstvenim pravima, bez akceptiranja dužnosti i odgovornosti, onda bi narod, država - ili celokupno čovečanstvo - bili u neprijateljskom odnosu, dolazilo bi do konflikta, dok konačno ne bi zavladao haos. Bez svesti o odgovornosti pojedinca sloboda može postati gospodarenje jačeg i moćnijeg. Zbog toga stalni zadatak političara i svih građana je da prava i odgovornosti pojedinca drže u balansu. [Početak stranice] [Natrag na pregled] Danas, skoro pola veka nakon Universal Declaration of Human Rights, njen je potrebni imperativ nasuprot čovečanstva u opasnosti, kao i dve stotine suverenih država. Jer, s jedne strane riječ vodilja ove Deklaracije, naime, "Human Rights" koriste zapadni političari, kao i u SAD-u, kao pojam borbe i kao agresivni instrument spoljnopolitičke presije. Ovo se uglavnom dešava selektivno: i to prema Kini, Iranu ili Libiji, a nikako prema Saudijskoj Arabiji, Izraelu ili Nigeriji. Razlozi ovakve jednostranosti su ekonomski i strateški interesi. Sa druge strane, opet, "Human Rights" se od strane nekih Muslimana, Hindusa i Konfucionista smatraju tipično zapadnjačkim konceptom, a delomično i kao instrument za produženje zapadnjačke vladavine. U vezi sa tim, posebno u Aziji, čuju se obrazloženi prigovori koji se moraju shvatiti ozbiljno, da je koncept osnovnih prava čoveka zapostavio i uopšte ne prepoznaje potrebu i neophodnost obaveza i odgovornosti prema porodici, opštini, društvu ili državi. Neki Azijci tvrde da postoji principijelna razlika između zapadnjačkog i azijskog shvatanja dostojanstva čoveka. [Početak stranice] [Natrag na pregled] Nesumljivo je da se predstave o čoveku i njegovom dostojanstvu razlikuju unutar svakog društva, svake kulture - po religijskom, filozofskom ili ideološkom stanovištu. Ipak, postoje velike razlike između pretežno evropske i severnoameričke predstave s jedne strane, a sa druge islamske, hinduističke, budističke i konfucijanske predstave, koje su svoje mesto našle u Aziji, pa sve do teških predstava komunizma, tj. svih njegovih oblika. Iz tog razloga sasvim je zamislivo da u 21. veku može doći do clash of civilizations á la Samuel Huntington. Eksplozija broja stanovnika na Zemlji - broj se učetverostručio - u toku 20. veka i porast koncentrisanja stanovnika u velikim gradovima nastaviće se najmanje do kasnog perioda sledećeg veka; zbog toga će i u 21. veku - ne računajući kraj bipolarnog konflikta između Sovetskog saveza i Zapada - dolaziti do konflikta oko vlasti i moći. Možemo se nadati da će ti konflikti biti obazrive rešeni, nego što je to bio slučaj u toku 20. veka. Ali, istovremeno se moramo plašiti da bi oni mogli završiti kao borba između principijelno različitih, čak neprijateljski nastrojenih kultura. Pri tome bi fundamentalisti s obe strane, koji danas u globalnom aspektu igraju marginalnu ulogu, mogli postati povod i vođe masovne histerije. Današnje širenje i intenziviranje svetske ekonomske povezanosti - nazvano globalizacija - ni u kom slučaju neće stajati nasuprot ovoj opštoj histeriji, nego bi čak moglo izazvati novonastale ekonomske interesne konflikte. [Početak stranice] [Natrag na pregled] Nakon sloma Sovetskog bloka, a pre svega nakon otvaranja Kine, broj učesnika u konkurenciji otvorene svetske privrede se gotovo udvostručio. K tome još dolazi enorman tehnološki napredak - pre svega na polju telekomunikacija, zračnog saobraćaja i morskog transporta - i istorijsko povećanje liberalizacije trgovine, pre svega razmene novca i kapitala. Početkom veka skoro sve nacije sveta i njihova nacionalna privreda ovisit će jedna od druge više nego ikad ranije. Ali, istovremeno globalizacija vodi do novih, do sada nepostojećih, konkurentskih nadmetanja. Porast će pokušaji političkog krivotvorenja nadmetanja s ciljem sticanja prednosti za samog sebe. Ako pod svetlom ove opasnosti nacije i njihove države, političari i zaštitnici religije ne nauče da respektuju religiozno, kulturno i civilizacijsko nasleđe drugih, ako ljudi ne nauče da naprave i održe balans između oba kategorička imperativa - slobode i odgovornosti - onda je zaista mir između njih doveden u opasnost. Svetsko-politički poredak i socijalno-ekomomsko dobro stanje naroda može biti duboko uništeno. [Početak stranice] [Natrag na pregled] Međureligijski internacionalni nacrt Zbog svega toga kraj starog veka - pedeset godina nakon Universal Declaration of Human Rights - je krajnje vreme da se razgovara o Human Responsibilities (dužnostima čoveka). Minimum etičkih standarda koji bi bili zajednički priznati je hitno neophodan za interkontinentalni saživot - i to ne samo za individualno ponašanje, nego i za političke autoritete, za religijske zajednice i crkve, za nacije. Standardi ne samo za vlade, nego i za međunarodne proizvođače, trgovce ili koncerne. Ovi poslednji se danas nalaze u opasnosti da se predaju novoj, neukroćenoj zveri koja spekuliše širom sveta - kapitalizmu. Neophodnost svesti o sopstvenoj odgovornosti važi i za elektronske medije koji deluju na internacionalnom nivou, a koji bi mogli doći u opasnost da ljude širom sveta zatruju prekomernim prikazivanjem ubistava, pucnjave, nasilja i zlostavljanja svake vrste. Ova neophodnost sprečavanja clash of civilizations navela je veliki broj državnika (bivše predsednike država i šefove vlada) sa svih pet kontinenata da naprave i predlože nacrt Universal Declaration of Human Responsibilities. On počiva na dugogodišnjim pripremama duhovnih, filozofskih i političkih vođa iz celog sveta i iz svih velikih religija. Zadatak je, pre svega, podstaći diskusiju s nadom da će se na kraju stići do slične Povelje UN-a kao što je to bila Opšta povelja o ljudskim pravima po inicijativi Eleanor Roosevelt, usvojena od UN-a 1948. godine. [Početak stranice] [Natrag ne pregled] Slično kao što je to tada bilo sa Poveljom o ljudskim pravima, dodatna Povelja o odgovornostima trebala bi imati karakter etičkog apela, a ne karakter narodno-pravno obavezujućeg dokumenta. Ipak, na etičkom tlu Povelje o ljudskim pravima u međuvremenu su nastali regionalni paketi o ljudskim pravima, koji imaju karakter narodno-pravno obavezujućih dokumenata, na primer evropska Konvencija o ljudskim pravima ili ustanovljavanje evropskog Suda za ljudska prava. Podsetimo se i na ogromno delovanje helsinške Zaključne povelje i njenog dijela "Korpa III", te na unutrašnji razvoj evropskog komunizma. Slično tome ostaje nada da će se kasnije sa Poveljom o dužnostima čoveka ostvariti pravni ili politički rezultati. Ko i pored svega navedenog autore i potpisnike nacrta Opšte povelje o odgovornostima i dužnostima čoveka smatra pukim idealistima bez osnove, taj nema dovoljan pregled istorijskih dejstava Opšte povelje o ljudskim pravima, koja je najpre bila pravno neobavezujuća, niti ima dovoljnu predstavu o opasnostima u koje čovečanstvo može dospeti u budućnosti; on, dakle, može da ostane pristalica moralno neprincipijelne i pogrešno nazvane "realne politike". [Početak stranice] [Natrag na pregled] Naš nacrt u članu 4. ponavlja "zlatno pravilo", koje u svim religijama sveta igra važnu ulogu (i koje je Immanuel Kant u nešto finijoj formulaciji nazvao "kategoričkim imperativom"): "Ono što Ti ne želiš da Ti drugi učine, ne čini ni Ti drugima." U članu 9. kaže se: Svi ljudi "imaju obavezu, ... da spreče siromaštvo, neuhranjenost, neznanje i nejednakost. Svugde na svetu oni treba da pomažu razvoj, da bi za sve ljude osigurali dostojanstvo, slobodu, sigurnost i pravednost." Član 15. kaže da predstavnici religija imaju obavezu sprečavati predrasude i diskriminaciju onih koji pripadaju drugoj religiji, a trebaju unapređivati toleranciju i međusobno poštovanje svih ljudi. I konačno, na kraju, u članu 19. se kaže: Ni jedna odredba ove Povelje se ne sme protumačiti tako da daje bilo kakvo pravo koje bi poništilo prava i slobode navedene u Opštoj povelji o ljudskim pravima iz 1948. godine. (...) Diskusija nacrta Opšte povelje o odgovornostima čoveka izazvat će na Zapadu najmanje dva velika protesta. S jedne strane tzv. realni političari će reći da se radi o idealizmu koji nema izgleda da bude sveukupno prihvaćen, niti da osvoji stvarne pristalice. S druge strane zagovornici ljudskih prava će reći da ako se nacrt Povelje o odgovornosti čoveka posmatra kao blizanac ili pandan Povelje o ljudskim pravima, onda postoji opasnost da se ljudska prava svedu na nivo puke pouke. U Aziji će neki, opet, reći da nacrt odgovara nekim bitnim principima azijske kulturne tradicije i da je zbog toga za pozdraviti, ali da je istovremeno njegovo oslanjanje na Povelju o ljudskim pravima suvišno i da to treba osuditi. [Početak stranice] [Natrag na pregled] Mahatma Gandhi nabrojao je sedam "socijalnih greha", a na samom vrhu su stajali "politics without principles" i "commerce without morality". Ko može tome nešto prigovoriti? Nedavno je Financial Times u jednoj diskusiji nacrta Povelje o odgovornostima čoveka napisao: "Tačno: Nama su potrebna opšta pravila lepog poslovnog ponašanja... Universal Declaration of Business Responsibilities mogla bi na sveopštu korist biti usađena u glave onih koji rukovode preduzećima." I ovo bi moglo biti plodonosno, ako se nacrt Povelje o odgovornostima čoveka bude diskutovao širom sveta. U svakom slučaju on će biti predmet diskusije u UN-u, a time i u vladama država članica UN-a. Zbog svega toga jedna javna diskusija bi mnogo doprinela tome, da se prisetimo osnovnog stanovišta, po kojem mi građani ne možemo imati samo prava da bismo se zaštitili od tuđe samovolje, nego moramo isto tako imati obaveze i odgovornosti prema ljudima s kojima živimo. Niti jedna demokratija ne može opstati bez duplog principa prava i dužnosti. [Početak stranice] [Natrag na pregled] Nacije, države i vlade koje učestvuju u procesu ekonomske globalizacije zajednički se moraju prisiliti na minimalan etički kodeks, inače bi novi vek mogao biti pun konflikata kao što je to slučaj sa ovim koji je pri kraju. Međutim, sledeći put konflikti neće ostati ograničeni samo na delove kontinenta, nego bi moglo doći do konflikta koji će zahvatiti zaista celi svet, a nastaće zbog različitih osnovnih ubeđenja, pri čemu će se strane - učesnici u konfliktu oslanjati na religiozne ili kulturne interpretacije razloga. Ko želi da spreči preteće sukobe između kultura, taj ni u kom slučaju ne treba vojni ili privredni potencijal; njemu je potreban moral koji će svi prihvatiti. [Dokumenti uz ovaj tekst: Opšta povelja o ljudskim pravima, Opšta povelja o dužnostima čoveka; dalje informacije o ovoj temi između ostalog i u proširenim temama Svetski ethos i Dostojanstvo čoveka] [Početak stranice] [Natrag na pregled] ZEIT-Debata o "Opštoj povelji o dužnostima čoveka" (2): Onaj ko želi prisiliti građane da budu uzorni, reskira slobodu Thomas Kleine-Brockhoff [Die Zeit od 17.10.1997.] Ko želi protivrečiti tvrdnji da svaki čovek ima obavezu da se ponaša "čestito, iskreno i fer", "da pod svim okolnostima pomaže dobro, a sprečava zlo", "da poštuje život" i da "se sa svim ljudima ophodi ljudski"? Osnovne parole "Opšte povelje o dužnostima čoveka" objavljene u magazinu DIE ZEIT od 03. oktobra (broj 41/97) deluju tako nevine i same po sebi razumljive da se čovek ne usuđuje prigovoriti bilo šta ovom dokumentu dobre volje. [Početak stranice] [Natrag na pregled] Ipak, iako se nekad misli dobro, proizilazi da je to upravo suprotno od dobrog. Čak i dobre namere mogu imati loše posledice - kao što je to upravo pomenuta Povelja o dužnostima, koju je grupa bivših državnika, a među njima i raniji Savezni kancelar Helmut Schmidt, ponudila svetu na diskusiju. Kritika se ne odnosi na vrednosti koje su u osnovi ove Povelje. Ali dokumentu se moraju pripisati tri osnovne "greške":
[Početak stranice] [Natrag na pregled] I. Ono što održava zapadnjačka društva se prema jednoj proširenoj dijagnozi raspada. Sve moguće je već istrošeno i lagano nestaje - klasni milje, seoske zajednice, život u zajednici, častoljublje, generacijsko nasleđe, radni život; udruženja poslodavaca gube svoje članove, isti slučaj je i sa sindikatima, partijama, crkvama. Krivicu zbog nestajanja tradicionalnih veza - tako glasi drugostepeni nalaz - snosi individualizacija i porast slobode pojedinca na račun zajednice. Ovu tezu su izrekli američki komunitatisti. Oni 1994. godine pišu u svom Manifestu "Zapadnjačkom društvu sve više preti gubitak svih moralnih normi, ono postaje zavisno samo o sebi i sve su više prisutni grabežljivost, egoistični interesi i težnja za moći." Helmut Schmidt se oslanja isključivo na komunitatiste kad u svom prilogu za časopis DIE ZEIT piše o Povelji o dužnostima čoveka: "Bezobzirno egoistično 'samoostvarenje' čini se idealom, a opšte dobro nasuprot tome postalo je samo puka fraza. Permisivni odgoj se jednostrano orentiše samo na osnovna prava." [Početak stranice] [Natrag na pregled] Time bismo se našli pred zbunjujućim fenomenom: Društvo ne bi više - kao što nam je to poznato iz istorije - bilo uništeno zbog manjka, nego zbog viška slobode. Ukoliko se sa uspehom želi komercijalizovati oduzimanje i ograničavanje individualnih sloboda na račun jačanja društvenih obaveza, onda su zaista potrebne ovakve slike opustošenog društva. Ali, sekularni izvor smisla moderne, politička sloboda, "ne biva pobeđena upotrebom, nego nakon nje još jače živi", tvrdi sociolog Ulrich Beck, neumorni borac protiv teze Sodome i Gomore. Neka prebacivanja modernom društvu počivaju jednostavno na nesporazumu. Ako privredni menadžeri ne stvore nova radna mesta, onda to nije u prvoj liniji - kako Helmut Schmidt tvrdi - zbog kapitalističkog "nemorala", nego zbog prebačenih troškova rada. Ako nacionalni dohodak opada, onda to nije u prvoj liniji zbog opadanja morala, nego zbog rupa u zakonu. [Početak stranice] [Natrag na pregled] Nema razloga da se promene zapadnjačkog društva opisuju samo negativno. Pri pažljivijem posmatranju može se primetiti porast vrednosti. Savezna vlada je istraživala odnos mladih ljudi prema vrednostima i pri tom pronašla jednu generaciju koja nije materijalistički, nego pre altruistično orentisana. Vođa studije Gerhard Schmidtchen na njenom kraju je bio impresioniran "plemenitošću stremljenja ka ličnoj čestitosti". Istraživanjima u anglo-američkim zemljama londonski istraživač sociologije Helen Wilkinson upoznala je generaciju, koja "je preuzela prednosti slobode, ali je i svesna njene cene". Ni u kom slučaju nije se prepoznao "gubitak ili odstupanje od morala". Međutim, u svakom slučaju je prisutno odstupanje od formi izražavanja tradicionalne moralnosti. Po rezultatima istraživanja ljudi više ne žele da budu podređeni vojnici bilo kojeg oblika armije za dobrobit zajednice, oni ne žele biti vojnici Crvenog krsta, niti SPD-a, oni žele ostati subjekt delovanja tih armija. Njihov kreativni i politički angažman treba da bude spontan, oslobođen svih hijerarhija i formalizama. [Početak stranice] [Natrag na pregled] Ništa ne ukazuje na to da su se vrline, kao spremnost da se pomogne, ili solidarnost izgubile. Kad se nedavno reka Odar izlila iz svog korita, Nemci su prikupili više dobrovoljnih priloga nego što je to bilo potrebno brandenburškim žrtvama poplave. Kad je princeza Diana umrla, jedna hamburška fabrika svojevoljno je radila preko vikenda da bi produkovala CD Eltona Johna u znak sećanja na princezu. Prilozi od kupovine tog CD-a bili su namenjeni organizacijama koje se bave dobrotvornim radom. Istina, ovi angažmani su bili uslovljeni velikom medijskom industrijom. Ali, šta je loše u tome? Umesto da se žalimo zbog pada vrednosti, radije bismo trebali razmišljati o tome na koji se način nove forme izražavanja orentacije ka dobrostanju mogu učiniti plodonosnim za zajednicu. (...) Novi individualizam čak sam sebi stvara zajedničke vrednosti. Čak iako pojedinci teže različitim pravcima, oni su uglavnom složni u jednom - šta je to što oni ne žele. Sociolog Karl Otto Hondrich to naziva "negativni katalog zajedničkih vrednosti". Tako su se na kraju "individualni osećaji pretvorili u 'naše osećaje', koji sežu daleko izvan naše dnevne sobe". [Početak stranice] [Natrag na pregled] Teorija o opadanju i nestajanju vrednosti je nešto što se ponavlja. Ona se pojavljuje uvek kad se društva modernizuju brzim tempom. Engleska iz doba industrijalizacije poznaje ovu optužbu o nestajanju normi jednako dobro kao i wilhemovska Nemačka. U dobu globalizacije bivši državnici iz straha od novorođenih predlažu svezak dužnosti i obaveza. Oni povlače ručnu kočnicu bez potrebe: alarmizam. II. Helmut Schmidt veruje da je, "minimum zajedničkih etičkih standarda, priznatih širom sveta" neophodan za "interkontinentalni suživot". Upravo u Aziji postoji "osnovan prigovor, koji se mora shvatiti ozbiljno", a koji kaže da koncept osnovnih prava čoveka "zapostavlja i ne prepoznaje odgovornost pojedinca". Svezak o obavezama i dužnostima povodi se za ovom kritikom da bi sprečio "borbu između kultura". [Početak stranice] [Natrag na pregled] Ali, kojoj Aziji Schmidt želi da udovolji? On zacelo kao kritičar "premisivnog odgoja" nije za seksualnu slobodu kakva je prisutna u nekim azijskim državama. On kao kritičar ubistava na televiziji, sigurno ne podržava azijske filmove o nasilju. Bez sumnje on kao kritičar "spekulativne zveri - kapitalizma" ne želi podržati one klanove familija koji su profitirale kroz svoje dodatne religije. Kulture su kompleksne. Svako u njima može pronaći ono što traži. Max Weber je verovao da vrednosti mogu usporiti ili ubrzati ekonomski razvoj. Iz tog razloga je konfucionizam u Aziji bio jedan od krivaca stagnacije. Danas, na neki čudan način, važi upravo suprotno. Konfucionističke vrednosti zajednice posmatraju se kao gorivo uspeha. Pri tom se mora naglasiti da u Aziji ne postoji samo jedna kulturna tradicija, nego više njih: i nemaju sve bum-države korene konfucionizma. Neke od njih se pozivaju na individualističku (hrišćansku ili budističku) tradiciju. A ni konfucijonizam nije tako orentisan na zajednicu, kako se to često tvrdi. I tamo se pojavljuje ideja o dostojanstvu pojedinca. I on je - kako piše sinolog Heiner Roetz - mnogo bliži ljudskim pravima, nego neki režimi, koji stalno pričaju protiv prava na slobodu, a opravdanje traže u konfucionizmu. [Početak stranice] [Natrag na pregled] Tako se argument "azijskih vrednosti" pokazao kao konstrukcija koja se upotrebljava i tumači po potrebi i interesima. Teoretičari azijskih vrednosti (Asian Values) pokušavaju da argumentovano stope kulturne razlike kontinenta. To im uspeva samo dok uz pomoć policije poseduju monopol nad interpretacijom tradicije. Jer, o tome se na kraju krajeva i radi: o legitimaciji autoritativne vlasti. Singapurski vladar Lee Kuan Yew posebno delotvorno je iskoristio "kulturu" kao oružje protiv demokratije i individualizma. On se godinama sa svojim Rohrstock-liberalizmom pozivao na kulturnu tradiciju. A pri tome je bio smetnja na putu ka jednom multikulturnom društvu. Danas je Lee Kuan Yew jedan od potpisnika Sveska obaveza i dužnosti. Iza "azijskih vrednosti" u stvarnosti se skriva "autoritativna napast" (Ralf Dahrendorf). Zbog toga je pokušaj sprečavanja "borbe između kultura" relativizmom zapravo greška. Najbolji garant za miran saživot naroda ostaje poštovanje univerzalnih ljudskih prava. [Početak stranice] [Natrag na pregled] III. Čak i ako scenario smaka sveta ne bi insinuirao nikakve zaključne tvrdnje, može se argumentovati da Svezak o dužnostima i obavezama samo može učiniti dobro Zapadu - principijelno. Demokratije su na kraju ipak upućene na angažman i svest o ličnoj odgovornosti njihovih građana. Zbog toga država i demokrati moraju u školi, u političkoj areni i u publicistici pozivati na svest građana. Helmut Schmidt sa svojim životnim delom je izuzetan mentor ove ideje. Ali, autori Povelje o dužnostima ne žele ostati samo na etičkom apelu. Svezak o dužnostima i obavezama/obvezama napravljen je u vidu pravnih paragrafa. Helmut Schmidt se doslovce nada da ce doći do normativnog utvrđivanja ovog akta, kao što je to bilo sa Poveljom o ljudskim pravima iz 1948. godine. Evropski Sud za ljudska prava on vidi kao primer za "kasnija pravna i politička delovanja Povelje o dužnostima čoveka". Ukoliko do toga dođe, ukoliko se dakle građani budu prisiljavali na vrline, zlostavljanju i zloupotrebi - iako nenamerno - vrata bi bila širom otvorena. [Početak stranice] [Natrag na pregled] Engleski idejni istoričar Isaiah Berlin u jednom poznatom eseju opisao je konflikt dva pojma slobode. Po "negativnoj teoriji" sloboda je odsutnost prisile. A "pozitivna teorija" slobodu veže za delovanje koje služi zajednici. Pouke Rusoa i Marksa spadaju u ovu kategoriju. Odnedavno kanadski komunitatist Charles Taylor zastupa "pozitivnu teoriju". On slobodu razume kao "pojam ostvarenja". A kao pristalice ove ideje sad se pokazuju i autori Povelje o dužnostima sa svojom idejom normiranih odgovornosti. Isaiah Berlin je pokazao, da sloboda nije ništa drugo nego sloboda sama. Ona uvek ima "negativni" cilj sprečavanja uplitanja; ona je uvek sloboda nečega - i zbog toga je zaštitni bedem pred ugnjetavačem. "Sloboda o kojoj ja govorim", kaže Berlin, "je šansa za delovanje, a ne delovanje samo." Ona uključuje slobodu gluposti, iracionalnosti, greške, čak i slobodu nezainteresovanosti za vrednosti zajednice. Ako se, nasuprot tome, sloboda veže za njenu upotrebu u korist zajednice, lako može prerasti u robovanje "i biti iskorištena od strane asocijacija, koje se vežu za njene nevine korene" (Berlin). Tačno tako se dogodilo revolucionarnoj strahovladi u Francuskoj i u Istočnom bloku. Čak i kad demokratska država (umesto društva) želi direktno ostvariti ćudoredno, to je - kako ukazuje esejist Richard Herzinger - "paternalistično neopravdano prisvajanje". [Početak stranice] [Natrag na pregled] Građanin bez Sveska o dužnostima i obavezama ne bi ni u kom slučaju neodgovorno lutao u vakumu vrednosti. Njega vežu ljudska prava. Kao i predloženi Svezak o dužnostima i obavezama i ljudska prava počivaju na "zlatnom pravilu": "Što Ti ne želiš da Ti drugi učini..." Pošto sloboda vuka znači smrt janjadi, pravo i zakon moraju sprečiti interesne kolizije. Zbog toga se sloboda pojedinca ograničava pravima svih drugih. Dakle, iz prava proizilaze obaveze: Iz slobode mišljenja proizilazi obaveza da se drugi ne ugrozi i ne uvredi; sa roditeljskim pravom korensponduje obaveza odgoja; sloboda trgovine svoje granice nalazi u socijalnoj obavezi, da se drugima pomogne u nevolji. (...) Da ne postoji simetrija između prava i obaveza konstituivna je neopreznost slobodne države. Richard Herzinger ima pravo, kad piše: "Onaj ko želi imunizovati slobodu protiv rizika, tako što je stavlja pod starateljstvo, ne predlaže ništa drugo do samoubistvo zbog straha od smrti." Čini se da je autorima "Sveska o dužnostima i obavezama" ova opasnost poznata. Iz tog razloga oni u članu 19. pišu, da se njihova Povelja ne sme tumačiti tako da uslovi "poništenje" prava na slobodu. Ali, jedan takav konflikt u osnovi ne može se ukloniti sa ovog sveta samo salvatorskom klauzulom. Konsekventnije bi bilo da su autori u potpunosti odustali od njihovog poduhvata. [Početak stranice] [Natrag na pregled] ZEIT-Debata o dužnostima čoveka (3) Susanne Gaschke [Die Zeit od 24.10.1997.] Reč "obaveza" mora imati jedan podsticajni mehanizam. Očigledno napredno voljna "deca slobode" (Ulrich Beck) sa tim na neprijatan način povezuju "sekundarne vrline": tačnost i red, marljivost, disciplinu i zabranu žvakaćih guma, celokupan potiskivani arsenal cepidlaka. Drugačije se ne mogu razumeti snažne reakcije na "Opštu povelju o dužnostima čoveka" (DIE ZEIT broj 41/97), koju je formulisao Helmut Schmidt zajedno sa drugim bivšim šefovima država i vlada. [Početak stranice] [Natrag na pregled] Constanze Stelzenmüller se plaši da bi Katalog dužnosti i obaveza mogao biti povod za sve "autoritarne režime, koji žele relativirati ljudska prava" (broj 42). A Thomas Kleine-Brockhoff misli da se Manifest nije nikad ni trebao napisati - "čak i dobre namere", piše on, "mogu imati loše posledice" (broj 43). Tim lošim posledicama valjda pripada "alarmantna analiza društva". Govori li to ovde ego-policija pobednika individualizacije? Mora li se onaj ko ne deli njihov pomalo nemilosrdni optimizam odmah s osudom uračunati u reakcionare? Tamne strane individualizacije mogu se prevideti samo nemarnošću: očigledno zanemarivanje javnih mesta mnogo manje smeta mladima i jakima, nego starima i slabima; onaj ko nema dece ne mora se previše brinuti o maloletničkom kriminalu i porastu konzumisanja droga; onaj ko smatra da je "Tehno" politički pokret, ne mora razmišljati o demokratiji. [Početak stranice] [Natrag na pregled] Svi ostali, međutim, dozvoljeno je da pomalo prestrašeni stoje pred promenama nastalim u poslednjih trideset godina i pitaju se da li zaista žele upravo tako da žive. Katalog obaveza ovde nudi vrednu uslugu, on tematizuje pitanje, da li je u današnjoj situaciji primerena velika mera slobode, da bi se poboljšao naš saživot. Nešto govori protiv toga. U modernom opozivom globalnom društvu ljudi su kao nikad ranije upućeni jedni na druge, i moraju imati sve više obzira jedni prema drugima, ako to stanje žele održati podnošljivim. Dokaz da im to uspeva samo u određenoj meri je - kako piše sociolog Norbert Elias - proces distance - individua se otuđuje od sebe same i od društva. Na visokom životnom civilizacijskom stepenu pojedinac u samom sebi ima ono što mu je ranije bio pritisak sa strane i protiv čega se mukotrpno morao boriti - odricanje na pravo jačeg, naime, pojedinac u sebi ima sopstveni pritisak. Ovaj sopstveni pritisak do određene mere u sebi sadrži promenljive forme učtivosti, svu povučenost, koja život ljudi u zajednici čini uopšte mogućim. Ipak, civilizacijski nivo, nažalost, nije tako siguran kao čvrsti novčani konto; a naš vek nudi dovoljno primera vraćanja u varvarstvo. Dakle, ni u kom slučaju nije alarmantno kad se pedagogija, publicistika i politika kritički odnose ka tome: u poslednja tri desetleća oni su pretežno bili koncentrisani na povećanje individualnih prava i njihovo provođenje. Da li nastavak ovog trenda može pomoći da se u doba krize osigura samoodređen, smislen i život bez konflikta za sve ljude je vrlo diskutabilno. [Početak stranice] [Natrag na pregled] Tamo gde ima dovoljno mesta, novca i šansi, tamo je možda dovoljno poštovati prava drugog i sprečiti ubistva i nasilje da bi se osiguralo funkcionisajuće zajedništvo. U ovakvoj situaciji, moguće je da je dovoljan samo jedan noćni čuvar - država, koja svojim građanima garantuje slobodu, te da će, prema svojim mogućnostima, leteti na Bahame ili ne; pa "sloboda gluposti, iracionalnosti, greške, pa čak i nezainteresovanost za vrednosti zajednice" - što uključuje pojam slobode po tumačenju Thomas Kleine-Brockhoff - ničemu ne šteti. Ali, u vremenu nedostatka - da li radnih mesta, prirodnih resursa ili morala sposobnog za koncenzus - sve to izgleda nešto drugačije. Može li onda država od pojedinca očekivati nešto više od zanemarivanja povreda ljudskih prava? Obaveze koje bivši šefovi država daju na diskusiju u svakom slučaju prelaze preko toga. Oni zahtevaju strogoću ljudi u stremljenju ka nečemu, bila to praktikovana solidarnost, čestitost ili poboljšanje samog sebe. [Početak stranice] [Natrag na pregled] Ne baš osvježavajući aspekt preduzetništva ne može prikriti ove ideje: Obaveze su uvek povezane s odricanjem, sa sklanjanjem potreba u stranu, sa ograničavanjem slobode - onaj ko u četiri ujutro hrani dojenče koje plače ili ima devedesetogodišnju bolesnu majku koju neguje, zna da sve ovo ima jako malo zajedničkog sa rascjepljivanjem sopstvene ličnosti. To je samo potrebno. Naravno, bilo bi uzorno kad bi građani zbog shvatanja neophodnosti svojevoljno preduzeli smislene i obaveze koje su orentisane ka zajednici. Ipak, odnosi nisu takvi. To je zbog materijalne situacije nekih ljudi; zbog izopačenih okolnosti; ali, to ima svoje korene i u odgoju koji je godinama bio fiksiran tako da se pojedinac "postavi disfunkcionalno u odnosu na društveni sistem" (Herbert Marcuse), što se u najvulgarnijoj formi i ostvarilo. Da li ova forma nemešanja ljude čini sretnim, vrlo je upitno, s obzirom na propale brakove i potragu za smislom na esoteričkom polju. Međutim, nije za odbaciti tvrdnja da ona ugrožava zajedništvo. Da li se, na primer, građani i dalje trebaju - dosađujući se - distancirati od demokratskih institucija, dok demokratija zbog manjka mase ne izgubi svoju legitimnost? Sve to govori o izvesnom argumentovanom pritisku na građane, da se u najmanju ruku zainteresuju za politička dešavanja. Ja ništa drugo ne shvatam tako dobro kao Manifest obaveza. On daje mogućnost demokratskog samorazumevanja, time što označava šta je tačno, a šta pogrešno, šta je dozvoljeno, a šta zabranjeno, čak i šta je dobro, a šta loše. Manifest, također, daje odgovornost pojedincu da se sam pozabavi odgovorima na ova bitna pitanja. Time on nije paternalističan, nego - a šta drugo do - političan. [Početak stranice] [Natrag na pregled] Moral je dobar, prava su bolja Za ZEIT-Debata o "dužnostima čoveka": One stoje u Osnovnom zakonu i u klasičnoj Povelji o ljudskim pravima Norbert Greinacher [Die Zeit od 07.11.1997.] Uz dužno poštovanje nastojanja da se obezbedi priznavanje etičkih principa u saživotu naroda i ljudi širom sveta - što je vidljivo i u objavi teme o svetskom ethosu od Hans Küng-a - ipak se mora ukazati na razliku između ljudskih prava i dužnosti čoveka. I nekoliko kritičkih osvrta na prilog Helmut Schmidt-a ("Vreme da se razgovara o dužnostima" u DIE ZEIT broj 41/97) čine mi se potrebnim. [Početak stranice] [Natrag na pregled] Povelje o ljudskim pravima su vekovima starije od sada predloženog nacrta za Povelju o dužnostima čoveka od strane Helmut Schmidt-a i ostalih ličnosti. One ni u kom slučaju, kako to Helmut Schmidt naglašava u prvoj rečenici, nisu nastale nakon sloma diktatura ovog veka. Kao primeri mogu poslužiti Bill of Rights engleskog Parlamenta iz 1689. godine i Declaration des droits de l'homme et du citoyen francuske Nacionalne skupštine iz 1789. godine. Mislim da je začuđujuće da u prilogu o dužnostima čoveka nije pomenut Međunarodni Pakt Ujedninjenih nacija o građanskim i političkim pravima od 19. decembra 1966. godine, niti Međunarodni pakt o privrednim, socijalnim i kulturnim pravima (isti datum). Oba ova pakta važe kao neophodna dopuna individualnih ljudskih prava. [Početak stranice] [Natrag na pregled] Povelja o ljudskim pravima i Povelja o dužnostima čoveka imaju potpuno različit karakter, može se govoriti čak i o "kvalitativnoj razlici". Istina, Povelje o ljudskim pravima nemaju kvalitet opštih zakona. Međutim, one su u tolikoj meri pravno obavezujuće, koliko to pojedinci, grupe i društvene institucije dozvole, tj ukoliko se oni pri provedbi svojih prava - pre svega u odnosu na državu - pozivaju na ove povelje. Stvari drugačije stoje sa Poveljom o dužnostima čoveka. Ove povelje imaju karakter moralnog poziva, etičkog apela. To ne menja njihovo moralno značenje. Jedan kolega je to ovako formulisao: "Povelja o dužnostima čoveka predstavlja propoved." E sad, ja često i rado propovedam - ali mora se obratiti pažnja na to da se kod ljudi ne probudi utisak da su Povelja o "ljudskim pravima" i Povelja o "dužnostima čoveka" u svom delovanju identične. Pri tome ni u kom slučaju nije tačno da klasične Povelje o ljudskim pravima ne govore i o dužnostima i obavezama. Tako iznad člana 29. Povelje o ljudskim pravima iz 1948. godine stoji podnaslov "Osnovne obaveze i dužnosti". U stavu 1. se kaže: "Svaki čovek ima obavezu prema zajednici u okviru koje je jedino moguć razvoj njegove ličnosti." U Osnovnom zakonu Savezne Republike Nemačke iz 1949. godine u odeljku I "Osnovna prava" (članovi od 1. do 19.) sedam puta se pominju obaveze i dužnosti. [Početak stranice] [Natrag na pregled] Istorijski bilo je tako da su se građani borili sa feudalnom vlastelom, crkvenim, političkim i ekonomskim aristokratima za svoja prava i delomično izborili da ljudska prava (osnovna prava ili prava na slobodu) dobiju pismene korene. Reakcije crkvenih, političkih i ekonomskih moćnika su u odnosu na ovu grčevitu borbu i ustanak masa često bile podsećanje ranijih podređenih na njihove obaveze prema vlasti. Ova istorijska pozadina se ne sme zaboraviti. Ja sam zajedno sa Wolfhard Pannenberg-om protiv tvrdnje Hans Blumenberg-a da su ljudska prava rezultat zapadnjačke istorije hrišćanstva i duhovnosti. To na skandalozan način ne protivreči činjenici da su povelje o ljudskim pravima nailazile na ogorčen otpor katoličke i evangelističke crkvene službe (u Katoličkoj crkvi čak do Drugog vatikanskog koncila 1962. do 1965. godine). Ovakvo stanje, međutim, ne znači da je ideja ljudskih prava strana istočnim kulturama, kako to tvrdi Helmut Schmidt. [Početak stranice] [Natrag na pregled] Pomenut ću, na primer, Povelju potpisanu od šesnaest nevladinih organizacija iz istočne Azije aprila 1966. godine. U njoj se kaže: "Azijske vlade tumaraju po neotuđivim pravima Azijata pod izgovorom kulturnih, istorijskih i izmišljenih posebnosti" (Frankfurter Rundschau od 3. aprila 1996.). I da na samom kraju još jednom naglasim, ja podržavam i smatram veoma važnim napore da se donese Povelja o dužnostima čoveka. Samo, mora se napraviti pojmovna i tačna razlika između ljudskih prava i dužnosti čoveka. [pomenute dokumente — Bill of Rights, Declaration des droits des hommes kao i Opštu povelju o ljudskim pravima — naći ćete na našim stranicama sa dokumentima] [Početak stranice] [Natrag na pregled]
[Početak stranice] [Početna stranica - Ljudska prava] [Pregledni dijagram] |
|
Teme: Ljudska
prava I Uzori I Demokratija I Partije I Evropa
I Globalizacija I Ujedinjene
nacije I
Održivi razvoj
|
