|
|
|
|
Sledeći tekst bavi se perspektivama demokratije u 21. veku polazeći od teza Tokijevilsa i Brojsa. Pri tome će biti rasvetljen problem demokratije medija jednako kao i problem "beskonkurentne" demokratija nakon sloma socijalističke alternative. Pregled:
Špekulacije o budućnosti demokratske ustavne države mogu poslužiti kao opravdanje današnje situacije. One mogu ukazati na stazu u moru mogućnosti koje predstoje daljem razvoju istorije. Istovremeno one čine jednu vrstu ograde za koju se čovek može držati kada budućnost stigne (...). Aleksis de Tokijevils (Alexis de Tocqueville) Prvo merilo novog doba za špekulativnu raspravu sa, kako velikom tako i komplikovanom idejom, dao je u 19. veku Alexis de Tocqueville. Njegovo delo o demokratiji u Americi bilo je više od analize Novog sveta, koja je konzervativnim Evropljanima delovala fascinantno, a prihvatali su je sa skepsom tridesetih godina 19. veka nakon njegovog putovanja u Ameriku. De Tocqueville je verovao da je u Americi video sliku prave demokratije, koja će se u sledećem periodu razviti i u državama Evrope. On je video unapred vekove demokratije, kao i mnoge ambivalence, koje su zaista trebale postati stvarnost. De Tocqueville nije bit demokratije opisao iz struktura ustavnog poretka, ili procedura u političkim institucijama, nego sa svoje antropološke premise. Slika koju čovek ima o samom sebi je konstitutivna osnova demokratskog doba. Čovek u ovoj epohi stremi strasno ka slobodi, i pokušava pronaći priznanje za sebe u jednakosti sa drugima. Navike koje su u antici bile opisane kao "mores" čine duh demokratije. Duh demokratije je toliko dobar ili loš koliko su dobre ili loše navike građana nasuprot demokratskih principa. Tamo gde se svako oseća slobodnim, mogao bi se u ovoj slobodi početi osećati i ekskluzivnim. Tu mora da deluje mehanizam privatnog vlasništva i poseda pojedinca i demokratskog naroda. Nepoverenje raste među ljudima i ima tendenciju da postane javno mišljenje ili da ono što zovemo javno mišljenje bude pod uticajem tog nepoverenja. Tako pritisak konformiteta sve više oduzima prostora idealu slobodnog čovečanstva. Iz potrebe za slobodom nastala je neophodnost stavljanja pod zakone jednakosti sa "velikim pritiskom javnog menja na pojedinačni duh". Smisao građanskih vrlina i smisao političkih institucija za zadatke je nestao, istovremeno je porasla "želja za boljim životom" koja je sve više vodila do pojave statusnih simbola. Dok su ranija uređenja poznavala samo egoizam u demokratiji se pojavljuje individualizam (...). Ljudi, sve u svemu, nisu bili egoističniji nego ranije. Ali, delovanje demokratskog mentaliteta delovalo je i zaoštrilo prilagođavanje uslovima i izražajnim formama. Društvo se sve više kretalo, a pravilo sve manje koraka napred. Pojam časti republikanske građanske vrline nestao je u ime individualističkog stremljenja ka sreći. Iz retrospektive 20. veka može se videti koje je sve političke opasnosti predvideo de Tocqueville: diktatura novog tipa koju je on zbog nedostatka pojma opisao kao despotizam, a danas se preciznije može imenovati totalitarizmom. Temperamentnost iskorenjene, individualizovane mase društva za diktaturom istine, koja se može promijeniti u kontrolu mišljenja uz pomoć mehanizama kolektivne prisile, što nam je danas veoma poznato i trebalo bi da su to negativno iskustvo doživeli i da ga pamte mnogi ljudi u 20. veku. Tri genaracije nakon Alexis de Tocqueville i već pod uticajem Prvog svetskog rata James Bryce je uzeo pero da piše o budućnosti demokratije koja se reflektovala iz procena dugog političkog i privrednog života. Američki predsednik Wilson hteo je posleratno doba učiniti "sigurnim za demokratiju". Nakon kraja višegodišnjeg putovanja oružja, monarhističke imperije Nemačke, Austro-Ugarske, Rusije i Osmanskog carstva su se srušile. Činilo se da demokratija ide ka velikom nizu pobeda. U ovoj situaciji Bryce je pisao o svom stanovištu koje se ticalo položaja demokratskih ustavnih država i budućnosti demokratije (...). Bryce je bio okupiran iluzijama svih današnjih modernih ideja demokratije participacije. Princip suvereniteta naroda on je preneo na englesku predstavu reprezentacije i kontrole vlasti, ali ne i na neposredno oblikovanje politike jedne zajednice. Međutim, znao je da se drži na distanci od iluzije da postoji i da je moguća čista demokratija: "Demokratija nije bila vlast kroz narod, ali je bila vlast za narod. Narod određuje cilj vladavine, a to je blagostanje celog društva, a ne samo određenih delova društva. Narod prepušta sredstva svojim sugrađanima koji su voljni da ga vode ka postizanju ovog cilja. On posmatra ove odabrane građane da bi bio siguran, da oni kojima je on poverio autoritet neće taj autoritet zloupotrebiti." Bryce kao i de Tocqueville ukazuje na odlučujući značaj slobodne štampe i slobode mišljenja. Empiričar demokratije nadao se uspešnosti kontrolne snage medija. Odavno su mediji postali etablirana moć u demokratsko - ustavnim državama, a često je i slučaj da se ta njihova uloga tematizuje i samim Ustavom. Oni, ne samo da kontrolišu politiku kao glas naroda, nego i utiču na dnevne političke teme i uzimaju učešća na izgradnji političkog mišljenja, koje vodi ka političkim odlukama. Tako da se u 20. veku postavlja pitanje - kojeg de Tocqueville i Bryce nisu bili svesni - ko kontroliše kontrolore, što znači pitanje o ustavno-pravnom i ustavno-političkom položaju medija, njihovim pravima i obavezama, njihovom zadatku i odgovornosti. Tematika medija je postala centralna problematika današnje demokratije; ona se odnosi, npr. na unuratnji Ethos medija, ali i na efekte medija u pogledu kursa političkih diskusija i sposobnosti delovanja političkih institucija pod medijalno insceniranim pritiskom vremena. U pogledu na značenje slobodnih medija pri posredovanju i pojačavanju demokratskih procesa od 1989. godine medijima je na mnogim mestima oduzet respekt. Revolucionarna godina ove epohe, 1989., bila je i godina medija, pre svega elektronskih. Ova iskustva ne pokrivaju rasprostranjenu i često difuznu kritiku medija, njihove uloge i moći u zapadnjačkim ustavnim državama, koja se u drugoj polovini 20. veka naglo proširila na radio, a potom i na televiziju (...). Time smo došli do pitanja o budućnosti demokratizacije. Njena referencijalna tačka su s jedne strane stanja i veze u egzistirajućim zapadnjačkim demokratijama, a sa druge strane nadanja i strahovi da će doći do kršenja zakona i revolucije slobode kao što je to bio slučaj 1989. godine u onim zemljama u kojima je sloboda bila decenijama potiskivana totalitarnim režimima. Da li je totalitarizam koji je svoje političko lice pokazao u mnogim levičarskim i desničarskim varijantama u toku 20. veka, koji je delovao tako dugo i tako dugo se uvlačio u skoro sve pore društva, da li je taj totalitarizam zauvek zamenjen uvek promenljivim i univerzalno priznatim demokratskim koncensom? U pogledu na različite post-totalitarne zemlje, nekoliko godina nakon 1989. još uvek se pojavljuju sumnje. Ali, i u svetu starih zapadnjačkih demokratija sve je manje jasno kako se bližimo kraju 20. veka (u vreme totalitarnih režima ta slika je bila mnogo jasnija) šta to demokratiju zapravo drži i kako se ona može boriti sa svojim unutarnjim deficitima da bi bila sposobna za budućnost. U nekom pogledu ka vani doista stabilne demokratije zapada zahvaćene su onim fenomenom i onim mentalitetom kojeg je Alexis de Tocqueville opisao kao neizbežnog. A nije li pravo imao i James Bryce sa prognozom, da demokratiji nedostaje "duhovni element", od kojeg neka pojava živi, ako se sve više i više građana povuče iz učešća u političkom životu, a političarima koji su to po zanimanju prepusti oblast Res Publica — neće li onda doista nedostajati duhovni element i neće li se demokratija svesti na verbalno nezadovoljstvo vladajućih zbog neučešća građana u političkim odlukama? Od dana postojanja antičkih teorija demokratije dva pitanja su osnovna za bilo kakvo posmatranje budućnosti demokratije i ta dva pitanja su ostala ista u promenljivom vremenskom i stručnom kontekstu: Podleže li demokratija - i ako da, onda kako? - cikličnim promenama? Da li je, dakle, ona izraz rastućih političkih i društvenih linija da bi se usled unutrašnje iscrpljenosti preobrazila sadržajno i formalno, te tako promenila svoj karakter, da je više ne bismo mogli označavati "demokratija", kada bi npr. morala ustupiti mesto drugim, sigurno pre oligarhijskim koncepcijama organizacije politike i vlasti? Od kojih društvenih preduslova žive institucije i procedure pravno-državne demokratije? Kakav doprinos daje pluralistički oblikovano građansko društvo ostvarivanju društveno-moralnog osnovnog konzensa, kojeg stalno treba obnavljati i reaktivisati, da pluralizam ne bi postao samouništavajući realizam? Na kraju 20. veka ova pitanja nisu nimalo izgubila na svojoj važnosti. Pre bi se reklo da su jasnije i oštrije formulisana otkako su uništene totalitarne alternative uređenja društva. U demokratijama se opet mora naučiti smisao diktuma, kojeg je opisao Aristoteles i koji znači da iz sebe treba da izdefinišemo ono najbolje. A kako znamo, to je ono najteže. Optimistična, napredna perspektiva u pogledu budućnosti demokratije nije zanemila. O "svetskoj revoluciji demokratije" Martin Kriele je govorio još pre pada Berlinskog zida i polit-biroa sa pogledom na Kategorički imperativ Immanuel Kant-a i sa moralnom snagom misli o ljudskim pravima. Kada su pale socijalističke altrenative uređenja, Francis Fukuyama je znao kako da najavi "kraj istorije", i to pozivajući se na Hegela i njegove istorijsko-špekulativne teorije o nezadrživom i permanentnom napretku i razvoju u svesti o slobodi. Odavno je svugde priznato i poznato, da uprkos pozivanju na nemačkog velikog mislioca staza sveta ima kompleksan i samo sebi svojstven tok. U međuvremenu su se stišale strasti. Duhovnim potpisom post-totalitarnog vremena došao je kraj mnogih nauka napretka. Ustanovile su se nove sumnje na trijumfu demokratije: teoretski njene suprotnosti su postale vidljivije, praktično, čini se da ona svoje ostvarenje ne smatra ostvarenjem u celom svetu. Na pragu 21. veka u ovom položaju se, pre svega, prepoznaje neophodnost ostvarenje jasnog realističnog smisla za uslove ostvarenja i održanja demokratije (...). Budućnost demokratizacije zavist će, pre svega, od ispunjenja uslova i veza, te konstelacijskih položaja, koji se razlikuju od zemlje do zemlje, od religije do religije, od kulturnog kruga do kulturnog kruga. Mnogostrukost razvoja odražava mnogostrukost polaznih tački. Nakon jednog veka totalitarnih režima i varvarskih prevrata u ovom pronalasku, principijelno otvorene i višeslojevite budućnosti su nešto najbolje što možemo poželeti za početak sledećeg veka. Šanse su otvorene na svim mestima. Na zapadu, u kolevci moderne demokratije razvio se novi smisao za sramežljivu, ali samokritičnu refleksiju pitanja demokratije. Tu, pre svega, spadaju pitanja:
Neophodnost demokratske debate Na zapadu u velikoj debati o demokratiji, postale su bitne osnove i pretpostavke, mogućnosti i granice. Tako da demokratizacija društva u prvom redu zavisi od toga koji konsenzus i koji koncepti demokratije danas mogu biti uspostavljani. Postojeće teorije demokratizacije u nedoumici su između klasičnog modela reprezentativne demokratije u kojem centralnu ulogu igra ideja političke sposobnosti delovanja i idealističkog modela demokratije participacije u kojem vlada ideja da se radijus delovanja političkih institucija proširi na što je moguće više oblasti društvenog saživota. Pod okriljem ovih opcija pod uslovom pluralističke konkurencije sve se više traga za konsensom, a svaka potraga za demokratskim konsensom mora odgovoriti na dva pitanja:
Što se tiče oba pitanja danas u demokratskim državama Zapada postoji više-manje uska granica konsensa. Ali, on se, ako je to potrebno mora ponovo definisati i preraditi u formi iznošenja interesnih konflikata i konflikata mišljenja. Inače demokratija će se sve više pretvarati u demokratizam bez jasnih crta odrednica, bez jasnih kontura. Ovo bi bila najnesretnija posledica koja bi mogla izrasti iz trijumfa demokratije nad totalitarnim režimima 20. veka. Na Zapadu je demokratija najstarija i naravno najnaprednija, tako da se pitanje o njenim mogućnostima daljeg ostvarenja ili eventualnog preobražaja vrlo nerado čuje. Ali, upravo na Zapadu mora se diskusija o budućnosti demokratije skoncentrirati upravo na ovu temu. Inače bi pretjerivanja mogla uništiti bit demokratije, te je učiniti zavisnom od zaštite. U konfliktu oko ovog pitanja na Zapadu će morati izrasti novi demokratični konsens. Ostali delovi sveta u daljim demokratizacijskim procesima i u doživljavanju demokratija, orijentisat će se prema onome što bude aktualno na Zapadu povodom ove teme, odnosno prema onome kako Zapad bude živio demokratiju. Početkom 21. veka moramo reći: Mnogi koji su bili skeptični po pitanju prognoza James Bryce-a i Alexis de Tocqueville-a već su u današnjici demokratije perepoznali njenu budućnost. [preuzeto iz: Ludger Kühnhardt, Budućnost demokratizacije, u izdanju: Karl Kaiser/Hans-Peter Schwarz (Hrsg.), Svetska politika u novom stoleću (Savezna centrala za političko obrazovanje 364) Bonn 2000., 233-242]
|
|
Teme: Ljudska
prava I Uzori I Demokratija I Partije I Evropa
I Globalizacija I Ujedinjene
nacije I
Održivi razvoj
|
