Opšta povelja o ljudskim pravima u Islamu  (19. september 1981.)

Još pre 14. stoleća Islam je opširno utemeljio "ljudska prava" kao zakon. Radi njihove zaštite Islam je ljudska prava dodatno osigurao. On je svoje celokupno društvo zamislio i izgradio na osnovama i principima koji su podržavali i štitili ova prava. Islam je poslednja poruka s neba koju je Gospodar svetova objavio preko svog poslanika, - Bog ga blagoslovio! - da bi on ljudima tu objavu pojasnio kao njihovo pravo i upustvo kako da ostvare dobar i dostojanstven život, kojim vlada pravo, zadovoljstvo, pravednost i zdravlje.   

Zbog toga je za Muslimane obaveza da sve ljude pozivaju (da'wa) na upoznavanje Islama, na poslušnost zapovesti svog Gospodara: "Od vas treba da postane zajednica (ljudi) koji pozivaju na dobro, dozvoljavaju ono što je dobro i zabranjuju ono što je loše" (Kur'an 3, 104), te da ispunjavaju pravo čovečanstva ostvarivanja spasenja sveta od svih zala, koja su ga zadesila i da oslobađaju narode od diverznih nevolja od kojih pate. 

Mi, Muslimani iz različitih naroda i zemalja

- u našem poniznom poštovanju jedinog svemoćnog Boga; 

- u našoj čvrstoj veri da je on jedini gospodar ovog i onog sveta, da ćemo svi stati pred njega, da je on jedini koji čoveka može voditi ka njegovom najboljem blagostanju, nakon što ga je proglasio svojim guvernerom na zemlji te mu celi svet učinio uslužnim;  

- u našoj veri u jedinstvo prave religije, koju su nam preneli poslanici našeg Gospodara, od kojih je svaki položio jedan kamen u izgradnji ove religije, dok konačno Bog nije dovršio započeto predajom Muhameda (Bog ga blagoslovio i podario mu zdravlja!), koji je rekao "Ja sam krajnji kamen i pečat poslanika" (hadîs po al-Buhârî i Muslimu);

- u našem neupitom priznanju činjenice, da je ljudski razum bez pomoći Božije nesposoban da korača najboljim putem života, s našim pravim viđenjem (uz pomoć svete knjige) položaja čoveka u ovom bivstvovanju, te svrhe i mudrosti zbog koje je stvoren; 

- sa našim znanjem, da nam je Stvoritelj poklonio dostojanstvo, čast i preference nad svim ostalim njegovim stvorenjima;  

- sa našim saznanjem da nas je Gospodar, milostiv i velik je on, obdario nebrojenim dobrim delima; 

- sa našom pravom predstavom pojma zajedništva Muslimana (umma), koje uprkos različitim zemljama i narodima ipak postoji među Muslimanima; 

- u našoj dubokoj spoznaji zla i grešnog reda, od kojeg svet danas pati; 

- u našoj pravednoj želji, da preuzmemo odgovornost prema ljudskom društvu čiji smo članovi; 

- u našem zahtevu da povereno nam dobro i objavu koju nam je islam doneo dalje širimo u cilju stvaranja boljeg života;

- koji počiva na vrlinama očišćen od svih zala, u solidarnosti koja zamenjuje indiferentnost i bratstvu koje stupa na mesto neprijateljstva; 

- kojim vlada solidarnost i zdravlje umesto svađa i ratova;  

- života u kojem čovek na sebe uzima dobre osobine kao što su sloboda, jednakost, bratstvo, čast i dostojanstvo, umesto da bude tlačen ropstvom, klasnom i rasnom diskriminacijom, pritiscima i ponižavanjima; 

- čime mora ispuniti istinsku misiju svoga postojanja: obožavanja svog Stvoritelja, obimne gradnje postojanja;

- život, koji mu nudi uživanje u dobrim delima njegovog Stvoritelja i koji mu dozvoljava da deluje svojim dobrima prema čovečanstvu, koje za njega predstavlja veliku porodicu s kojom ga povezuje duboki osećaj zajedničkog ljudskog porekla, na kojem se zasniva srodstvo svih ljudi; 

- uzimajući u obzir sve ovo

- mi; Muslimani kao nosioci zastave Božijeg poziva (da'wa) objavljujemo početkom 15. stoleća  Hidschre ovu deklaraciju o ljudskim pravima u ime Islama iz svetog Kur'ana i čiste Sunne poslanika.

U ovoj objavi su večna prava od kojih ništa ne sme biti oduzeto, promenjeno, izuzeto ili stavljeno van snage. 

Ovo su prava koja je Stvoritelj - cenjen da je! - ustanovio. Čovek, ma ko on bio nema prava da ih izmeni ili povredi. Na njihovu nepovredivost ne može se uticati ni voljom pojedinca ni voljom društva zastupljenom kroz institucije bilo koje prirode ili sa bilo kojom moći. Potvrda ovih prava predstavlja put ka izgradnji pravog islamskog društva: 

1. Društvo u kojem su svi jednaki i u kojem nema privilegovanja ili diskriminisanja pojedinca na osnovu porekla, rase, pola, boje, jezika ili religije. 

2. Društvo u kojem je jednakost osnova posedovanja prava i ispunjavanja obaveza, jednakost koja  ima svoje osnove u zajedničkom ljudskom poreklu: "Vi, ljudi!  Mi smo vas načinili od jednog muškog i jednog ženskog bića" (Kur'an 49,13), i u poštovanju sa kojim je Stvoritelj - svemoćan je on i velik - obdario ljude: "I bili smo darežljivi prema deci Adama i učinili smo da ona i na kopnu i na moru nošena budu obradena mnoštvom dobrih stvari i obdarili smo ih za razliku (od mnogih) koje smo još stvorili moralom"  (Kur'an 17, 70).

3. Društvo u kojem se sloboda čoveka s kojom on biva rođen slaže sa smislom njegova života, i u čijoj se zaštiti on sam ogleda zaštićen od tlačenja, prisile, ponižavanja i ropstva. 

4. Društvo koje svoje jezgro vidi u porodici, koju zbog toga obdaruje zaštitom i poštovanjem, te joj osigrava sve preduslove za stabilnost i prioritet. 

5. Društvo u kojem su gospodar i podanik pred šarî’a (Šerijatom) Stvoritelja - cenjen da je! - jednaki bez privilegovanja ili diskriminisanja jednog ili drugog. 

6. Društvo u kojem je moć poverena dobro jednom vladaru da bi on ostvariovao ciljeve na onaj način kako ih šarî’a propisuje.

7. Društvo u kojem je svako ubeđenja da je samo Bog vladar celog Univerzuma, i da je sve time podređeno stvaranju Boga, kao podeli njegove dobrote, a da pri tom nikome ništa posebno ne stoji na raspolaganju. Pravo je svakog čoveka da dobije jednak deo ovog Božijeg davanja: "On je sve od sebe što stoji na Zemlji i nebu stavio u vašu službu"  (Kur'an 45, 13).

8. Društvo u kojoj se  političke odluke donešene konsultacijama (šűrâ), a koje se opet tiču  Umma provode i primenjuju: "One koje se međusobno savetuju" (Kur'an 42, 38).

9. Društvo u kojem su svakom date jednake šanse, da bi svako prema svojim sposobnostima i vrlinama preuzeo odgovornost. On se za svoja dela na ovom svetu poziva na odgovornost pred  Umma, a na onom pred svog Stvoritelja: "Svako od vas je pastir odgovoran za svoje stado" (hadîs po al-Buhârî, Muslimu, Abű Dâ’űdu, Tirmidîu i Nasâ’îu).

10. Društvo u kojem su gospodar i podanici jednaki pred sudskim odlukama i merama. 

11. Društvo u kojem je svako savest celog društva. Njegovo pravo (tzv. hisba) je da podigne tužbu protiv svakog čoveka koji se ogrešio o prava društva. On ima i pravo da traži podršku od drugih koji su obavezni da stoje na njegovoj strani i da ga u njegovoj pravednoj stvari ne ostave na cedilu. 

12. Društvo koje odbija svaku formu tiranije i koje garantuje slobodu, sigurnost, dostojanstvo i pravednost, dok provodi prava koja Božiji šarî’a propisuje za čoveka, deluje pozitivno na njihovo provođenje i bdi nad njihovim održanjem. 

Ona prava koja se svetu objavljuju 

a) Život čoveka je svet. Niko ga ne sme povrediti "Ako neko nekoga ubije (i to) ne (iz osvete) da bi osvetio nekoga drugog (koga je ovaj ubio) ili (zbog kazne) nedela (koje je on) na Zemlji (počinio), onda kao da je ubio sve ljude, a ako neko nekome spasi život, onda je to kao da je spasio život svim ljudima" (Kur'an 5, 32).

Do ove svetosti dospeva se samo uz moć šarî’a i uz postupke propisane Šerijatom. 

b) Materijalno i nematerijalno bivstvovanje čoveka je zaštićeno; šarî’a ga štiti za vreme njegovog života i nakon smrti. On ima pravo na poštovanje svog smrtnog tela: "Kad neko od vas umota svoga brata u mrtvački čaršaf, on to treba savesno da radi" (hadîs po Muslimu, Abű Dâ'űdu, Tirmidîu i Nasâ'îu). Njegova lična loša dela i greške moraju se pokriti: "Ne psujte mrtvaca, jer uskoro će vas stići ono što sami sebi pripremate" (hadîs po Buhârîu).

a) Sloboda ljudi je sveta kao i njihov život. To je prva prirodna karakteristika s kojom čovek biva rođen: "Svako je rođen samo po svojoj prirodi" (po Abű Bakr i 'Umar).

Ova prirodna karakteristika prati ljude i neotuđiva je. Niko je ne može napasti: "Ako oslobodite ljude ropstva, pa i njihove majke su ih rodile kao slobodne" (po 'Umar), za zaštitu slobode indivudue moraju biti stvorene obimne garancije. Samo šarî’a i postupcima koji se vode po njemu ove garancije mogu biti ograničene. 

b) Ni jedan narod ne sme napasti slobodu drugog naroda. Napadnuti narod sme odgovoriti napadu u ime svoje odbrane i svoju slobodu osvojiti na bilo koji način "Protiv onih koji sami (sebi) pomažu, nakon što im je učinjena nepravda, protiv njih se ne može delovati" (Kur'an 42, 41). Međunarodna zajednica mora pomoći svakom narodu koji se bori za svoju slobodu. Muslimani su obavezni na to bez (predhodne) dozvole: "Vi, ako vam damo moć na Zemlji, napravimo molitvu, damo vam milost, odobrimo šta je pravedno, zabranimo šta je zlo. (Kur'an 22, 41).

a) Svi ljudi su pred šarî’a jednaki, »Arabljani nemaju prednosti nad onima koji nisu Arabljani, oni koji nisu Arabljani nemaju prednosti nad Arabljanima, oni svetle kože nemaju prednosti nad onima tamne kože, oni tamne kože nemaju prednosti nad onima svetle kože, osim po pobožnosti. (Izreka poslanika). Ni pri primeni šarî’a nikome se na daje prednost: "čak kada bi Fatima, kćerka Muhameda, krala i njoj bi ruka bila odsečena" (hadîs po Buhârîu, Muslimu, Abű Dâ'űdu, Tirmidîu i Nasâ'îi); ni pri zaštiti koju šarî’a garantuje: "Najslabiji od vas za mene je najjači, ako mu dam to pravo, a najjači od vas za mene je najslabiji, ako mu oduzmem pravo" (Izreka Kalifa Abű Bakr povodom njegovog stupanja na vlast).

b) Svi ljudi imaju jednaku ljudsku vrednost: "Vi ste svi od Adama, a Adam je od prašine"  (Izreka poslanika povodom oproštajnog prelaska). Vi se mnogo više razlikujete kroz vaša dela: "I svi se ocenjuju po tome šta su uradili" (Kur'an 46,19). Niko ne sme više nego neko drugi biti izložen opasnosti ili šteti: "Krv svakog Muslimana je jednako vredna" ( predanje od Ahmeda). Svako razmišljanje, svako zakonodavstvo i svako stanje koje sebi dozvole da između jednoga ili drugoga prave razlike na osnovu pola, rase, boje, jezika ili religije, direktno sprečavaju ovaj opšti islamski princip.  

c) Svako ima pravo na korištenje materijalnih resursa društva, pri čemu on ima jednake mogućnosti rada kao i svako drugi. "I idite na njena ramena (zemlje) i jedite od onoga što vam je podario" (Kur'an 67,15). Nije dozvoljeno praviti razliku po pitanju plate između dve osobe ako su uloženi trud i izvršeni rad u njegovom obimu i načinu jednaki: "Ako je neko  doprineo dobru (čak iako je to samo) trunkom jednakom trunci prašine, njemu će se to vratiti. A ako je neko  doprineo zlu (čak iako je to samo) trunkom jednakom trunci prašine,  i njemu će se to vratiti.  (Kur'an 99,7-8).

a) Svako ima pravo da se u svojoj stvari obrati šarî’a i pravo na to da mu se sudi samo po šarî’a: "A kad se budete svađali oko neke stvari iznesite je pred Boga ili poslanika" (Kur'an 4, 59). "Odlučiće među vama po onome što ti je Bog kazao i ne prati i ne traži njegove (osobne) razloge" (Kur'an 5,49).

b) Pravo je svakoga da se brani protiv nepravde koja mu je učinjena: "Bog ne voli da neko protiv nekog drugog glasno izgovora loše reči - osim ako nekome nije učinjena nepravda" (Kur'an 4, 148). Osim toga, obaveza je svakog pojedinca da drugoga, onoliko koliko on to može brani od nepravde: "Ako čovek pomogne onima koji čine nepravdu ili ako pomogne onima koji pretrpe nepravdu - učinite li ovu nepravdu, ja je zabranjujem, učinite li ovo dobro delo ja ga pohvaljujem." (po Abű Bakr i 'Umar i  Tirmidî). Pravo je svakoga da se obrati legalnoj vlasti koja ga štiti od nepravde i štete, te mu osigurava pravednost. Muslimanski vladari moraju ustanoviti ovu vlast i garantovati njenu nepovredivost i pravednost. "Jer Imam je zaštita, za njega se bori u njemu je pribežište." (po Abű Bakr i 'Umar).

c) Pravo je svakog pojedinca da brani pravo drugoga ili pravo zajednice kao »hisba«: "Treba li da vam kažem ko je najbolji svedok? Onaj ko dođe sa svojim iskazom pre nego ga se išta upita." (hadît po Muslim, Abű Dâ'űd, Tirmidî i Nasâ'î) (On hisba provodi dobrovoljno, bez da ga neko na to podstiče).

d) Pravo svakoga da se brani ne sme nikome biti oduzeto ni pod kakvim uslovima: "Onaj koji poseduje pravo ima izjavu" (hadît po Muslim, Abű Dâ'űd, Tirmidî, Nasâ'î i Buhârî). "Kad pred tobom sede dve partije, odluči teko onda nakon što si saslušao obe strane, jer to je primereno za donošenje odluke i to će ti odluku učiniti jasnijom." (hadît po Abű Dâ'űd i Tirmidî).

e)Niko ne može prisiliti Muslimana da posluša zapovest koja se protivi pravilima šarî’a , ko god da je zapovednik: "Ko izda naredbu kojom se čini greh ne treba da ima poslušnika" (hadît po Buhârî, Muslim, Abű Dâ’űd, Tirmidî i Nasâ’î). On ima prava i prema zajednici, koja štiti njegovo odbijanje s pravom i u solidarnosti "Musliman je brat drugom Muslimanu, oni jedan drugom ne čine nepravdu i cene se" (hadît po Buhârî).

a) Nevinost je principijelna . "Svaki čovek u mojoj zajednici je nevin, osim onih koji javno priznaju suprotno" (po Abű Bakr i 'Umar). Ovaj princip ostaje važiti i pred sudom , sve dok se dotičnoj osobi ne dokaže krivica. 

b) Ne postoji nikakva kazna osim zakonske: "Mi nikada nismo doneli presudu (o nekom narodu), a da pre toga nismo tom narodu poslali poslanika. " (Kur'an 17, 15). Ni jednom Muslimani ne može biti izgovor neznanje onoga što mu kroz njegovu religiju mora biti poznato, ali njegovo neznanje ukoliko se dokaže, posmatra se kao pravna greška i biva kažnjavano hudűd-kaznom: "Nije greh ako nešto uradite nehotično, nego ako vaše srce to radi svesno." (Kur'an 33, 5).

c) Niko ne biva kažnjen i ne biva mu presuđeno zbog nekog dela, osim ako nadležni sud ne dokaže da je on počinio to delo: "Kad do vas dođe zlodelo sa klijentom, onda dobro pazite."  (Kur'an 49, 6).

d) Ni u kom slučaju nije dozvoljeno izreći kaznu koja prelazi okvire one koja je predviđena propisima šarî’a: "To su zapovesti Boga. Ne prelazi ih!" (Kur'an 2, 229). U principima ovih propisa stoji da se okolnosti i odnosi u kojima je delo počinjeno moraju uzeti u obzir, te da se na taj način trebaju izbeći hudűd-kazne: "Izbegavajte upotrebu hudűd-kazni nad Muslimanima, kad za ovo ipak ne postoji put, nađi te ga" (hadît po al-Baihaqî i al-Hâkim).

e) Niko neće biti kažnjen radi greha koji je počinio neko drugi: "Niko neće nositi teret drugog"(Kur'an 17, 15). Svaki čovek sam snosi odgovornost za svoja dela: "Svako garantuje za ono što je zaradio"  (Kur'an 52, 21). Ni u kom slučaju nije dozvoljeno da se odgovornost proširi na članove njegove porodice, na rođake, pristalice ili prijatelje: "Tu je Bog jasan, ne smemo uzeti nekoga drugog, do onog kod kojeg smo pronašli svoj predmet, inače smo mi kriminalci. " (Kur'an 12, 79).

Svako ima pravo na to da bude zaštićen od provođenja samovolje vlasti nad njim. Nije dozvoljeno pokrenuti radnje protiv njega ili zahtevati objašnjenje od njega ili podići optužnicu protiv njega na osnovu jakih indicija, koje ukazuju na njegovu umešanost u ono što mu se predočava: "I oni vernici koji na osnovu nečega što sigurno ne znaju pričaju o nekom,  prizivaju na sebe javni greh" (Kur'an 33, 58).

a) Nasilje je zlo delo, koje nije odobreno čak ni prema okrivljenom: "Oni koji na svetu muče ljude, biće mučeni od Boga" (hadît po Buhârî, Muslim, Abű Dâ’űd, Tirmidî i Nasâ’î). Isto tako je zabranjeno nekoga prisiliti da prizna zlodelo koje nije počinio. Sve što se postigne prisilnim sredstvima je ništavno: "Bog je moju zajednicu sačuvao od grešaka, zaboravljanja i onoga prema čemu ona oseća odbojnost. " (hadît po Ibn Mâga).

b) Kakve god da je vrste zlodelo i predviđena zakonska kazna, ljudsko dostojanstvo i čast moraju ostati netaknuti. 

Čast i dobar glas jedne osobe su nepovredivi. Nije dozvoljeno povrediti ove sfere: "Vaša krv, vaša dobra i vaša čast su nepovredivi, kao što je nepovrediv ovaj vaš dan u ovom vašem mesecu u ovom vašem gradu" (sa oproštajnog prelaska poslanika i Mekku). Zabranjeno je otkrivati nečiju slabost, pokušati potkopavati njegovu ličnost i moral: "I ne špijunirajte jedni druge i ne govorite loše jedni o drugima"  (Kur'an 49,12); "I ne omalovažavajte se i ne dajite jedni drugima pogrdna imena"  (Kur'an 49, 11).

a) Pravo je svakog tlačenog čoveka i čoveka prema kojem se postupalo nepravedno da pobegne na područje Islama (dâr al-islâm), gde je sigurno. Pravo je da Islam osigura pribežište svakom tlačenom čoveku, svejedno koje vere, nacije ili boje kože bio. Islam je Muslimanima usadio obavezu da ovakvima ponude zaštitu, ako je zatraže u svom pribežištu: "I ako te jedan od nevernika zamoli za zaštitu, osiguraj mu tu zaštitu da bi mogao čuti reč Božiju!. Na taj način ga i (neprosvetljenog) odvedi tamo gde ima zaštitu."  (Kur'an 9, 6).

b) Kuća božija, Ka'ba u Mekki, mesto je gde pribežište i sigurnost može naći svako, mesto sa kojeg se ni jedan Musliman neće odbiti: "Ko stupi u nju, siguran je." (Kur'an 3, 97); "i (tada) kada smo kucu (Ka'ba) načinili mestom okupljanja ljudi i mestom sigurnosti"  (Kur'an 2, 125). »bez obzira da li oni imaju svoje mesto stanovanja u toj kući ili su beduini" (Kur'an 22,25).

a) Religiozni stav prema manjinama određen je jednom rečenicom iz Kur'ana: "U religiji nema sile" (Kur'an 2, 256).

b) Civilno-pravni i lično-pravni položaj manjina određuje se pravilima šarî’a u Islamu, ukoliko dođe do toga da nam se oni obrate u pravnim stvarima: "Ako ti se obrate odluči između njih ili se kloni njih (i prepusti ih samima sebi). Ako ih se ne kloniš, oni ti ne mogu naneti nikakvu štetu, ali ako među njima odlučuješ kao sudac, onda odluči pravedno."  (Kur'an 2, 42). Ako se oni ne obrate nama u svojim sporovima, onda se moraju primenjivati njihovi zakoni, dok god su oni izvorni od Boga: "Ali kako oni tebe mogu učiniti sucem, kad imaju knjigu Thora u kojoj su Božije odluke i u kojoj su date pretpostavke (po njihovom mišljenju prave) koje se trebaju primenjivati (u neposlušnosti)?"  (Kur'an 2,43); "ljudi evanđelja treba da odluče po tome što je Božija volja i šta je Bog rekao." (Kur'an 2, 47).

a) Pravo je svakog unutar Umma, da se informiše o stvarima koje se dešavaju unutar zajednice, a vezane su za opšte dobro i blagostanje. Primenjivanjem principa konsultacija, svako je onda obavezan da tom opštem stanju zajednice doprinese u okviru svojih sposobnosti i nadarenosti: "Vaše je savetovanje među vama" (Kur'an 42, 38). Svako unutar Umma je sposoban da preuzme javnu funkciju i službu, ako su kod njega ispunjeni legalnu uslovi potrebni za to. Ova sposobnost ne može biti oduzeta i ne može biti ograničena rasnom i klasnom pripadnošću: "Krv svakog Muslimana je jednaka; oni se nasuprot drugima podržavaju; čak i najprostiji od njih trudi se da osigura zajedničku sigurnost" (po Ahmadu). 

b) Konsultacije su osnove odnosa između vladara i Umma. Pravo je Umma, da svojom slobodnom voljom i upotrebom ovog principa bira svoje vladare. Njihovo pravo je da gospodare pozivaju na odgovornost i da ih smenjuju, ako oni odstupe od propisa šarî’a: "Ja sam vam pretpostavljeni, ali istovremeno nisam najbolji od vas. Ako vidite da radim pravično, podržite me, a ako vidite da činim greške, recite mi. Slušajte me, ako budem poslušan Bogu i njegovom poslaniku, a ako ja ne budem poslušan, onda ni vi niste obavezni na poslušnost prema meni."  (po Abű Bakr).

a) Svako se može izjasniti o onome kako misli i veruje, a da ga pri tome niko ne ograničava ili sprečava, dok god on ostaje unutar opštih granica koje propisuje šarî’a. Nije dozvoljeno širenje neistine i objavljivanje onoga što služi nanošenju štete ili sramote Umma: "Ako razbojnici i oni koji u gradu prave nemir ne prestanu, tebe ćemo sigurno podstaći da ustaneš protiv njih, čak iako će oni (nakon) toga ostati samo još kratko tvoji susedi. Na njima će ležati prokletstvo. Gde god ih se uhvati, biće zarobljeni i ubijeni."  (Kur'an 33, 60-61).

b) Slobodno mišljenje u traženju istine nije samo pravo nego i obaveza: "Upozoravam vas sve i svakog pojedinačno: istupit ćete pred Boga, mislite o ovome" (Kur'an 34,46).

c) Pravo je i obaveza svakoga da pokaže svoje odbijanje nepravednog i zlog, te da mu se suprotstavi bez straha od konfrontacije sa samovoljnim organima vlasti, sa despotskim vladarom ili tiranijskim režimom. Ovo je najbolji način svetog rata (gihâd): "Poslanik Božiji - Bog ga blagoslovio i podario mu zdravlja! - upitan je: Koji sveti rat je najbolji? On jer rekao: Reč istine upućena despotskom vladaru." (hadît po Tirmidî iNasâ’î).

d) Ne postoji zabrana širenja tačnih informacija i činjenica, osim ako širenje ovakvih informcija ne predstavlja opasnost za sigurnost društva ili države: "I kad nešto dođe do vas što znači sigurnost ili strah, objavite to, ali ako to ipak zadržite za sebe i obavestite Poslanika i one koji zapovedaju, oni će već znati kako da postupe u toj stvari" (Kur'an 4,83).

e) Poštovanje osećaja onih koji drugačije veruju je karakteristika Muslimana. Nikom nije dozvoljeno da se izruguje na račun ubeđenja onog drugog, niti da društvo okreće protiv njega: "I ne izrugujte ono u što oni veruju umesto u Boga, pošto oni u (svom) nezananju ne bivaju izrugivani (po Božijoj zapovesti) ni od Njega samog! U svakoj zajednici moramo njihovo delovanje prikazivati u najboljem svetlu. Na taj način će se oni okrenuti Bogu."  (Kur'an 6,108).

Svako ima pravo na slobodu vere i religije prema svojim ubeđenjima: "Vi imate svoju religiju, a ja imam moju" (Kur'an 109, 6).

a) Svako ima pravo da sa nekim drugim osniva zajednicu i učestvuje u njoj: religioznu, društvenu, kulturnu, političku itd. te da ustanovi institucije ili sredstva, koje su neophodne za obavljanje i provođenje ovog stava: "Reci: To je moj put. Ja (vas) pozivam Bogu na osnovu opipljivog dokaza, ja i oni koji me prate." (Kur'an 12,108).

b) Pravo je i obaveza svakog da dozvoli ono što je pravično, a da zabrani nepravedno, te da od društva zahteva uređenje onih institucija koje su neophodne za ispunjavanje ove obaveze individua, da bi se one međusobno pomagale u pobožnosti i strahopoštovanju od Boga: "Od vas treba da postane društvo koje poziva na dobro, odobrava ono što je dobro i zabranjuje ono što nije dobro" (Kur'an 3, 104); "Pomozite jedni drugima u svojoj pobožnosti i strahopoštovanju Boga" (Kur'an 5, 2); "Ako neko vidi nekoga ko čini nepravdu i ne spreči ga u tome, od Boga će biti vrlo brzo kažnjen". (po Abű Bakr i 'Umar).

a) Priroda sa svim njenim bogatstvima je vlasništvo Boga: "Bog je gospodar neba i Zemlje i svega što se na njima nalazi" (Kur'an 2,120). On je ta bogatstva dao ljudima i dao im je pravo da ih koriste i njima raspolažu: "I on je sve pred sobom na nebu i na Zemlji stavio u vašu službu" Kur'an 15, 13). On im je zabranio da ta bogatstva uništavaju. "I ne provodite u vašim zemljama dela koja će ih uništiti"  (Kur'an 26, 183). Nikom nije dozvoljeno da isključi nekog drugog iz korištenja ovih dobara ili da njegovo korištenje istih dovede u pitanje: "Darovi tvog Gospodara nisu ograničeni" (Kur'an 17,20).

b) Svaki čovek sme na pravičan način raditi na doprinošenju svom životnom standardu, te produkovati: "Ne postoji nikakvo biće na Zemlji koje se ne treba pokoravati Bogu" (Kur'an 11, 6); "idite njom (Zemljom) i jedite sa njenih leđa ono čime vas je obdario" (Kur'an 67,15).

c) Privatna svojina, bila ona u vlasništvu jedne osobe ili u delimičnom vlasništvu više osoba je pravno dozvoljena. Svaki čovek sme prisvojiti sebi ono što je zaradio svojim trudom i radom: "I da on čini bogatim i utelovljava posed"  (Kur'an 53, 48). javna dobra su pravno dozvoljena i služe interesima celokupne Umma : "Ono što je Bog od svojih podanika prisvojio sebi i svom poslaniku pripada njima, sve ostalo pripada rođacima, siročadima, siromašnima i onima koji se nađu na tom putu. (Poslaniku treba da bude dozvoljeno i od njega podeljeno) da ne bi došlo (kao dodatni posed) onima među vama koji su već bogati." (Kur'an 59, 7).

d) Siroti u  Umma imaju priznato pravo na posed bogatih, što je regulisano milostivim porezom (zakât): "Oni koji su se obavezali da određeni deo svog poseda udele prosjacima i onima koji nemaju"  (Kur'an 70, 24-25). To je pravo koje ne može biti uvedeno ili sprečeno od strane nekog vladara, čak kada bi on i bio u situaciji da se bori protiv onih koji ne žele davati milostivi porez: "Ako odbijete da mi date samo jedan delić onoga što ste davali Poslaniku, boriću se pred Bogom protiv vas"  (po Abű Bakr).

e) Obaveza je da se izvori bogatstva i sredstva za produkciju vune stave na raspolaganje Umma. Ne sme se desiti da se ona ne iskorištavaju ili da stoje van pogona: "Ko od sluga Božijih ne udeli savjet stadu za koje je zadužen, neće naći svoj put u raj" (po Abű Bakr i 'Umar). tako ta sredstva ne smeju biti iskorištena za nešto što je propisima šarî’a zabranjeno ili za nešto što šteti blagostanju zajednice. 

f) Da bi ukazao na pravi put ka privrednim aktivnostima i da bi osigurao njihovo dobro, islam je zabranio:

1. Prevaru u bilo kojoj formi "Ko vara, ne pripada nama"  (hadît po Muslim);

2. Rizične poslove i neizvesne poslove i sve što vodi svađama kad se ne može upotrebiti objektivna mera presuđivanja: "Poslanik je zabranio prodaju kamenja i sumnjivih stvari"  (hadît po Muslim, Abű Dâ’űd, Tirmidî i Nasâ’î); "Poslanik je zabranio prodaju grožđa, pre nego je sazrelo, i prodaju ceralija pre nego su očvrsle." (hadît po Buhârî, Muslim, Abű Dâ’űd, Tirmidî i Nasâ’î);

3. Eksploataciju i precenjivanje poslova: "Teško onima koji varaju, ako zahtevaju da im se plati cela mera (od ljudi), a ako (sa svoje strane) nisu izmerili ili odvagali pravično"  (Kur'an 88, 1-2);

4. Monopol i sve što vodi nepravičnoj konkurenciji: "Samo grešnik monopoliše"  (hadît po Muslim).

5. Ubiranje kamata i svako parazitsko dobijanje dobra, čime se koristi loš položaj ljudi: "Bog je odobrio trgovinu, ali je zabranio ubiranje kamata"  (Kur'an 2,175).

6. Lažnu reklamu i onu koja vara:"Kupac i prodavac imaju pravo da se predomisle, dok se ne odvoje jedan od drugog. Ako su oni jedinstveni i složni onda je kupovina blagoslovljena, a ako varaju i lažu onda je blagoslov daleko od njihovog posla" (hadît po Buhârî, Muslim, Abű Dâ’űd, Tirmidî i Nasâ’î).

g) Jedina ograničenja privrednih aktivnosti u društvu Muslimana su obraćanje pažnje na blagostanje  Umma i povezanost i odanost opštim vrednostima islama.

Svojina, koju je neko stekao na dozvoljen način, sme se otuđiti samo u ime opšteg dobra: "Ne proćerdavajte vašu svojinu jedni među drugima uz pomoć prevare" (Kur'an 2, 188); i samo u zamenu za prevednu odštetu.: "Ko sa zemlje uzme nešto bespravno, na Sudnjem danu će potonuti u tu zemlju do samog pakla" u (hadît po Buhârî). Nepovredivost javnog dobra je najviša: kazna za povredu ovog dobra je najoštrija; jer to je zločin protiv celog društva i teški prekršaj protiv cele Umma: "Onaj od vas, kojem smo poverili neki posao i koji nas pri tom poslu izda samo za veličinu jedne igle ili za više, je prevarant, što će na Sudnjem danu i osetiti" (hadît po Muslim); "Kaže se: O Poslaniče Božiji, Soundso je pretrpio krvnu osvetu! On kaže: Ne! Ja sam ga video u pećini gde je varao. Onda on reče: O, 'Umar ostani na glasu: samo vernici idu u raj"  (hadît po Muslim i Tirmidî).

Rad je rešenje koje je islam odredio svom društvu: "I kaže: Radi"  (Kur'an 9,105). Ako je pravi rad temeljitost: "Bog voli one od vas koji svoj rad temeljito izvršavaju"  (po Abű Ya'lâ), tako je i pravo radnika: 

1. da shodno svom trudu primi platu, bez nepravednosti: "Dajte nadničaru njegovu nadnicu pre nego se njegov znoj osuši"  (hadît po Ibn Mâga);

2. da mu se shodno njegovom trudu i znoju pruži dostojanstven život: "I svi se (na onom svetu) ocenjuju po onome što su (na Zemlji) radili"   (Kur'an 46,19);

3. da mu se dodeli priznanje društva: "Radite (ono što želite)! Bog će videti vaš rad i njegov poslanik i vernici" (Kur'an 9, 105); "Bog voli zanatliju vernika" (po at-Tabarânî);

4. da ima zaštitu koja će ga osigurati od odštete i izrabljivanja. Bog kaže: "na Sudnjem danu ja sam protivnik trojici: čoveku koji je nešto obećao u moje ime, a nije to ispunio; čoveku koji je prodao drugog slobodnog čoveka, i čoveku koji je unajmio nadničara, od njega dobio sve što je zahtevao, a nije mu platio"  (hadît po Buhârî).

Pravo je svakoga da dobije određenu meru dobara potrebnih za život: hranu, piće, odeću i stan ; osim toga i ono što mu je neophodno za zdravlje njegovog tela, duha i razuma, znanje, poznavanje i kulturu i to u okviru onoga što dozvoljavaju resursi Umma. Pri tome se obaveza Umma ogleda u tome da pokriju ono što pojedinac sebi sam ne može obezbediti: "Poslanik je bliži vernicima, nego što su oni jedan drugome"  (Kur'an 33, 6).

a) Brak u islamskim okvirima je pravo svakog čoveka. On je legalni put za osnivanje porodica, za osiguranje podmlatka i kreposti duše: "Vi ljudi, bojte se svoga gospodara koji vas je sve stvorio samo od jednog bića, a od njega i druga bića, te dopustio postojanje mnogih žena i muškaraca među vama"  (Kur'an 4, 1).

Svaki od supružnika ima ista prava i obaveze u odnosu na drugoga, kako to navodi šarî’a : "Žene moraju tražiti isto ono što se od njih zahteva u pravnom smislu. A muškarci stoje na jednoj stepenici iznad njih." (Kur'an 2, 228). Ocu je obaveza odgajanje njegove dece: "Telesno, moralno i religiozno u smislu njegove vere i njegovog zakona." On je odgovoran za pravac koji oni odaberu.: "Vi ste svi pastiri i odgovorni ste za svoja stada". (hadît po Buhârît Muslim, Abű Dâ’űd, Tirmidî i Nasâ’î).

b) Svaki supružnik ima pravo na poštovanje i cenjenje njegovih osećaja od strane onog drugog u okviru okolnosti međusobne ljubavi i poštovanja: "I u njegova obeležja pripada da vas je stvorio iz istog kao i vašu suprugu i pri tome počiva. I on je napravio ljubav i dobrotu između vas" (Kur'an 30/21).

c) Suprug mora izdržavati svoju suprugu i svoju decu bez škrtarenja: "Ko raspolaže sa dovoljno sredstava treba shodno tome da odredi i izdatke. A onaj ko je ograničen u svojim životnim uslovima, treba da raspolaže i računa sa onim što mu je Bog dao" (Kur'an 65, 7).

d) Svako dete u odnosu na svoje roditelje ima pravo na dobar odgoj, obrazovanje: "I kaže: Gospodine! Milostivi su prema meni bili (roditelji) kako su me odgojili kad sam bio mali" (Kur'an 17,24). Deca u ranoj dobi ne smeju biti prisiljavana na rad, niti njihove aktivnosti smeju biti takve da bi negativno uticale na njigov razvoj i rast, te da bi kršile njihovo pravo na igru i učenje. 

e) Ako roditelji deteta ne mogu ispuniti svoje odgovornosti prema njemu, onda ove odgovornosti prelaze na društvo, troškovi života deteta obavezni su onda za kasu Muslimana (javnu kasu države): "Ja sam bolji za svakog Muslimana, nego on sam za sebe. Ako neko ostavi neki dug ili nezbrinuto dete, moja je obaveza da o tome brinem, ako neko ostavi imetak, onda on pripada naslednicima." (po Abű Bakr i 'Umar, Abű Dâ’űd i Tirmidî).

f) Svako u svojoj porodici dobija ljubav, nežnost i sigurnost, koja mu je potrebna u detinjstvu, starosti i slabosti. Roditelji imaju pravo na materijalnu sigurnost, telesni i duševni mir u odnosu na svoju decu: "Ti, ono što je tvoje i tvog je oca" (hadît po Abű Dâ’űd).

g) Materinstvo ima pravo na posebnu brigu unutar porodice: "O Poslaniče, koji čovek ima najviše prava na moje dobre postupke? On je odgovorio: Tvoja majka! On je pitao: A nakon toga? On je odgovorio: Tvoja majka!, On je ponovo pitao: A nakon toga? On je odgovorio: Tvoja majka! on upita još jedanput: A nakon toga?, a on odgovori: Tvoj otac!" (po Abű Bakr i 'Umar).

h) Odgovornost u porodici je odnos učešća za sve njene članove; svako po svojim sposobnostima i svojoj prirodi. To je odgovornost koja izlazi iz okvira roditelji-deca i obuhvata rođake i krvne rođake s majčine strane: "O poslaniče Božiji, koga treba najviše ceniti? On odgovori: Tvoju majku, onda tvoju majku, onda opet tvoju majku, onda tvoga oca, onda rođake, onda rođake."  (hadît po Abű Dâ’űd i Tirmidî).

i) Mladić ili devojka ne prisiljavaju se na brak sa nekim koga oni ne žele: "Jedna devica je došla kod poslanika i ispričala mu da ju je otac udao, iako je ona to odbila. Poslanik joj je dozvolio da bira"  (hadît po Ahmad i Abű Dâ’űd).

Ona su:

a) da živi tamo gde živi i njen suprug: "Dozvolite joj da stanuje tamo gde i vi stanujete"  (Kur'an 65, 6).

b) da je njen suprug za vreme braka i za vreme čekanja, kada je otpusti, izdržava: "Muškarci stoje iznad žena, zato jer je Bog jedne od njih (muškarce) odvojio od drugih i zbog izdataka koje su napravili"  (Kur'an 4,34); »i kada su trudne, napravi potrebne izdatke za njih dok ne donesu (dete) na svet"  (Kur'an 65, 6); i da čovek koji ju je otpustio snosi troškove za njihovu zajedničku decu, koju ona neguje, shodno posedu oca: "Ako one doje za vas, onda im dajte njihovu platu"  (Kur'an 65, 6).

c) Supruga zavisno od svog sopstvenog materijalnog položaja i privatnog vlasništva ima pravo na ovu naknadu. 

d) Supruga ima pravo da mirno traži od svog supruga razrešenje njenih bračnih dužnosti po hul' (samokupovina žene iz braka nasuprot odšteti): "Ako se plašite da oboje supružnika neće moći ispuniti zapovesti Božije onda za njih nije greh da se žena otkupi za određenu sumu."  (Kur'an 2, 229); jednako joj je dozvoljeno da traži otpuštanje u toku sudskog procesa po propismima šarî’a.

e) Supruga ima pravo da nasledi svog supruga. Isto tako ona nasleđuje svoje roditelje, svoju decu i svoje rođake: "I njoj (supruzi) stoji četvrtina onoga što ostavite, ako nemate decu. A ako imate decu, njoj stoji osmina onoga što ostavite."  (Kur'an 4,12).

f) I jedan i drugi supružnik moraju u tajnosti držati sakriveno (tj. intimnu sferu) drugoga, i ne sme otkriti ili iskoristiti neku od ovih tajni ukoliko jedan od supružnika ima neku telesnu ili moralnu manu. Ova obaveza ostaje i nakon otpuštanja (žene): "I ne zaboravite da jedni među drugima morate imati poverenja" (Kur'an 2, 237).

a) Dobar odjoj je pravo deteta naspram njegovih roditelja; s druge strane pravo na dobre odnose je pravo roditelja naspram njihove dece: "I tvoj gospodar je odredio da vi njemu trebate služiti sami. A prema roditeljima trebate biti dobri. Ako jedno od njih ili oba kod tebe se požale, ne reci "Fuj!" nego razumno razgovaraj s njima, povij krila taštine i reci: "Gospodine! Milostivi ste vi koji ste me ovako odgojili kad sam bio mali". (Kur'an 17, 23-24).

b) Obrazovanje je pravo svih. Traženje znanja je za sve muškarce i žene ujedno i obaveza: "Traženje znanja je religiozna obaveza za svakog Muslimana i svaku Muslimanku" (hadît po Ibn Mâga). Učenje je pravo koje oni koji ne znaju ostvaruju nasuprot onih koji znaju: "I tada kada je Bog oduzeo prava onima koji su održali pismo, rekavši: Vi morate pismo objasniti ljudima, širiti ga i ne skrivati ga od ljudi. Na to su oni pismo bacili za leđa i prodali ga po niskoj ceni, loša trgovina" (Kur'an 3, 187); "Prisutni treba da uče odsutne" (sa oproštajnog prelaska Poslanika).

c) Društvo mora svakom dati jednaku šansu da uči i da se prosvećuje: "Onaj kome Bog želi dobro, njega nauči religiji. Ali ja sam samo onaj koji deli, svemoćni Bog daje" (po Abű Bakr i 'Umar). Svako može birati šta odgovara njegovim sposobnostima i talentima: "Svako je uspešan kod obavljanja onoga za što je stvoren" (npo Abű Bakr, 'Umar, Abű Dâ’űd i Tirmidî).

Najtajnije misli čoveka poznaje samo njihov stvoritelj: "Jesi li otvorio svoje srce?" (hadît po Muslim). Privatne prilike su zaštićeno područje u koje se ne sme prodirati: "I ne špijuniraj!"  (Kur'an 49, 12); "Oh vi, koji ste samo na jeziku postali Muslimani i čija vera nije doprla do srca: ne nanosite Muslimanima bol, ne uhodite ih i ne koristite njihove slabe tačke. Ko traži slabe tačke kod braće Muslimana, njegove slabe tačke traži Bog."  (hadît po Abű Dâ’űd i Tirmidî).

a) Pravo je svakog da se slobodno kreće i odabere svoje mesto boravka. On ima pravo na putovanja, na napuštanje i vraćanje u svoje rodno mesto bez ograničenja ili sprečavanja: "On je taj koji je zZemlju učinio vašim podanikom. Idite na njenim ramenima, jedite ono što vam je podario"   (Kur'an 67, 15), "Kaže: Idi po Zemlji i vidi kakav je bio kraj onih koji su našeg poslanika proglasili lažovom"  S (Kur'an 6, 11); "Zar zemlja Božija nije dovoljna, da se po njoj krećete" (Kur'an 4,97).

b) Niko ne sme biti prisiljen da napusti svoje rodno mesto, isto kao što bez legalnog razloga ne sme samovoljom biti udaljen iz svog rodnog mesta: "Pitamo te o svetom mesecu, (naime) o tome da li je dozvoljeno boriti se u toku svetog meseca?  Kaže: Boriti se u svetom mesecu je teško. Ali kod Boga je teže, ako se ljudi drže daleko od Božijeg puta, i ne veruju u ono što je vernicima u srcu, a vernici bivaju oterani sa svog ognjišta."  (Kur'an 2, 217).

c) Područje islama je za svakog Muslimana domovina. Njegovo kretanje zbog toga ne sme biti ograničeno geografskim ili političkim granicama. Svaka islamska zemlja mora Muslimana koji u nju dođe prihvatiti kao brata: "Oni od vas koji su u svojoj veri postali čvrsti i sotali na svojim ognjištima, volite one koji su izbegli, (u Mekku) a sad vam opet došli i nemojte imati nikakvih ograničenja ka njima. Stavite ih čak i ispred sebe samih, čak iako ćete time pretrpeti izvesne nedostatke. Oni koji odluče da ostanu među vama i da se tamo nastane, njima će uskoro biti bolje. "    (Kur'an 59,9).

[Početak stranice]    [Početna stranica-Ljudska prava]    [Pregledni dijagram]