Budućnost demokratije

U martu 1985. godine Michail Gorbatschow izbaran je za generalnog sekretara KPDSU i odmah nakon toga najavio je reformsku politiku sa ciljem da se Sovjetski savez izvuče iz ekonomske krize i stagnacije. Kod njega se nije radilo o preuzimanju zapadnjačkih demokratija, nego je putem reformi (Perestroika) i stavljanja odluka u javnost (Glasnost) želeo osvežiti Sovjetski savez za zahteve sadašnjosti i budućnosti.

Brz razvoj vodio je - sigurno neželjenom - raspadu sistema "real-egzistirajućeg socijalizma" i do prividne pobede liberalne demokratije. 

Povodom ovog trijumfa izrečen je upozoravajući apel da je došlo do bitnih pomaka demokratije i da će ih u budućnosti sigurno biti još. 

[Početak stranice]

Sledi kratki istorijski pregled demokratije u 20. veku - njene štete i uspesi:  

Oko 1930. svugde u Evropi su se etablirali autoritarni sistemi, činilo se da su demokratija i liberalizam zaboravljeni. Posle 1945. godine počela je demokratska renesansa, kojoj ni preostali autoritarni sistemi kao u Španiji, Portugalu i Grčkoj nisu mogli odoleti. Uvedena je liberalna demokratija zapadnjačke orentacije sa socijalističkom demokratijom Istočnog bloka koja je od 1968. pronalazila sve više pristalica na Zapadu. Ekonomskim i političkim slomom gotovo svih "real-egzistirajućih socijalsocijaldemokratija" činilo se da je zapadnjački model demokratije ostvario pobedu nad konkurentnim sistemima. 

Kako se moglo desiti da prividno labilni sistemi liberalne demokratije odnesu pobedu nas stabilnim sistemima kao što su revolucionarno-totalitarni (Mussolini, Hitler, Staljin) ili birokratsko-totalitarni (Breschnew, Ulbricht/Honecker) i autoritarni (Španija, Portugal, Grčka) i da se preuzmu u društvima gde su ranije vladali ovi "stabilni" sistemi kao idealna slika?  Alexander Jakowlew, jedan od vodećih reformista bivšeg Sovjetskog saveza pojasnio je smisao demokratije na trostruk način: 

• Njen cilj je obnavljanje političkog sistema s ciljem poboljšanja životnog standarda i osiguranja socijalne sigurnosti. Trebaju se izbeći slabosti političkog sistema, a poboljšati sposobnosti funkcionisanja i internacionalne konkurencije.  

• Metoda postizanja ovih ciljeva je u partijskom pluralizmu koji treba da garantuje i osigura fleksibilnost sistema.

• Opravdanje preobraženja leži u dinamičnom stabilitetu demokratskog sistema spremnog na promene.  

Zadovoljstvo zbog trijumfa ove često smenjivane forme za koju se neretko verovalo da je prevaziđena ne sme odstupati od činjenice da ništa nije večno. Promene se mogu odraziti i negativno što se vidi na primeru sudbine demokratije u 20. veku. 

[Početak stranice]

Primer za to je sudbina demokratije u Alžiru, gde su 26. decembra 1991. godine parlamentarni izbori doneli pobedu islamskom frontu nad demokratijom. Cilj je bio, kako je objašnjeno, ukidanje svih principa zapadnjačke demokratije u korist islamske Božije države. Ovakav razvoj događaja sprečen je vojnom akcijom, koja je završila hapšenjem pobednika na izborima i na ovaj način je sprečen "suveren" - što je bio izbor naroda - u preuzimanju vlasti i zamenjivanju demokratije totalitarnim sistemom. Način sprečavanja je bio izuzetno nedemokratski.  

Zacelo se ovde radilo o problematičnom postupku, čije opravdanje nalazimo u istorijskom iskustvu, a to je da osnovne vrednosti slobode ne smeju stajati u dispoziciji birača. (...) Istovremeno alžirski primer pokazuje kako veliki uticaj ima socijalna sigurnost na funkcionisajuću demokratiju. 

[Početak stranice]

I sada su, kao i ranije, u zapadnjačkim demokracijama sadržane dve suprotne tendencije. Sa jedne strane su to tendencije volje za učešćem u političkim odlukama po principu jednakosti građana, a sa druge strane oligarhijske tendencije. Komplikovanost društveno-političkih događanja prisiljava eksperte da odluke donose na vrlo uskim graničnim područjima.   

Sa masovnim organizacijama i političkim partijama razvila se forma demokratije u kojoj su ujedinjene političko učešće građana i "ekspertokratija". Partije su bile stredstvo preko kojeg se samoorganizovani narod mogao učiniti aktivnim. Volja naroda može se pojaviti samo u partijama kao jedinicama delovanja (...). 

Činjenica je da u demokratijama i političke manjine učestvuju u procesima odlučivanja i njihovim pokretanjima. Ova kritika odnosi se na to da u parlamentarno-reprezentativnim sistemima koje nose političke partije postoji nepoverenje kod izabranih prema suverenu, tj. narodu. Ova činjenica nalazi svoje opravdanje i u proširivanju državnog aparata, u rastućoj komplikovanosti i nepreglednosti državne uprave. Osećaj da se čovek ne nalazi nigde u političkim zbivanjima ili da je istim čak i oštećen vodi ka političkoj apatiji. Tako nasuprot masivne većine stoje pojedini eksperti koji retko imaju doticaja sa ljudima kojih se pojedina odluka direktno tiče. Zbog toga kod nekih delova društva dolazi do pojave različitih reakcija koje se kreću od nerazumevanja, neverice pa do odbijanja i upotrebe sile. Da je ovakav razvoj opasnost za demokratiju neophodnog konsenzusa, sasvim je jasno. 

[Početak stranice]

Promene širom sveta vezane su s tim. Živimo u doba stalnih promena i postavljanja novih vrednosti. Konflikti današnjice iskazuju se u kriznoj svesti, koja zahteva dijagnozu današnjice i problema koji nas okružuju. Odgovor na pitanja tipa - Odakle potičemo?, Gdje smo sad? Kuda idemo? - u vreme krize vrednosti i merila nije sam po sebi razumljiv, nego ga se mora mukotrpno tražiti. Ova kriza državne svesti i svesti o pravnoj državi duboko je usađena u krizu svesti danas. Optimizam napretka iz šezdesetih i ranih sedamdesetih godina, zamenjen je pesimizmom širom sveta.

U pojedinačnom radi se o strahovanjima:

• od ekstremističnih šteta nanesenih od države i društva. 

• od zakazivanja ekonomske eficijence, totalnog iskorištavanja zemljinih resursa, što bi vodilo kraju socijalne sigurnosti. Pretnja seobom naroda iz područja koja su u privrednoj krizi u bogate zemlje industrijalizovanog Zapada i Severa. 

• od rata i upotrebe atomskog oružja. Raspadanje sistema iz Jalte i Postdama donelo je kraj 50-togodišnjeg stabilnog političkog internacionalnog sistema. Velika razdvajanja svetske politike, kao konflikti Istok - Zapad i Sever - Jug, kreću se nepreglednim prostranstvima eksplozivnih minskih polja. 

• od ekološke katastrofe.

• od nestanka morala. Kriminal i teror se i tako već ujedinjuju i pružaju otpor moralu. 

• od oštećivanja demokratije i pravne države zbog svega gore nabrojanog. 

[Početak stranice]

(...) Svakom građaninu mora biti jasno zašto se danas teži očuvanju reprezentativnog i parlamentarnog demokratskog sistema. Po osnovi istorijskih iskustava mora nam biti jasno da danas pravna država ne može funkcionisati bez demokratije. Kompleksnost društva zahteva javnu kontrolu, jer bi nekontrolisana vlast vrlo brzo prerasla u diktaturu. To danas ne mora da znači vladavinu samo jednog dikatora, nego bi diktaturu predstavljala i vladavina nekolicine eksperata sa njihovom ekspertokratijom, ili što je još gore vladavina neinformisane, emocionalne i izmanipulisane mase može takođe predstavljati diktaturu. Još na početku 20. veka moglo se zamisliti da pravna država može funkcionisati bez demokratije. Pluralističko posmatranje sveta mora biti izraženo, a državna slika sveta mora biti neutralna. Svaka veza države sa nekom od postojećih slika unutar pluralističkog sistema značila bi potiskivanje i tlačenje onih koji drugačije misle (...).  

Ovim razmišljanjem zatvara se krug našeg posmatranja demokratije (...). Opasnost, dakle, ne dolazi samo od diktatora nego i od strastvenog razuma ili čak nedostatka razuma u tiraniji većine. Sredstvo protiv toga treba tražiti u institucionalisanoj sigurnosti reprezentativne demokratije, u kojoj se različite vlasti međusobno kontrolišu te u funkcionisajućem pravnom sistemu sputavaju strasti i nerazumno ponašanje. Ono što je bitno je da ove institucije budu prihvaćene od većine, da se vlast ne udalji od svojih birača (...). Obazrivo dozirano učešće građana u demokratskim procesima, da bi se izbegla "demokratija gledalaca" i nekontrolisani ispadi nezadovoljstva, te da bi se građanima dao osećaj odgovornosti za celinu, može biti put u dalje razvoje demokratije i njeno prilagođavanje zahtevima vremena. 

[Hans-Helmuth Knütter; preuzeto iz: Savezna centrala za političko obrazovanje: Demokratija, Informacije o političkom obrazovanju Br. 165 Novo izdanje 1992.]

[Početak stranice]

Teme:  Ljudska prava  I  Uzori  I  Demokratija  I  Partije  I  Evropa  I  Globalizacija  I  Ujedinjene nacije  I  Održivi razvoj

Metode:    Politička didaktika    II    Pedagogija mira    II    Metode

     

Ovu online ponudu političkog obrazovanja razvila je agora-wissen, študgartsko društvo za političko opismenjavanje putem novih medija (GbR). Ukoliko imate pitanja ili nekih sugestija, molimo Vas da nam se obratite.