Dok interesni savezi građane vežu za sebe i organiziraju ih u najrazličitijim ulogama, partije su te koje se građaninu obraćaju direkno kao odgovornom građaninu i sudioniku u davanju odrednica suvereniteta jednog naroda. Niti jedna moderna demokratija ne može se odreći postojanja i delovanja političkih partija. Ovo je fakt koji važi uprkos sve raširenijoj nenaklonosti ka svemu što se veže za partije i političko-partijsko delovanje. Onaj ko pokuša instistirati na bezpartijskom uređenju i tvrdi da će se povninovati samo "državno-političkim neophodnostima", on u principu vara kako sebe, tako i sve ostale, predstavljajući svoje razmišljajnje o politici kao izvor čiste državnosti, koje, opet, drugima pokušava diskreditirati nazivajući ga "ideološkim" ili "partijsko-političkim". Nadpartijsko ili bezpartijsko uređenje je po poznatoj izjavi Gustava Radbrucha je »životna laž autoritarne države«.

Obzirom da se u odlučujućim političkim pitanjima uvek radi o nekom delovanju u budućnosti, koje će imati veze sa pravilima koja se donesu, na politička pitanja retko kada postoji jedan konačan i jednostavan odgovor. U pravilu se tu radi o raspravi između različitih partija, od kojih svaka želi da doprinese općem dobru shodno svojim principima i programima. I iako je neka stvar o kojoj treba da se donese politička odluka po općem ubeđenju nepolitička, rešenje, odnosno odgovor na pitanje počiva na interesima jedne grupe birača, tj. jednoj grupi birača je prihvatljiviji, nego nekoj drugoj, tako da već sam redosled izvršavanja te donešene odluke, ma koliko ona bila apolitična, ima veze sa različitim interesima i samim time može biti diskutabilan. Uključivanje partija i njihovog stanovišta se zbog toga ne može zaobići. 

Partije su savezi istomišljenika, koji za rešavanje političkih problema daju programske predloge i predstavljaju kandidate za mandate u parlamentu i za službe u vladi, da bi, ukoliko dobiju izbore, ti kandidati mogli provoditi programe partije u pomenutim institucijama. Odlučujuće za slobodnu demokratiju je da samo osnivanje političkih parija mora biti slobodno, ma koliko već postojeće partije posmatrale nastajenje nove konkurencije kao oteževajuću okolnost (...).  

»Partije sudeluju u obrazovanju političke volje građana.« (...). Ovim je vrlo opširno opisana uloga partija i sigurno bi bila greška, ukoliko bi se ova rečenica interpretirala tako da je partijama dat monopol nad vaspitanjem političke volje građana. O tome ni u kom slučahju ne može biti govora jer, recimo i interesni savezi u vrlo velikoj meri sudeluju u obrazovanju političke volje građana. U mnogim oblastima interesni savezi nalikuju na partije. Razlike između ove dve skupine često su veoma male. Postojale su, na primer, seljačke stranke, koje su zastupale interese samo ove grupe stanovništva (...). Za razliku od interesnih saveza koji pokušavaju uticati na propise koje donose operirajući nosioci vlasti, partije teže ka tome da svojim kandidatima obezbede mesta i državnim, kantonalnim ili općinskim službama. Oni predstavljaju svoje kandidate, recimo, na parlamentarinim izborima iz čijih se radova, ukoliko partija dobije dovoljno glasova bira vlada. Zbog toga su partije nezaobilazna veza između naroda i njegovih predstavnika.    

Bez partija narod uopće ne bi mogao politički delovati. Tek unutar partija pluralističko društvo postaje sposobno za delovanje. Partije su instrumenti uz pomoć kojih narod zauzima vodeće pozicije i donosi svoje političko-programske odluke. 

U odeljku u kojem smo razjasnili prednosti i mane direktne demokratije, već je bilo reči o tome da narod kao celina ne bi bio u mogućnosti da bira svoje predstavnike i da obavlja nebrojene zadatke političkog vođstva. Za te poslove potrebne su različite grupe političkih aktivista koji se biračima predstavljaju kao kandidati za političke službe, te daju predloge rešenja za nastale političke probleme, bave se specifičnim interesima određene grupe birača i formuliraju svoja nastojanja. Birači na ove predloge, formulacije rešenja i kandidate reaguju prihavćenjem ili odbijanjem. Čak bi i izbor američkog predsednika, gde se zapravo radi o odluci između jedne ili druge osobe, bio nemoguć bez partija. Partije su nosioci izborne borbe i predstavljaju različite kandidate. Zbog toga se partije i u ovom slučaju posmatraju kao posrednici između naroda i vladajućih pozicija. Bez partija čak i politički organiziran narod ne bi mogao imati uticaja na politiku, iako mu je taj uticaj u demokratski uređenom društvu zagarantiran donošenjem odluka i provođenjem kontrole. 

Moglo bi se reći da su političke partije »megafon« naroda. One treba da prepoznaju postojeće političko stanovište, ciljeve, brige, želje i potrebe jednog naroda, te da to pretvore u državnu volju. Partije su, osim toga, mesto gde politički podmladak saznaje osnove o politici prepoznaje plodno tlo za sebe i odakle mu je omogućen upliv u politiku. Uspešnost unutar jedne partije ima za cilj uspeh i ulazak u vladajuće strukture. Na taj način partije predstavljaju rezervoare, gde se okuplja budući vodeći personal jedne nacije. I u ovom specifičnom slučaju one imaju svoju određenu ulogu, koju niko i ništa drugo ne može preuzeti.  

Ovakvi zadaci, što se može lako primetiti, predstavljaju ogroman zahtev za unutarnju organizaciju partije. Nije osnivanje partije jedino što mora biti slobodno (...). Pristupanje partiji i uspon unutar partije po osnovu kvaliteta moraju biti otvoreni za svakog. Apsolutna valadavina jedne osobe unutar demokratske partije ne sme postojati, kao ni vladavina anonimne partijske birokracije. Statutom partije mora biti zagarantirano da svi članovi sudeluju u donošenju odluka koje se tiču izbora vodeće osobe, postavljanja partijskih linija i orijentacija, te pri izboru kandidata dotične partije za mesta u paralemntu i službama vlade. 

Iako je uloga partija kao megafona naroda unutar jednog društva zaista bitna, sama ta uloga ne ispunjava baš sve zadatke koji stoje pred partijama u jednom demokratskom društvu. Ova uloga, naime, ne osigurava da će se interesi naroda ili bolje rečeno interesi jedne grupe i provesti ukoliko budu izgovoreni u megafon. U tom slučaju partije bi imale samo posredničku ulogu od dna ka vrhu. Međutim, to nikako nije slučaj. Sudelovanje partija u obrazovanju političke volje mora se posmatrati i sa druge strane. Već je bilo govora o tome da poslanici u slučaju konflikta između mišljenja koje zastupa parlament i mišljenja koje zastupa narod imaju zadatak da narod ubede u ispravnost i opravdanost mišljenja parlamenta. To mogu učiniti samo putem partija, jer partije su te koje u osnovi obrazuju političku volju naroda. Tako da se partije mogu posmatrati i kao instrument putem kojih političke vođe ostvaruju svoj kredibilitet u narodu, dok političke partije "reklamiraju" njihovu politiku. Partije su, kako je Lenjinj opisao ovaj aspekt njihovog rada, "veze za transmisiju" između političkog vođstva i masa. Ali ovakvo stanovište mora se posmatrati samo kao jedan aspekt rada partija i tačno je, odnosno pogrešno isto toliko kao i poređenje partija sa megafonom. Oba aspekta moraju se zajedno posmatrati. Dakle, i u partijama susrećemo jedinstvo plebiscitarnih i reprezentativnih elemenata.  

Po tome su partije politička udruženja, koja registriraju i artikuliraju politička mišljenja i socijalne interese naroda, te pokušavaju da provedu sopstvenu politiku i pravce delovanja nastale u okviru svake partije posebno putem svojih kandidata na određenim funkcijama. nacrt programa jedan je od najvažnijih zadataka svake partije. Pri tome se mora razlikovati između izbornog programa jedne partije koji imenuje konkretne namere dotične stranke za predstojeći legislativni period i osnovnog programa, koji formulira osnovne vrednosti i dugoročne ciljeve partije. Iako se danas sve partije osećaju obveznima demokratskim idealima: sloboda, jednakost i solidarnost, programske razlike među njima, ipak, postoje, obzirom da svaka stranka ima drugačiji akcenat na ove demokratske norme. Ovi akcenti često su ukorenjeni u fazi nastanka partije i još i danas sadrže tadašnje značenje, iako nešto aktualizirano.  

Političke partije radničkog pokreta, koje su najpre nastale kao socijalni protestni pokret, zalažu se za političku jednakopravnost nižih slojeva. Država po njenom mišljenju ovde mora preuzeti ulogu upravljača i ne prepustiti sve slobodnom odmeravanju snaga. Suprotno od toga liberalno-građanske partije svoje težište imaju na individualnoj slobodi građanina pojedinca. Sa ovakve početne pozicije one formuliraju svoje zahteve, koji se tiču pravno-državnog ograničavanja i kontrole države. U gotovo svim državama Zapadne Evrope pored dve pomenute i gotovo klasične grupacije postoji i kršćanska, često konzervativna grupacija, koja sa različitim konfesionalnim pravcima pokušava praviti politiku po osnovama kršćanskog ubeđenja, te je posebno otvorena ka stavovima crkve. Pored ovih partijskih pozicija u mnogim sistemima nalazimo još i regionalne partije koje se osećaju obvezne ideji federalizma kao zastupnika njihovih specijalnih interesa, i to u pravilu u historijski i geografski veoma specifičnim regionima.   

Mnogi partijski sistemi zapadne i srednje Evrope, pored ovih glavnih struja,  poznavali su ili poznaju desne ili leve partije koje zastupaju ekstremne pozicije, bile one marksističko-lenjinističke ili nacionalističko-fašističke. Ove partije predstavljaju opoziciju sistemu parlamentarno-pluralističke demokratije. Njihova snaga je znak za prihvatanje parlamentarne demokratije u narodu (...).   

Sasvim jasno pokazana nesposobnost postojećih partija da na vreme i energično u svoje programe uvrste novonastali problem zaštite čovekove okoline i osiguranja naših prirodnih životnih osnova, te da u praksi pokušaju naći rešenja, imalo je za posledicu nastanak ekološkog pokreta koji se nakon nekog vremena izborio i za svoje mesto u parlamentu u vidu ekološke partije. U međuvremenu se stiglo do toga da se teme zaštite čovekove okoline obrađuju u programima skoro svih partija, iako sa različitim intenzitetom.  

Time smo se dotakli dileme koja, čini se, označava svaku partijsku državu današnjice. Programski profil svih partija, posebno velikih partija koje se ne obraćaju samo specijalnoj grupi birača, postaje sve bleđi. Izborne kampanje sadrže sve manje i manje informacija. Partije se sve više razlikuju samo u finesama, tako da zapravo nova postavka vlade i vodećih osoba postaje za birača glavni znak raspoznavanja pojedinih partija. Ovo sa sobom nosi izvestan rizik. Jer, kad se partije svedu na to da se samo još bave patronatom nad službama i osvajanjem i osiguranjem političke moći - neovisno od političkih programa i sadržaja - onda će one za birača ostati bez kredibiliteta, a njihovo postojanje postaće neopravdano. Ukoliko ne bude programskih razlika nosioci službi biće u opasnosti da utonu u svakodnevnicu obavljanja političkih delatnosti, te će izgubiti kontakt sa biračima.    

Nezainteresiranost za partije i umor koji se primjeti je posledica svega pomentutog, što je još više pojačano pojedinim skandalima vezanim za finansiranje partija. Na ovaj način se dolazi do depolitiziranja birača, odvraćanja birača od politike ili radikaliziranja, pa čak i okretanja birača ka ekstremističkim partijama. Samo ako partije poseduju programe koji su odmereni ka interesima njihovih članova i birača mogu izbeći bavljenje patronatom nad službama, tj. raspodelom pozicija i partijskim interesima. Neka interesna stranka može jako dobro obuhvatiti jedan dio stanovništva zastupajući njihove rigorozne interese. Međutim, ovakvoj partiji sigurno je oslabljena šansa da osvoji većinu, te da na taj način dobije i odgovornost za vođenje politike općeg blagostanja. Koncept jedne partije mora biti tako sveobuhvatan da joj uz pomoć tog koncepta uspe da postane "narodna partija" koja ima većinu, te u svim grupama stanovništva nailazi na odbravanje, a u smislu svog koncepta zastupa različite interese. Samo programatika koja stalno napreduje dozvoljava partiji da integrira najrazličitije snage pluralističkog društva, te da na osnovu svog programa razlikuje bitno od nebitnog. Parlament i vlada ne mogu uspešno provesti ovu integraciju, ako partije nisu najpre odradile svoj dio posla. Samo partija koja ima koncept za celinu predstavlja nešto više od puke koalicije različitih interesa koja se može kratko vreme održavati premijom učešća u vlasti. 

Velika društveno-politička alternativa, mogućnost revolucionarnih programa gotovo više da ne postoje u našem tehničko-naučnom svetu, iako se uvek iznova pojavljuje pokušaj ideološkog profiliranja i polariziranja partijskih programa. Kontinuirani demokratski razvoj moguć je u promeni partija samo ako sve partije jednog sistema prihvataju osnovne vrednosti. To, opet, ne znači da ne bi postojale različite političke koncepcije u zavisnosti od tradicije, načina razmišljanja, shvatanja života, i temperamenta političkih partija. Nikada prisila na stručnost unutar jednog društva nije tako velika da bi na jedno pitanje postojao samo jedan odgovor ili samo jedno rešenje problema. Ipak, u konkretnom političkom delovanju prostor "za igru" pomalo je skučen u današnje doba. Partije si ni u kom slučaju ne smiju dozvoliti puko sljedbeništvo vodeće osobe, jer neka politička stvar mora stajati u izboru najmanje sa diskusijom. Sasvim je legitimno da partija pobjednica na izborima ili ona koja je osvojila većinu glasova postavi ljude na vodeće funkcije. Njene vođe onda postaju nosioci mandata, a prestaju biti partijski političari. To njih ne odvaja od partije ali im natura povećanu meru odgovornosti. Oni u svojoj službi moraju delovati provodeći programske ciljeve svoje partije, zastupajući njene interese, ali i služeći celini. Da li će im to poći za rukom, to ovisi od njihovih kvaliteta kao vođa, ali i od snage kojom ih matična partija veže za sebe i od njenog programa i discipline. Koliko je teško biti istovremeno državnik i partijski čovek, pokazuje i činjenica da je danas moguće izneti teret te funkcije samo uz pomoć partije i političkog vođstva koje je čvrsto vezano za matičnu partiju. Veza između funkcije u partiji i funkcije u državi oduzima političkim vođama glorificiranje nadpartijskog autoriteta i ograničava ih u njihovom samorazumevanju. Istovremeno, socijalna i duhovna veza sa njihovom partijom daje im osnovu koju mogu proslediti za vreme trajanja mandata. 

Demokratija se, zbog toga, može naći samo tamo gde je pluralističko društvo politički aktivno kroz organizirane interese i gde suvereni narod sam bira svoje političke koncepcije i vođe posredstvom političkih partija, čije je osnivanje slobodno i odgovara demokratskim principima. 

[iz: Waldemar Besson/Gotthard Jasper, Vodič kroz modernu demokratiju. Sastavni delovi slobodnog državnog uređenja, BpB Bonn 1990.]