Internacionalni Pakt o građanskim i političkim pravima (19. decembar 1966.)

DRŽAVE POTPISNICE OVOG PAKTA

RAZMATRAJUĆI

I UZIMAJUĆI U OBZIR SAZNANJA

DOGOVORILE SU

I deo 

(1) Svi narodi imaju pravo na samoodređenje. Po ovom pravu oni slobodno odlučuju o svom političkom statusu, te slobodno određuju svoj privredni, socijalni i kulturni razvoj. 

(2) Svi narodi mogu upotrebljavati prirodna blaga i sredstva u svoje sopstvene svrhe, ne kršeći pri tom obaveze koje proizilaze iz internacionalne privredne saradnje po osnovu opšteg blagostanja, te obaveze proizašle iz prava naroda. Ni jednom narodu ne smeju se oduzeti njegova sredstva egzistencije. 

(3) Države potpisnice Pakta, uključujući i države koje su odgovorne za upravu u oblastima koje nemaju sopstvenu vladu, moraju poštovati pravo na samoodređenje, te pomagati njegovo ostvarenje shodno odredbama Povelje Ujedinjenih nacija. 

(1) Svaka država potpisnica obavezuje se na poštovanje prava pomenutih u ovom Paktu, kao i na garanciju tih prava svim osobama koje se nalaze na njenoj teritoriji ili su pod njenom vlašću, nezavisno od rase, boje kože, pola, jezika, religije, političkog ili drugog ubjeđnja, nacionalnog ili socijalnog porekla, imovine, rođenja ili posebnog statusa. 

(2) Svaka država potpisnica obavezuje se da će u skladu sa svojim ustavnim postupcima i drugim odredbama ovog Pakta preduzeti potrebne korake u cilju donošenja zakonodavnih i drugih odredbi koje su potrebne radi osiguranja ostvarenja prava priznatih u ovom Paktu, ukoliko takve odredbe već ne postoje. 

(3) Svaka država potpisnica obavezuje se,

a) da će voditi brigu o tome da svaka osoba čija prava priznata ovim Paktom budu povređena ima pravo da uloži žalbu, čak iako je do povrede prava došlo od strane druge osobe koja je delovala u skladu sa pravilom službe; 

b) da će voditi brigu o tome da će svaka osoba koja podnese ovakvu tužbu imati priliku da ustanovi svoje pravo putem nadležnog sudskog, upravnog, zakonodavnog ili nekog drugog organa koji je po pravnim propisima dotične države nadležan za sporove ovakve vrste, te da će toj osobi biti zagarantovana sudska pravna zaštita; 

c) da će voditi brigu o tome da mesta kojima se delegira nadležnost za ovakve žalbe imaju takvu važnost. 

Države potpisnice obavezuju se na garanciju jednakopravnosti muškarca i žene pri ostvarivanju svih građanskih i političkih prava navedenih u ovom Paktu. 

(1) U slučaju opšteg vanrednog stanja koje preti životu nacije i koje se javno proglasi, države potpisnice mogu posegnuti za merama koje obaveze navedene u ovom Paktu stavljaju van snage, ali samo u tolikoj meri, koliko to opšte stanje zahteva. Naravno, sa pretpostavkom da ovakve mere nisu protivne njihovim drugim obavezama narodnog prava te ne sadrže diskriminaciju po osnovu rase, boje kože, pola, jezika, religije ili socijalnog porekla.  

(2) Na osnovu prethodne odredbe članovi  6, 7, 8 (stavke 1 i 2), 11, 15, 16 i 18 ne smeju biti stavljeni van snage. 

(3) Svaka država potpisnica koja ostvaruje pravo stavljanja određenih odredbi van snage, ima obavezu da ostale države potpisnice Pakta obavesti putem izveštaja upućenog Generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija, koje je odredbe stavila van snage i koji su njeni razlozi za takav čin. Na isti način država potpisnica je obavezna da u drugom izveštaju Generalnom sekretaru UN-a obavesti ostale države potpisnice kada će mera stavljanja van snage nekih odredbi ovog Pakta završiti. 

(1) Niti jedna odredba ovog Pakta ne sme se tumačiti tako da daje pravo jednoj državi, jednoj grupi ili jednoj osobi da obavlja bilo kakvu delatnost koja bi ukazivala na ukidanje ili ograničavanje prava i sloboda priznatih ovim Paktom.  

(2) Osnovna ljudska prava koja postoje u državama potpisnicama priznata putem zakona, ugovora, odredbi ili jednostavno običajna prava ne smeju biti ograničavana ili stavljena van snage pod izgovorom da ovaj Pakt ne priznaje ta prava ili ih priznaje samo u određenoj meri. 

(1) Svaki čovek ima urođeno pravo na život. Ovo pravo mora se zakonski štititi. Nikome život ne sme biti oduzet samovoljom drugoga. 

(2) U državama u kojima još uvijek postoji smrtna kazna, ona se sme odrediti samo kao najstroža kazna za najteže zločine po osnovu zakona koji su važili u vreme izvršenja zločina i koji nisu protivrečni odredbama ovog Pakta i konvencijama o prevenciji i kažnjavanju genocida. Ova kazna sme se provesti samo po osnovu pravosnažne presude koju je doneo nadležni sud. 

(3) Ukoliko je ubijanje činjenica genocida, onda ovaj član ne daje pravo državama potpisnicama da se odreknu obaveza koje su preuzeli po odredbama konvencije o prevenciji i kažnjavanju genocida.  

(4) Svaki osuđenik na smrtnu kaznu ima pravo da moli za pomilovanje ili preinačenje kazne. Amnestija, pomilovanje ili preinačenje kazne može biti ostvareno u svim slučajevima. 

(5) Smrtna kazna ne sme se izreći za zločine koji su izvršili mladi ispod 18 godina niti se sme provesti nad trudnicama. 

(6) Niti jedna odredba ovog člana ne sme se koristiti kao argument koji bi usporio ili sprečavao ukidanje smrtne kazne. 

Niko ne sme biti podređen mučenju, ne sme biti tretiran na užasan, nečovečan ili ponižavajući način, niti sme biti podvrgnut takvoj kazni. Posebno, niko ne sme biti podvrgnut medicinskim ili naučnim eksperimentima bez samovoljnog pristanka na to. 

(1) Niko ne sme biti držan u ropstvu; držanje robova i trgovina robljem u svim oblicima su zabranjeni. 

(2) Nikoga se ne sme držati u pravnoj ili ekonomskoj zavisnosti od nekog drugog. 

(3)

a) Niko ne sme biti prisiljavan na prisilni ili obavezni rad; 

b) Slovo a). ove stavke ne sme se shvatiti tako da ono isključuje određene kazne prisilnim radom kao oblikom oduzimanja slobode kažnjenicima, koje u nekim državama izriču nadležni sudovi kao kaznenu presudu;

c) u »prisilni ili obavezni rad« u smislu ovog člana ne ubraja se

I) ni jedna vrsta rada ili usluga pod slovom b). ove stavke, koja se u pravilu zahteva od osoba kojima je pravnom sudskom odlukom oduzeta sloboda ili je taj rad način oduzimanja slobode dotičnoj osobi; 

II) ni jedna usluga ili rad vojne vrste, ni usluge koje su u državama koje iz određenih razloga priznaju i odobravaju odbijanje služenja vojnog roka zakonski propisane kao nacionalne usluge;  

III) ni jedna usluga u slučaju vanrednih stanja ili katastrofa, koje prete životu i blagostanju zajednice,  

IV) ni jedna usluga ili rad koji spadaju u normalne građanske obaveze. 

(1) Svako ima pravo na ličnu slobodu i sigurnost. Niko ne sme biti uhapšen samovoljom nekog drugog ili iz istog razloga biti držan u pritvoru. Nikom ne sme biti oduzeta sloboda, osim da za to postoje zakonski određeni razlozi, a i onda se to provodi poštujući postupak propisan zakonom. 

(2) Svakom uhapšeniku se prilikom njegovog hapšenja moraju iznijeti razlozi hapšenja, te mu se moraju saopštiti optužbe podignute protiv njega.  

(3) Svako ko je uhapšen pod sumnjom da je izvršio kažnjivo delo ili je zadržan u pritvoru pod takvom sumnjom mora u određenom roku ili biti oslobođen ili  izveden pred suca ili drugu službenu osobu koja je opunomoćena sudačkom funkcijom, te ima pravo na sudski postupak. Ne sme biti opće pravilo da osobe koje očekuju sudsku presudu moraju biti u zatvoru, ali odluka o tome da li te osobe mogu biti na slobodi za vreme očekivanja presude ili ne može biti zaovisna o tome da se njihovim držanjem u pritvoru osigura pojavljivanje dotičnih osoba na glavnom pretresu u toku saslušanja za vreme postupka i na izricanju same presude.  

(4) Svako kome je hapšenjem oduzeta sloboda ima pravo da zatraži sudski postupak u toku kojeg se neopozivo odlučuje o pravosnažnosti hapšenja, te o njegovom eventualnom puštanju na slobodu ukoliko mu je sloboda nepravedno oduzeta. 

(5) Svako ko je nepravedno uhapšen i bio u pritvoru ima pravo na odštetu. 

(1) Prema svakome kome je oduzeta sloboda mora postojati ljudska norma ponašanja te se mora poštovati njegovo ljudsko dostojanstvo. 

(2)

a) Okrivljeni se moraju držati odvojeno od osuđenih i to kako odgovara njihovom položaju neosuđenih, osim ukoliko ne vladaju vanredne okolnosti;  

b) Maloletni okrivljeni moraju se odvojiti od odraslih, te im se presuda mora izreći što je pre moguće.

(3) Izvršenje kazne uključuje i ophođenje prema zatvorenicima na način koji je usmeren ka njihovom poboljšanju i ponovnoj reitegraciji u društvo. Maloletni izdržavaoci kazne moraju se odvojiti od odraslih i prema njima se mora ponašati shodno njihovoj dobi i pravnom položaju. 

Niko ne sme biti uhapšen samo zato jer nije u stanju da ispuni ugovornu obavezu. 

(1) Svako ko ima pravnu osnovu da se zadržava na teritoriju jedne države ima pravo da se tamo slobodno kreće i da slobodno bira svoje mesto stanovanja. 

(2) Svako ima slobodu da napusti određenu zemlju uključujući i njegovu sopstvenu. 

(3) Gore pomenuta prava smeju biti ograničena samo ako je to zakonski predviđeno i ako je to neophodno u cilju zaštite nacionalne sigurnosti javnog reda (ordre public), zdravlja naroda, javnog morala ili prava i sloboda drugih i ako se ograničenja slažu sa ostalim pravima priznatim u ovom Paktu. 

(4) Nikome samovoljno ne može biti uskraćeno pravo da uđe u svoju sopstvenu zemlju. 

Stranac koji po pravnoj osnovi boravi na teritoriji države potpisnice, može dobiti izgon sa teritorija dotične države samo po osnovu pravno donešene odluke, i njemu (strancu) je dozvoljeno, ukoliko ne postoje obavezujući razlozi nacionalne sigurnosti, da podnese argumente protiv svog izgona, te da ovu odluku preispita putem nadležnih organa, odnosno putem određenih osoba u jednom ili više nadležnih organa, te da za tu priliku ima zastupnika. 

(1) Svi ljudi jednaki su pred sudom. Svako ima pravo na to da se o kazneno-pravnoj tužbi podignutoj protiv njega ili o njegovim civilnim pravima i obavezama raspravlja pred nadležnim, nezavisnim, nepartijskim sudom koji počiva na slovu zakona i to da se ta javna rasprava vodi na sudu doličan način. Iz moralnih razloga, razloga javnog reda (ordre public) ili iz razloga nacionalne sigurnosti ili ako je to u interesu zaštite života umešanih strana moguće je u jednom demokratskom - ukoliko je to po oceni nadležnog suda neophodno potrebno - pod posebnim okolnostima pod kojima bi javnost mogla negativno uticati na interese i pravednost postupka, moguće je, dakle isključiti štampu i javnost iz celog jednog dela procesa; svaka presuda, bilo u civilnom ili kazneno-pravnom postupku, mora se javno proglasiti, ukoliko se ne radi o povredi interesa maloletnika ili se postupak tiče razvoda braka ili skrbništva nad decom.   

(2) Svako ko je optužen za krivično delo ima pravo da ga se tretira kao nevinog dok mu se ne dokaže krivica. 

(3) Svako ko je optužen za krivično delo ima u toku postupka pravo ne sledeće minimalne garancije: 

a) Obavezno je i neophodno da se odmah raspravlja o načinu i razlogu optužbe podignute protiv njega na njemu razumljivom jeziku;

b) On mora imati dovoljno vremena i prilike za pripremu svoje odbrane i za kontakt sa svojim braniteljem kojeg sam bira; 

c) Bez nepotrebnog odlaganja mora se doneti presuda u njegovom slučaju; 

d) On ima pravo da bude prisutan u toku procesa, te da se brani sam ili da svoju odbranu poveri branitelju po svom izboru; ukoliko on nema branioca, mora mu se objasniti njegovo pravo da uzme branioca; ukoliko on nema stredstava da plati branioca, branioc mu se mora pozvati ako je to u interesu zaštite prava neophodno; 

e) On sme postavljati pitanja ili dati da se pitanja postavljaju svedocima optužbe ili pozvati na ispitivanje svedoke odbrane pod istim uvetima kakve imaju svedoci optužbe; 

f) On može zatražiti neprestano prisustvo prevodioca ukoliko ne razume ili ne govori jezik na kojem se vodi postupak; 

g) On ne sme biti prisiljen da kao svedok kaže nešto protiv sebe ili da se izjasni krivim. 

(4) Protiv maloletnika postupak se mora voditi na način koji odgovara njihovoj dobi i na način koji ubrzava njihovu ponovnu reintegraciju u društvo. 

(5) Svako ko je osuđen zbog nekog krivičnog dela ima pravo žalbe i preispitivanja tačnosti presude kod Višeg suda. 

(6) Ukoliko se neko pravosnažno osudi zbog krivičnog dela, te se presuda kasnije poništi ili se osuđenik pomiluje jer neka nova ili novootkrivena činjenica ključno pokazuje da je presuda bila pogrešna, te ukoliko je osuđenik na osnovu ovakve presude već izdražavao deo ili celu kaznu, onda se shodno zakonu osuđeniku mora platiti nadoknada za izdržavanje takve kazne, ukoliko se ne dokaže da je pravovremeno otkrivanje dotičnje činjenice koja je dovela do izmene presude delimično ili u potpunosti zavisilo od njega. 

(7) Nikome se ne sme zbog jednog krivičnog dela za koje mu se sudilo, te nakon čega je po zakonu i krivičnom postupku jedne zemlje proglašen nevinim i oslobođen, biti ponovo progonjen i kažnjavan.  

(1) Niko ne sme biti kažnjen zbog nekog dela koje u vreme njegovog počinjavanja nije bilo kažnjivo po nacionalnom i internacionalnom pravu. Isto tako ne može se odrediti teža kazna za počinjeno krivično delo od kazne koja je u trenutku kada je krivično delo počinjeno bila zakonski važeća. Ukoliko se nakon što je delo počinjeno zakon promeni, te se za počinioce takvih krivičnih dela odredi blaža kazna nego je bila ranije, pri donošenju presude, mora se izreći blaža kazna nezavisno od zakona koji je važio u vreme kada je delo počinjeno. 

(2) Ovaj član ne isključuje presude ili kazne osobi zbog počinjenog krivičnog dela, koje je u vreme kada je počinjeno bilo kažnjivo po opšte priznatim pravnim principima zajednice. 

Svako ima pravo da svuda bude priznat kao pravno odgovoran. 

(1) Niko ne sme biti izložen samovoljim i protupravnim upadima u  njegov privatni život, njegovu porodicu, stan, njegovu prepisku, ne sme biti izložen protupravnom negativnom uticaju na njegovu čast i glas.  

(2) Svako ima pravo na pravnu zaštitu protiv ovakvih upada i ometanja. 

(1) Svako ima pravo na slobodu razmišljanja, savesti i upražnjavanja religije. Ovo pravo obuhvata i slobodu da neko upražnjava ili preuzme religiju po svom izboru ili u zajednici sa drugima, javno ili privatno, službom Bogu, poštovanjem religioznih običaja te upražnjavanjem i tumačenjem te religije drugima. 

(2) Niko ne sme biti stavljen pod prisilu, niti ga se na taj način može prisiliti da se odrekne slobode upražnjavanja i biranja religije i shvatanja sveta. 

(3) Sloboda upražnjavanja sopstvene religije sme biti ograničena samo zakonski predviđenim ograničenjima koja su potrebna radi zaštite javne sigurnosti, reda, zdravlja, morala i osnovnih prava i sloboda drugih. 

(4) Države potpisnice obavezuju se da će osigurati slobodu roditelja, odnosno staratelja ili negovatelja da decu odgajaju religiozno i moralno prema standardima svojih sopstvenih ubeđenja. 

(1) Svako ima pravo na neograničenu slobodu mišljenja. 

(2) Svako ima pravo na slobodno izražavanje svog mišljenja; ovo pravo uključuje i slobodu da se nezavisno o granicama država pribavljaju, dobijaju, te dalje podele informacije i mišljenja svake vrste, usmena, pismena umetnička dela ili neka druga sredstva po sopstvenom izboru.

(3) Uživanje prava predviđenih stavkom 2 povezano je sa posebnim obavezama i odgovornostima, te zbog toga može biti zakonski ograničeno ukoliko je to potrebno; 

a) radi poštovanja prava i dobrog glasa drugih;

b) radi zaštite nacionalne sigurnosti, javnog reda (ordre public), zdravlja nacije i javnog morala. 

(1) Svaka ratna propaganda zabranjuje se zakonom.

(2) Svako istupanje u smislu nacionalne, religiozne ili rasističke mržnje, kojim se poziva na diskriminaciju, neprijateljstva ili silu, zabranjuje se zakonom. 

Priznato je pravo na mirno okupljanje. Upražnjavanje ovog prava ne sme podleći nikakvim drugim ograničenjima osim zakonskim ograničenjima koja su potrebna u državi radi zaštite javne sigurnosti, javnog reda (ordre public), zdravlja nacije, javnog morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih. 

(1) Svako ima pravo da se udružuje sa nekim drugim, kao i da osniva sindikate radi zaštite svojih interesa, te da im pristupa. 

(2) Upražnjavanje ovog prava ne sme podleći nikakvim drugim ograničenjima osim zakonskim ograničenjima koja su potrebna u državi radi zaštite javne sigurnosti, javnog reda (ordre public), zdravlja nacije, javnog morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih. Ovaj član ne suprotstavlja se zakonskim ograničenjimm upražnjavanja ovog prava za pripadnike vojnih ili policijskih snaga. 

(3) Ni jedna odredba ovog člana ne daje punomoć državama potpisnicama pakta da provedu mere koje bi ugrožavale garancije Sporazuma internacionalnih radnih organizacija iz 1948. o slobodi ujedinjavanja i zaštiti prava ujedinjavanja.

(1) Porodica je prirodno jezgro društva i ima pravo na zaštitu putem društva i države. 

(2) Priznaje se pravo muškarca i žene da u dobu kada su spremni na brak zaključe isti i osnuju porodicu. 

(3) Brak se sme zaključiti samo nakon slobodno izražene volje oba bračna partnera. 

(4) Države potpisnice određenim merama osigurat će da bračni drugovi imaju ista prava prilikom sklapanja braka, u braku i pri rastavi braka. Mora se snositi briga za neophodnu zaštitu dece u slučaju razvoda braka. 

(1) Svako dete bez diskriminacije po osnovu rase, boje kože, pola, jezika, religije, nacionalnog ili socijalnog porekla, poseda, rođenja ima pravo na zaštitne mere putem svoje porodice, društva i države koji prepoznaju i poštuju njegov položaj maloletnika. 

(2) Svako dete po rođenju mora neodložno biti uneto u registar i dobiti ime. 

(3) Svako dete ima pravo da dobije državljanstvo. 

Svaki građanin ima pravo i mogućnost bez razlikovanja značajki navedenih u članu 2 i bez ograničenja 

a) da neposredno ili putem izabranih zastupnika učestvuje u stvaranju i oblikovanju javnih prilika; 

b) da bira i bude izabran na pravim, redovnim, opštim, jednakim i tajnim izborima, na kojima je zagarantovano slobodno izražavanje volje birača; 

c) da ima pristup javnim službama svoje zemlje pod opštim principima jednakopravnosti. 

Svi ljudi jednaki su pred zakonom i imaju bez diskriminacije jednako pravo na zakonsku zaštitu. U ovom smislu zakon mora zabraniti svaku diskriminaciju, posebno zbog rase, boje kože, pola, jezika, religije, političkih ili drugih ubeđenja, nacionalnog i socijalnog porekla, poseda, rođenja ili nekog drugog statusa, te mora svima garantovati jednaku i delotvornu zaštitu. 

U državama u kojima postoje etničke, religiozne ili jezičke manjine, pripadnicima ove manjine ne sme biti uskraćeno pravo da zajedno sa pripadnicima svoje grupe neguju svoj kulturni život, da izražavaju i upražnjavaju svoju religiju, te da se služe svojim jezikom. 

(Sastav odbora za ljudska prava i bliže odredbe vezane za sastav i zadatke ovog gremija) 

(...)

Ni jedna odredba ovog Pakta ne sme se tumačiti tako da ograničava odredbe Povelje Ujedinjenih nacija ili statute posebnih organizacija Ujedinjenih nacija u kojima su regulisani dotični zadaci Ujedinjenih nacija i posebnih organizacija Ujedinjenih nacija vezani za pitanja obrađena ovim Paktom. 

Niti jedna odredba ovog Pakta ne sme se tumačiti tako da nekom narodu osporava pravo na uživanje i potpuno i slobodno korištenje njegovog prorodnog blaga i prirodnih resursa.  

(1) Ovaj ugovor stoji na raspolaganju za potpisivanje, a samim tim i postajanje partije ovog ugovora svim članicama Ujedinjenih nacja, svim članicama posebnih organizacija Ujedinjenih nacija, svim državama potpisnicama povelje o Međunarodnom sudu, te svakoj drugoj državi koju pozove Genaralna skupština Ujedinjenih nacija. 

(bliže odredbe vezane za ratifikaciju i stupanje na snagu)

(...)

[Početak stranice]    [Početna stranica Ljudska prava]    [Pregledni dijagram]