"Povelja o ljudskim i građanskim pravima" Nacionalne skupštine Francuske (26. 08.1789.)

"Pošto su poslanici francuskog naroda, sakupljeni u Nacionalnoj skupštini, uvideli da su  neznanje, zaboravljanje i nepoštovanje ljudskih prava jedini uzroci javne nesreće i propasti vlade, odlučili su da prirodna, neotuđiva i sveta prava čoveka definišu u jednoj svečanoj Povelji, da bi ona (Povelja) svim članovima društva stalno bila pred očima i neprekidno ih podsećala na njihova prava i obaveze; da bi se delovanje zakonodavne i izvršne vlasti u svakom momentu moglo usporediti sa konačnom svrhom svakog politikog uređenja i da bi se samim tim više poštovalo; da bi se prava građanina zasnovana na jednostavnim i neospornim načelima uvek mogla upravljati prema održanju Ustava i opštem dobru.

Kao posledicu toga Nacionalna skupština sad prepoznaje i proglašava sledeća ljudska i građanska prava pod zaštitom Svevišnjeg: 

Član 1: Ljudi jesu, i nakon svog rođenja ostaju slobodni i jednakopravni. Socijalne razlike mogu biti obrazložene samo u smislu opšte koristi. 

Član 2: Cilj svakog političkog udruženja je održanje prirodnih i neotuđivih ljudskih prava. Ova prava su sloboda, privatna svojina, sigurnost i otpor ugnjetavanju. 

Član 3: Poreklo svakog suvereniteta počiva u naciji. Ni jedno udruženje, niti individua ne mogu koristiti vlast koja ne potiče od njih samih. 

Član 4: Sloboda se sastoji u tome da svako može činiti sve što ne šteti nekom drugom. Tako da ostvarivanje prirodnih prava svakog čoveka ima za granicu samo osiguranje jednakih prava i za ostale članove društva. Ove se granice mogu regulisati zakonski.

Član 5: Samo zakon ima pravo da zabrani delovanja koja su štetna za društvo. Sve što nije zabranjeno zakonom ne može biti ni sprečeno, i niko ne može biti prisiljen da učini nešto, što zakon ne nalaže.

(...)

Član 7: Svaki čovek može biti optužen, uhapšen i zatvoren, ali samo u slučajevima određenim zakonom i u formama koje on propisuje. Oni koji samovoljno izdaju, izvršavaju ili daju na izvršavanje neke naredbe, trebaju biti kažnjeni. Ipak, svaki građanin koji po slovu zakona bude pozvan na sud ili uhapšen, smesta se mora tome povinovati. Ukoliko to odbije, može ga se kazniti. 

Član 8: Zakon treba da odredi samo one kazne, koje su očigledno neophodne. Niko ne može biti kažnjen po osnovu zakona, koji nije usvojen, objavljen i zakonski primenljiv pre počinjenog dela.  

Član 9: Pošto je svaki čovek nevin, dok mu se ne dokaže krivica, mora se paziti da se pri njegovom hapšenju, ukoliko se smatra da je ono neophodno, izbegne svaka nepotrebna grubost.  

Član 10: Niko ne sme biti uznemiravan zbog svog mišljenja ili zbog njemu svojstvene religije, sve dok njegovo izjašnjavanje ne ometa zakonom određeni javni red i mir. 

Član 11: Slobodno izražavanje mišljenja je jedno od najvrednijih ljudskih prava. Dakle, svaki čovek može slobodno pisati, govoriti i štampati svoja dela pod odgovornošću da ne zloupotrebljava ovu slobodu u slučajevima određenim zakonom. 

Član 12: Osiguranje ljudskih i građanskih prava zahteva prisustvo oružanih snaga. Ove snage bivaju, dakle, angažovane u cilju dobrostanja svih, a ne u cilju ostvarivanja posebne koristi onih, kojima je povereno zapovedanje istim. 

(...)

Član 14: Svi građani imaju pravo da direktno ili putem svojih zastupnika određuju potrebnost javnih dažbina, da ih odobre, da preispitaju njihovo korištenje, te da odrede njihovu visinu, razrez, plaćanje i dužinu plaćanja. 

Član 15: Zajednica ima pravo da od svakog javnog službenika zatraži izveštaj o njegovom radu. 

Član 16: Društvo u kojem prava nisu zagarantovana i gde ne postoji podela vlasti nema Ustava. 

Član 17: S obzirom da je privatna svojina nepovredivo i sveto pravo, ona nikome ne može biti oduzeta, osim ako za to ne postoji očigledna zakonski regulisana javna potreba ili pod uslovom pravednog i već ranije određenog obeštećenja."

[Početak stranice]    [Početna stranica-Ljudska prava]    [Pregledni dijagram]